Bajka je posebna književna vrsta, koja može biti narodna, usmena tvorevina ili autorska, umetnička. Naziv bajka dolazi od reči bajati - čarati, lečiti boljku tajanstvenim rečima.
Kad bi život bio bajka, živeli bi svi u miru, ne bi bilo stresa i nervoza.
Zelene i plave boje obojile bi naše gore.
Sve bi bilo čisto, bez smeća, puno kiseonika.
Svi bi mogli uživati, bilo bi dostupno svima.
Pojedinci ne bi smeli uništavati prirodu, bili bi ekološki pismeni, pobornici zaštite životne sredine.
Reke bi bile čiste, pune riba, planine pune zelene vegetacije i životinja.
Jezera, mora, okeani, livade, sve bi bilo pod zaštitom svih ljudi na ovoj planeti.
Svi bi živeli srećno i zadovoljno.
„Čitav je svet pun čudesa, ali mi smo na njih tako navikli da ih nazivamo svakodnevnim stvarima“- Andersen.
Toliko smo navikli da ne gledamo, da ne primećujemo lepotu koja je oko nas, da bi trebalo da nas je sramota. Ima lepih drveća, lepih bašta, lepih cvetova, zelene trave... Grad koji se nalazi pored reke, bogatiji je još više, jer tek tu ima u mnogo čemu da se uživa...ali ne, mi to ne primećujemo...navikli smo se da prolazimo pored svega, slepi, sposobni samo da žalimo za nekim izvikanim, dalekim destinacijama, koje su nam materijalno nedostupne...Lepotu koja nam je na dohvat ruku, pardon očiju, ne vidimo..........
Andersen je rekao: „Ništa ne smeta što se neko rodio u pačijem gnezdu, samo kad se izlegao iz labuđeg jajeta“.
Moje mišljenje je da smo svi mi u stvari labudovi, samo je pitanje da li smo i koliko toga svesni...Potrebno je samo opustiti se i malo poraditi na sebi, dozvoliti da se otvore zabravljena vrata koja svi u sebi nosimo i eto nas u bajci.............................................................................................................................
Našla sam na internetu ovaj tekst koji bi volela da podelim sa svima:
Bajka koja leči dušu: Kada u život dolazi čudo (ISCELJUJUĆA BAJKA)
Neverovatna bajka koja vas podseća šta je zaista važno u životu svakog od nas! Kada se vama poslednji put dogodilo čudo?
Bila jednom jedna devojka, koja nije verovala u čuda, verovala je u čovečiji razum. Tako su je od detinjstva učili, i ona je poverovala.
A čudesa postoje, bez obzira na to da li verujete u njih ili ne i svakome od nas tokom života desi se ne jedno, već mnogo raznih čuda. Samo oni koji veruju u njih, iskreno se raduju i kažu: "Oh, čudo", a oni kao naša devojka: "slučajnost" ili "posrećilo se".
Šta vi mislite, kod kojih je srećniji život? Tako je, naravno, kod prvih! Na kraju krajeva, čudo i radost žive u Duši i stoga idu ruku pod ruku, a emocije su strane razumu - u najboljem slučaju, samo osećaj dubokog zadovoljstva.
Naš Razum i Duša su veoma različiti. Duša voli da peva i smeje se, a Razum da planira i analizira.
Pošto se naša davno odrasla devojčica družila sa Razumom, zbog toga je retko pevala, ali je razmišljala stalno.
Naravno, dok je ta devojčica rasla, dešavala su joj se mala čuda, koje uporno takvim nije smatrala. A kada je odrasla, došlo joj je prvo veliko čudo.
- Gazdarice! Otvorite! Želim odmah da se desim! - oglasilo se Čudo.
Odgovor je bila tišina. Potom se neko uz uzdah pokrenuo i nezadovoljno pitao:
- Ko je to, dođavola?
- To sam ja, Čudo! Došlo sam u vaš život, da bi ga učinio svetlijim i radosnijim!
- Gazdarica nije kod kuće, nije dozvoljeno puštati nikoga.
- Gde je ona?
