https://www.facebook.com/pages/category/Non-Governmental-Organization--NGO-/Leuka-821744951494163/
Haos u glavi posle saznanja da imam melanom, pa posle drugi haos po saopštenju da imam hroničnu leukemiju... Prvo sam se isplakala, onda sam negirala dijagnoze, pa sam kao prihvatila i super se nosim sa tim ali nisam mogla pričati na tu temu...jasno mi je bilo da to i nije neko prihvatanje i borba već klasično odbijanje. Čim se ne može pričati o tome tu nešto ne valja...bila sam i sama svesna toga, ali nije mi se nekako dalo izaći iz tog začaranog kruga, kao da nisam znala ni kako bi to izvela...
Postoje zato dobri, plemeniti ljudi koji će ti pomoći kada se najmanje nadaš. Mogu reći da imam veliku sreću što poznajem takve ljude. Moj prijatelj Živorad koga sam slučajno srela kod lekara kada su mi otkrili melanom, na žalost prolazio je kroz istu dijagnozu, ali sa toliko optimizma i verom u izlečenje da me je smirio kao najbolji lek za smirenje. Bio je tu(i još uvek je tu) kad god mi je bio potreban savet, trudio se da me oraspoloži i bio zabrinut zbog leukemije o kojoj nije puno znao...ali je vrlo dobro znao i ko mnogo zna o tome...Lukav je taj moj drug, dobrica prava...nazvao me da me pita da li može dati moj broj mobilnog jednom čoveku, osnivaču Udruženja pacijenata obolelih od leukemije("LEUKA"), jer misli da bi mi koristio razgovor sa njim...Malo sam se nećkala, lažno uljuljkana u svoje nemo odbijanje da prihvatim dijagnozu ali sam na svu sreću pristala.
Šteta što u tekstu to ne može ali bi sada sasvim priličio zvuk fanfara!!!
Zamislite, zazvoni vam telefon, vi se javite, a sa druge strane čujete prijatan, kulturan glas koji se predstavi i onda vas pita- Kako bi mi vama mogli da pomognemo?
Tako je moj Peđa mene zbunio. Moram da svojatam tog čoveka jer jednostavno takva su mi osećanja, kao da se znamo 100 godina, a ne par meseci. Peđa je pre svega plemenit čovek, želi svakom da pomogne, nesebično se daje svima, a nije baš ni sam najbolje. Pričali smo tada o svemu i svačemu preko sat vremena! Sa Peđom uvek ima tema za priču ali on ima i taj dar da prepozna kako treba razgovarati sa onima koji imaju neki problem.
Znači, prvo me je zbunio, onda me je opustio, pa me je oduševio u toku razgovora. Velika je čast takvog čoveka imati za prijatelja.
https://www.telegraf.rs/vesti/beograd/3065093-predrag-je-4-puta-preziveo-je-leukemiju-svi-su-umrli-ja-nisam-ubedjen-sam-da-sam-mozgom-pobedio-bolest
Zahvaljujući njemu, ponovo sam počela da pišem. Puno mi to pomaže, dođe mi kao neka terapija...Peđa je uvek spreman da mi da dobar savet, da li je neki tekst dobar i šta treba da ispravim...Beskrajno sam mu zahvalna na podršci koju mi pruža, na pomoći da prevaziđem problem oko prihvatanja bolesti...
Svakome bi poželela jednog takvog prijatelja, jer život je tada mnogo lakši i lepši.
11.09.2019.
Haos u glavi posle saznanja da imam melanom, pa posle drugi haos po saopštenju da imam hroničnu leukemiju... Prvo sam se isplakala, onda sam negirala dijagnoze, pa sam kao prihvatila i super se nosim sa tim ali nisam mogla pričati na tu temu...jasno mi je bilo da to i nije neko prihvatanje i borba već klasično odbijanje. Čim se ne može pričati o tome tu nešto ne valja...bila sam i sama svesna toga, ali nije mi se nekako dalo izaći iz tog začaranog kruga, kao da nisam znala ni kako bi to izvela...
Postoje zato dobri, plemeniti ljudi koji će ti pomoći kada se najmanje nadaš. Mogu reći da imam veliku sreću što poznajem takve ljude. Moj prijatelj Živorad koga sam slučajno srela kod lekara kada su mi otkrili melanom, na žalost prolazio je kroz istu dijagnozu, ali sa toliko optimizma i verom u izlečenje da me je smirio kao najbolji lek za smirenje. Bio je tu(i još uvek je tu) kad god mi je bio potreban savet, trudio se da me oraspoloži i bio zabrinut zbog leukemije o kojoj nije puno znao...ali je vrlo dobro znao i ko mnogo zna o tome...Lukav je taj moj drug, dobrica prava...nazvao me da me pita da li može dati moj broj mobilnog jednom čoveku, osnivaču Udruženja pacijenata obolelih od leukemije("LEUKA"), jer misli da bi mi koristio razgovor sa njim...Malo sam se nećkala, lažno uljuljkana u svoje nemo odbijanje da prihvatim dijagnozu ali sam na svu sreću pristala.
Šteta što u tekstu to ne može ali bi sada sasvim priličio zvuk fanfara!!!
Zamislite, zazvoni vam telefon, vi se javite, a sa druge strane čujete prijatan, kulturan glas koji se predstavi i onda vas pita- Kako bi mi vama mogli da pomognemo?
Tako je moj Peđa mene zbunio. Moram da svojatam tog čoveka jer jednostavno takva su mi osećanja, kao da se znamo 100 godina, a ne par meseci. Peđa je pre svega plemenit čovek, želi svakom da pomogne, nesebično se daje svima, a nije baš ni sam najbolje. Pričali smo tada o svemu i svačemu preko sat vremena! Sa Peđom uvek ima tema za priču ali on ima i taj dar da prepozna kako treba razgovarati sa onima koji imaju neki problem.
Znači, prvo me je zbunio, onda me je opustio, pa me je oduševio u toku razgovora. Velika je čast takvog čoveka imati za prijatelja.
https://www.telegraf.rs/vesti/beograd/3065093-predrag-je-4-puta-preziveo-je-leukemiju-svi-su-umrli-ja-nisam-ubedjen-sam-da-sam-mozgom-pobedio-bolest
Zahvaljujući njemu, ponovo sam počela da pišem. Puno mi to pomaže, dođe mi kao neka terapija...Peđa je uvek spreman da mi da dobar savet, da li je neki tekst dobar i šta treba da ispravim...Beskrajno sam mu zahvalna na podršci koju mi pruža, na pomoći da prevaziđem problem oko prihvatanja bolesti...
Svakome bi poželela jednog takvog prijatelja, jer život je tada mnogo lakši i lepši.
11.09.2019.
Divna priča i oboma želim sve najbolje.
ОдговориИзбришиDivno... Poznat mi je taj osećaj zahvalnosti.
ОдговориИзбриши