VRDNIK

 

Jedno od omiljenih mesta, gde volim da odem i uživam  u kreativnosti i lepoti prirode je Vrdnik.

  Doduše, Vrdnik nije ono što je bio pre, "zahvaljujući" velikim parama uloženim u izgradnju, po mom mišljenju, neopisivog rugla od Terme Fruška, ali neću sada o tome. Još uvek postoje male oaze lepote, nezahvaćene pohlepnom rukom nemarnih graditelja (koji nikad nisu čuli za reč priroda, za reč lepo i ne znaju šta znači očuvanje prirode). Nadam se da će te male oaze uspeti da se izbore za svoj opstanak. David protiv Golijata... Navijam za očuvanje prirode i ošumljavanje a ne rušenje i građenje, od sveg srca!

   Nisam htela opet da pišem  o tom ruglu i nemaru bahatih ljudi punih para, ali toliko me to boli, ljuti i nervira, da ne mogu opisati.

   Vrdnik, dakle da nastavim, je mesto na obodu Fruške gore. Interesantan sa svojim uzbrdo-nizbrdo ulicama, zelenim drvećem, lepim kućama, lepim baštama, dobrim i gostoljubivim ljudima. Očigledno je zašto je proglašen  i za vazdušnu banju. Tamo sve miriše drugačije, lepše. Čist vazduh puni pluća dragocenim kiseonikom. Da bi prošetali Vrdnikom, nama iz ravničarskog grada, treba dobra kondicija. Sad uz brdo sad niz brdo, ali nije ništa problem za ljubitelje-posmatrače lepih kuća i okućnica. Kada idemo na Borkovačko jezero da osvežimo glave i tela od ovih letnjih vrućina, obavezan nam je izlet do Vrdnika. Nezaobilazan. Nagledamo se lepote, nadišemo čistog vazduha i teraj dalje. Napunomo baterije-to mi je postala uzrečica. Nema ništa  lepše  od osećaja spajanja sa prorodom.

   Lepa su ta mesta na našoj Fruškoj gori, u koja kada uđeš imaš osećaj da su tu oduvek, stopljena sa okolinom, sa zelenilom drveća, brdovita. To im daje neku posebnu draž.

   Zato sam i ogorčena kada vidim koliko ima nemarnih ljudi, ekološki neobrazovanih, koji ne znaju šta će sa parama, pa udri po šumi. Da malo napune svoje ionako pune para džepove... Moram samo još ovo da kažem  i neću više, bar ne u ovoj priči. Trebalo bi u našem školstvu uvesti kao obavezan predmet EKOLOGIJU. Mnogi su zatucani po tom pitanju i to toliko da je za Ginisovu knjigu rekorda. Kada bi od malena deca učila o pošumljavanju, očuvanju prirode i sličnim stvarima, možda bi bilo nade za nas. Ako ne za nas sada, ono bar za buduće  naraštaje. Da ne napravimo od naše  Fruške  gore pustinju i budućnost  našoj deci bez kiseonika.

  Džaba vam ljudi pare, vile, hoteli kada nećete imati osnovno za život - KISEONIK!








08.08.2019.