- Boravi negde u Prošlosti! Analizira i upoređuje, iskustvo na delove rastavlja.
- U redu, vratiću se kasnije, - reklo je zbunjeno Čudo.
... Uskoro je Čudo pokušalo ponovo, ali gazdarica je opet bila odsutna.
- Je li ponovo u Prošlosti? - pitalo je Čudo.
- Ne ... u Budućnosti! Planira i boji.
- Ah! Pa dobro, drugi put ...
... Sledeći put ispostavilo se da je gazdarica bila na mestu, ali ...
- To si ti ... Čudo, nije vreme za tebe!
- Nije vreme za mene? Kako to da shvatim?
- Gazdarica nije pri sebi ... ima problema. Preživljava! Nije joj do čudesa.
- "Nije pri sebi" ... Tako stvari stoje! A kada će prići sebi?
- Kada problemi postanu njena Prošlost.
- Zar neće tada, verovatno, opet krenuti za njima u Prošlost - da analizira iskustvo?
- Pa, da.
- A kada ja da se desim?
- Pa, ti je ulovi negde. Ili u Prošlosti ili u Budućnosti. Tamo se i dogovorite.
- To neće moći - tužno je odmahnulo glavom Čudo. - Ja se dešavam samo "ovde i sada" - tako sam ustrojen.
- Pa, onda ne znam. "Ovde i sada" - to je problematično. Ona u tom stanju retko biva. Obično je ili "tu" ili "tamo".
- To je ludo! - čudilo se Čudo. - Nemoguće, da čovek beži od svoje sreće! A šta se desilo?
- Ništa posebno. Usamljenost je obuzela. Ličnog života nema, nema posebnih radosti, samo i jedino rutina ...
- Dakle, to je to! Onda je najbolje vreme za čudesa, tojest za mene. Otvori vrata, Razumeš! Otvaraj, kad ti kažem!
Takvoj najezdi Čuda nemoguće je bilo suprostaviti se, i ono je brzo upalo u svest odrasle devojčice.
- Zdravo, ja sam Čudo! - predstavilo se ono.
- Ali ja ne verujem u čudesa - čudila se ona, brzo brišući suze.
- Zato ja veoma verujem u tebe! Mislim da ćemo se slagati. Samo ovde kod tebe mi je tesno, nemam gde da se okrenem ... Ali, to ćemo odmah popraviti! Šta je ovo?
Čudo je otvorilo plakar, a od tuda uz tresak survali su se kosturi.
- Kosturi u plakaru? I nisi bila lenja da ih kriješ? Najbolje mesto za njih je skladište vizuelnih pomagala! Bacamo?
- Bacamo ... - klimnula je glavom, potpuno zapanjena gazdarica.
- Odlično! Ovo su, koliko ja shvatam, osušena osećanja i neostvareni snovi? Oprati i popraviti!
Dok je gazdarica ispunjavala naredbe, Čudo je zavrnulo rukave, melo i bacalo u kantu za smeće stare uvrede, potisnute želje, tužna sećanja i slično smeće.
- Ali, da li je mudro - otarasiti se nagomilanog iskustva? - stidljivo je pitala gazdarica.
- Možda i nije mudro, ali je zato veoma korisno! Da bi se u tvom životu pojavilo nešto novo, treba se prvo osloboditi starog!
- Oh, kako je prazno! - uzviknula je šokirana gazdarica, generalno čišćenje. - U meni ništa nije ostalo! Sa čim ću živeti?
- Sa mnom! - radosno je saopštilo Čudo. - Ušlo sam u tvoj život, i sada te ne ostavljam. Ja i ti ćemo zajedno stvoriti mnogo malih čudesa!
Tako je u život gazdarice ušla bezuslovna ljubav - najveće Čudo koje postoji na svetu. Ona joj ne dozvoljava da odlazi u prošlost i vezuje se za budućnost, jer ono što se dešava " ovde i sada" je uvek mnogo privlačnije!
Sada ima sve: i obožavaoce i čudesa i radost života. "Kakva čudesna žena!" - često kaže za nju okruženje i to je istina: jer Čudesa nas osvetljavaju iznutra i tada mi sami postajemo Čudo!
