Taman sam pomislila da sam se sredila i sve je krenulo dobro....Pozitivno razmišljam, biće sve dobro, ali ne, život mi ponovo podmeće nogu. Zašto opet? Nije sad moje zdravlje u pitanju, već mamina demencija koja je baš zagrabila velikim koracima. Užasno se osećam. Kako da nađem snage i sa tim da se borim? Kako joj pomoći kad još uvek radim, a para nemam da je smestim u dom?! Treba neko da je sa njom stalno. Šta činiti? Nemam ideja ama baš nikakvih. Najradije bi digla ruke od svega. Kažu mi da sam jaka i da mogu sve. Trenutno ne mislim da je tako. Život je jedno veliko sranje. Al' kad smo već u tom sranju i imamo oko sebe osobe koje nas vole, onda bar zbog njih ako ne zbog sebe, treba da se borimo. Za početak i to je dovoljno. Mora tako. Znači - ja to mogu i kraj. A kako ću to da izvedem, nemam pojma. Smisliću nešto.
Ne postoji osoba na ovom svetu koja nema neki problem. Oni za koje mislimo da ih nemaju, samo su dobri glumci ili su došli do saznanja kako da se bore sa problemom. I sama sam često u situaciji da mi ljudi komentarišu (ne znajući moju situaciju)- Blago tebi, ti si stalno vesela jer nemaš problema!
Ha, nemate vi pojma!
Osmehom se lečim. Vidite kako izgled vara?
Međutim, kada naviknete da se humorom i vedrim raspoloženjem, pa makar i na silu, borite onda je nekako sve lakše. Prisilim sebe da se osmehujem i onda to postepeno pređe u pravi osećaj dobrog raspoloženja. Bla bla truć, pomisliće neko. Ali stvarno meni to "pali". Verujem da bi i kod drugih moglo.
Nismo na ovom svetu rođeni kao biljke, da vegetiramo. Imamo mozak i treba da ga koristimo. Neverovatno je koliko dobrih stvari možemo da uradimo, samo ako se potrudimo.
Idem do ogledala da malo provežbam svoj osmeh....
12.06.2019.
Нема коментара:
Постави коментар