Od svitanja do sumraka i ponovnog svitanja...Otprilike bi se tako mogao opisati moj život. Svitanje do dijagnostifikovanja bolesti, tada nastaje sumrak, a posle prihvatanja nastale situacije dolazi ponovo svitanje.
Teško je to opisati nekom ko to nije prošao. Kako opisati rat i mir koji se vodi u glavi, nakon saznanja o kanceru. Ne jednom, već dva različita. Melanom i hronična leukemija. Na hemangiome na jetri, miomima na materici, kamenčićima u žučnoj kesi, kontaktnom dermatitisu, nisam tada ni razmišljala. Kao da ih i nema. Sitna riba za ova dva velika novo otkrivena šarana. Šta šarana, somine brkate! Svašta mi je padalo na pamet, ni malo lepe misli.
Najlakše bi bilo dići ruke od svega i skratiti muke. Onda gledam oko sebe drage ljude, čini mi se njima je teže nego meni. Daju sve od sebe da me uteše, pružaju nesebičnu podršku, gledam moje dete, moje blago, pa mi onda žao svih njih.
Šta će oni bez mene? Uvek sam im bila tu kada sam im trebala. Kako da ih sada ostavim? Detetu sam još potrebna, ako ništa drugo.
Plačem, mučim sebe depresivnim mislima kada me niko ne vidi. Zatvaram se u sebe, izbegavam ljude. Teško mi je ali guram nekako.
Odlučujem, mislim tada da je to mudro, da je najbolje da se ponašam kao da to nije istina. Uspevam jedno vreme tako da funkcionišem, ali vidim i sama da to nije dobro. Ne osećam se bolje. Guši me iznutra. Tegoba teška kao ogromna stena. Probada, ubija lagano. Nerviram se za svaku sitnicu, znam i zbog čega, ali neću ni samoj sebi da priznam.
Upadam u začarani krug. Ne vidim izlaz. Mirim se sa tim da ga ni nema. Glumim veselost, glumim da mogu sve kao i pre, ali ne mogu. Na izmaku sam snage,
Srećom, moj drug to prepoznaje i spaja me sa svojim drugom...
I onda, jedan poziv menja sve! Prijateljski poziv nepoznate osobe, osvetljava moj tunel od života. Vidim svetlo na kraju tunela kako kažu. Dobijam nadu, volju, veru da nije sve izgubljeno.
Okrećem se sebi, istražujem osećanja, pratim znakove koje mi telo pokazuje. Okrećem misli ka drugim stvarima. Prihvatanju novonastale situacije. Tražim ono što bi volela da radim. Dobijam ogromnu podršku od te iste nepoznate osobe.
"Piši. Imaš dara, samo piši i to ti je jedna od terapija."
Imam osećaj da tu osobu poznajem ceo život i beskrajno joj verujem Zato počinjem da pišem o onome što mi se dešava, o onome o čemu razmišljam.
Dozvoljavam sebi da se posvetim onome što volim. Priroda kao da je samo mene čekala. Pruža mi neizmerno zadovoljstvo. Počinjem da uživam posmatrajući je. Primećujem svaki listić na drvetu, svaku travku i cvet što ponosno izviruje iz nje. Dobijam ideje za pisanje i fotografisanje. Inspiracija je neiscrpna.
Tmurne misli nestaju, u svemu vidim lepe osobine. Tako sam postala zavisnik prirode i pisanja. I mnogo mi je lepo.
Osećam veliku zahvalnost svima koji su uz mene, koji me razumeju, koji mi daju podršku. Sada, mogu slobodno da kažem, ja sam jedna zdravo srećna osoba. A to što idem na kontrole kod lekara, pa šta se mora nije teško. Imam moju porodicu, moje prijatelje, pisanje i prirodu, koji mi pomažu da zaboravim na duga čekanja po lekarskim čekaonicama.
Hvala vam svima od srca. Mnogo vas volim, vi to znate, ali moram još jednom da vam kažem. Zbog vas je moj život dobio novi, lepši smisao.
Namerno neću da vas imenujem, prepoznaćete se sami, Sve znate, k'o veliki.
17.10.2019.
Нема коментара:
Постави коментар