10.09.2019.
Kad bi život bio bajka, živeli bi svi u miru, ne bi bilo stresa i nervoza.
Zelene i plave boje obojile bi naše gore.
Sve bi bilo čisto, bez smeća, puno kiseonika.
Svi bi mogli uživati, bilo bi dostupno svima.
Pojedinci ne bi smeli uništavati prirodu, bili bi ekološki pismeni, pobornici zaštite životne sredine.
Reke bi bile čiste, pune riba, planine pune zelene vegetacije i životinja.
Jezera, mora, okeani, livade, sve bi bilo pod zaštitom svih ljudi na ovoj planeti.
Svi bi živeli srećno i zadovoljno.
„Čitav je svet pun čudesa, ali mi smo na njih tako navikli da ih nazivamo svakodnevnim stvarima“- Andersen.
Toliko smo navikli da ne gledamo, da ne primećujemo lepotu koja je oko nas, da bi trebalo da nas je sramota. Ima lepih drveća, lepih bašta, lepih cvetova, zelene trave... Grad koji se nalazi pored reke, bogatiji je još više, jer tek tu ima u mnogo čemu da se uživa...ali ne, mi to ne primećujemo...navikli smo se da prolazimo pored svega, slepi, sposobni samo da žalimo za nekim izvikanim, dalekim destinacijama, koje su nam materijalno nedostupne...Lepotu koja nam je na dohvat ruku, pardon očiju, ne vidimo..........
Andersen je rekao: „Ništa ne smeta što se neko rodio u pačijem gnezdu, samo kad se izlegao iz labuđeg jajeta“.
Moje mišljenje je da smo svi mi u stvari labudovi, samo je pitanje da li smo i koliko toga svesni...Potrebno je samo opustiti se i malo poraditi na sebi, dozvoliti da se otvore zabravljena vrata koja svi u sebi nosimo i eto nas u bajci.............................................................................................................................
Našla sam na internetu ovaj tekst koji bi volela da podelim sa svima:
Bajka koja leči dušu: Kada u život dolazi čudo (ISCELJUJUĆA BAJKA)
Neverovatna bajka koja vas podseća šta je zaista važno u životu svakog od nas! Kada se vama poslednji put dogodilo čudo?
Bila jednom jedna devojka, koja nije verovala u čuda, verovala je u čovečiji razum. Tako su je od detinjstva učili, i ona je poverovala.
A čudesa postoje, bez obzira na to da li verujete u njih ili ne i svakome od nas tokom života desi se ne jedno, već mnogo raznih čuda. Samo oni koji veruju u njih, iskreno se raduju i kažu: "Oh, čudo", a oni kao naša devojka: "slučajnost" ili "posrećilo se".
Šta vi mislite, kod kojih je srećniji život? Tako je, naravno, kod prvih! Na kraju krajeva, čudo i radost žive u Duši i stoga idu ruku pod ruku, a emocije su strane razumu - u najboljem slučaju, samo osećaj dubokog zadovoljstva.
Naš Razum i Duša su veoma različiti. Duša voli da peva i smeje se, a Razum da planira i analizira.
Pošto se naša davno odrasla devojčica družila sa Razumom, zbog toga je retko pevala, ali je razmišljala stalno.
Naravno, dok je ta devojčica rasla, dešavala su joj se mala čuda, koje uporno takvim nije smatrala. A kada je odrasla, došlo joj je prvo veliko čudo.
- Gazdarice! Otvorite! Želim odmah da se desim! - oglasilo se Čudo.
Odgovor je bila tišina. Potom se neko uz uzdah pokrenuo i nezadovoljno pitao:
- Ko je to, dođavola?
- To sam ja, Čudo! Došlo sam u vaš život, da bi ga učinio svetlijim i radosnijim!
- Gazdarica nije kod kuće, nije dozvoljeno puštati nikoga.
- Gde je ona?
- Boravi negde u Prošlosti! Analizira i upoređuje, iskustvo na delove rastavlja.
- U redu, vratiću se kasnije, - reklo je zbunjeno Čudo.
... Uskoro je Čudo pokušalo ponovo, ali gazdarica je opet bila odsutna.
- Je li ponovo u Prošlosti? - pitalo je Čudo.
- Ne ... u Budućnosti! Planira i boji.
- Ah! Pa dobro, drugi put ...
... Sledeći put ispostavilo se da je gazdarica bila na mestu, ali ...
- To si ti ... Čudo, nije vreme za tebe!
- Nije vreme za mene? Kako to da shvatim?
- Gazdarica nije pri sebi ... ima problema. Preživljava! Nije joj do čudesa.
- "Nije pri sebi" ... Tako stvari stoje! A kada će prići sebi?
- Kada problemi postanu njena Prošlost.
- Zar neće tada, verovatno, opet krenuti za njima u Prošlost - da analizira iskustvo?
- Pa, da.
- A kada ja da se desim?
- Pa, ti je ulovi negde. Ili u Prošlosti ili u Budućnosti. Tamo se i dogovorite.
- To neće moći - tužno je odmahnulo glavom Čudo. - Ja se dešavam samo "ovde i sada" - tako sam ustrojen.
- Pa, onda ne znam. "Ovde i sada" - to je problematično. Ona u tom stanju retko biva. Obično je ili "tu" ili "tamo".
- To je ludo! - čudilo se Čudo. - Nemoguće, da čovek beži od svoje sreće! A šta se desilo?
- Ništa posebno. Usamljenost je obuzela. Ličnog života nema, nema posebnih radosti, samo i jedino rutina ...
- Dakle, to je to! Onda je najbolje vreme za čudesa, tojest za mene. Otvori vrata, Razumeš! Otvaraj, kad ti kažem!
Takvoj najezdi Čuda nemoguće je bilo suprostaviti se, i ono je brzo upalo u svest odrasle devojčice.
- Zdravo, ja sam Čudo! - predstavilo se ono.
- Ali ja ne verujem u čudesa - čudila se ona, brzo brišući suze.
- Zato ja veoma verujem u tebe! Mislim da ćemo se slagati. Samo ovde kod tebe mi je tesno, nemam gde da se okrenem ... Ali, to ćemo odmah popraviti! Šta je ovo?
Čudo je otvorilo plakar, a od tuda uz tresak survali su se kosturi.
- Kosturi u plakaru? I nisi bila lenja da ih kriješ? Najbolje mesto za njih je skladište vizuelnih pomagala! Bacamo?
- Bacamo ... - klimnula je glavom, potpuno zapanjena gazdarica.
- Odlično! Ovo su, koliko ja shvatam, osušena osećanja i neostvareni snovi? Oprati i popraviti!
Dok je gazdarica ispunjavala naredbe, Čudo je zavrnulo rukave, melo i bacalo u kantu za smeće stare uvrede, potisnute želje, tužna sećanja i slično smeće.
- Ali, da li je mudro - otarasiti se nagomilanog iskustva? - stidljivo je pitala gazdarica.
- Možda i nije mudro, ali je zato veoma korisno! Da bi se u tvom životu pojavilo nešto novo, treba se prvo osloboditi starog!
- Oh, kako je prazno! - uzviknula je šokirana gazdarica, generalno čišćenje. - U meni ništa nije ostalo! Sa čim ću živeti?
- Sa mnom! - radosno je saopštilo Čudo. - Ušlo sam u tvoj život, i sada te ne ostavljam. Ja i ti ćemo zajedno stvoriti mnogo malih čudesa!
Tako je u život gazdarice ušla bezuslovna ljubav - najveće Čudo koje postoji na svetu. Ona joj ne dozvoljava da odlazi u prošlost i vezuje se za budućnost, jer ono što se dešava " ovde i sada" je uvek mnogo privlačnije!
Sada ima sve: i obožavaoce i čudesa i radost života. "Kakva čudesna žena!" - često kaže za nju okruženje i to je istina: jer Čudesa nas osvetljavaju iznutra i tada mi sami postajemo Čudo!
10.09.2019.
Нема коментара:
Постави коментар