JA HOĆU, JA I MOGU

Znate onaj osećaj kada vam se nigde ne ide, sve vas mrzi...Po meni, ako mu se prepustimo, to može da bude vrlo opasno. I sama sam bila u tom raspoloženju, mogu reći da to nikako ne valja.
  Prepusti se čovek, ide linijom manjeg otpora, obuzme ga, ulenji se i upadne u začarani krug. Izašao bi iz tog kruga, nije mu lepo ali ne zna kako. Zato čim vas krene obuzimati taj osećaj lenjosti, a vi brže-bolje cipele na noge i napolje...da vas prođe, a prođe brzo i onda je opet sve OK.
  Često mi se nije negde išlo, pa sam se naterala, kao red je da se ide...i bude nenadano dobar provod. Samo se treba naterati jer ako se prepustimo lenjosti, posle ni dubljenje na trepavicama neće nas izvaditi iz tog stanja. Jaka volja i čvrsta ruka tu najbolje pomažu. Samoj sebi kad kažem da moram, nema vrdanja. To je ta čvrsta ruka, najbolja.
  Šalim se malo, ali ima tu i istine. Kada se ulenjimo...tada počinju nevolje, tada počinju bolesti. Bar je kod mene tako bilo. Zato sam danas aktivnija neko ikad. Izložbe, predstave, predavanja, malo i muzike i sl. Kad se nešto hoće, nije teško. A ja hoću da mi bude lepo, hoću da sam zdrava. Eto i recepta za dobro raspoloženje i dobar san. Pa i malo dete lepše spava kada se preko dana umori. Zar nisam u pravu?

29.10.2019.

NE, NE MOGU I NEĆU DA SE LJUTIM

Srećem prijatelje koji mi se žale na svoje dementne roditelje, slične situacije svi imamo. Ljute se na njih, žale...Pitaju me za savete, jer sam toliko toga već prošla...Mogu da kažem samo iz ličnog iskustva, ljubav i samo ljubav ublažava sve teškoće. I iskren zagrljaj.
   Nema svrhe ljutiti se na nekog, pogotovo ako je dementan. Oni koji su imali prilike da vide kako izgleda živeti sa nekim ko ima demenciju, znaju o čemu govorim, oni koji nisu, da pojasnim.
   Dementna osoba je vrlo osetljiva, posebnu pažnju obraćaju na izraz lica i tonalitet u govoru sagovornika. Bez obzira koliko su svesni ili ne, oni osećaju. To je moje lično iskustvo. Sa njima treba imati puno strpljenja i pokazivati im beskonačnu ljubav. Svima to prija, uostalom.
  Demencija se ne može kontrolisati, ti ljudi ne rade svesno to što vama smeta. To je ono što treba da nam je stalno u mislima, na prvom mestu.
   Znam da ima raznih faza demencije, ovo pišem iz ličnog iskustva. Ako smo agresivniji, grublji prema njima, oni će uzvratiti ili će se povući još više u sebe, tako da će tek onda komunikacija biti bez uspeha. Dajte im razumevanje, ljubav, pažnju, biće lakše svima. Ne reagujte burno na optužbe da ste im sve uskratili, novac, ključeve od stana i drugo za šta vas optužuju. Pokušajte da im objasnite koliko ih volite i brinete za njih. Smiriće se vremenom.
  LJUBAV UVEK POBEĐUJE!
  Nemojte se ljutiti na ono što ne možete promeniti. Ublažite ga ljubavlju.

26.10.2019.

KOKETIRANJE?

Koketiram sa politikom? Može se i tako reći, ali ne slažem se sa tim. Danas se sve svodi na politiku. Svugde je umešana, kao hobotnica, pruža pipke na sve strane. Gde god se okrenem, prisutna je. Nikad nisi siguran i bezbedan...u zdravstvu, u obrazovanju, u kulturi, u svim mogućim profesijama. Članova vladajućih stranaka svugde...jer ako nisi član nisi ni na funkciji...čak ni na običnoj. A tako ne volim politiku! Nije to za mene. Sebe posmatram kao neutralnu, umetničku dušu. Volim prirodu i zalažem se za njeno očuvanje. Vidim propuste u zdravstvu, obrazovanju.... Ko je na vlasti nije mi bitno ali isto tako smatram da smo svi odgovorni, bez izuzetka, bez obzira na kojoj smo funkciji, svi treba da brinemo o životnoj sredini. Nema opravdanja, nema gledanja kroz prste nikom. Baš me briga za veze, rodbinske ili stranačke, ako si kriv onda i odgovaraj za to. Ako sam u nekom pokretu za očuvanje, to nije politika za mene. To je za sveopšte dobro, znači svih nas. Ako se zalažem za bolje uslove svih pacijenata ni to nije politika. Nije do mene ako ovi koji su trenutno na vlasti ne rade kako treba. Do njih je. Znam da može bolje. Za to se borim. Ako je to politika, onda možda i koketiram sa njom. Znam samo da mi koji se zalažemo za iste stvari ne treba da se međusobno svađamo, tako nismo ništa bolji od onih koje kudimo. Neko se od nas bolje razume u zakone, neko ima bolje ideje kako da dozovemo svesti one koje treba, neko je originalan i odličan sa idejama kako da proširi našu borbu... Zato treba da se ujedinimo i zajedničkim snagama dođemo do cilja. Pokazali smo da možemo, ne treba sada to kvariti. Zajedno smo jači!

22.10.2019.

DRAGI DNEVNIČE

 Sećate se, nekad je bilo vrlo popularno pisati dnevnik, u tinejdžerskim godinama. Kako sam krenula sa svojim blogom, skoro mu dođe na isto...
  Kad vidim po sebi koliko mi pisanje koristi, to je baš dobra stvar! Danas vidim čak i na naučnoj osnovi preporučuju pisanje, kao vid terapije. Nisu to prazne priče, ima tu nešto zaista.
  Nisu svi spremni niti skloni pisanju, ali zato postoje druge korisne metode za terapiju. Slikanje, fotografisanje, pevanje, igranje, šetnja, priroda i sl. Nije teško napustiti udobnost kreveta i upustiti se u traženje onoga što će nam rasteretiti dušu. Samo treba krenuti, posle samo ide...





22.10.2019.

PORODICA

 

Porodicu kakvu ja imam, poželela bi svakom. Ljubav, podrška i pomoć u svakoj situaciji za nas se to podrazumeva. Uvek možemo da se oslonimo jedni na druge a to je ogromna stvar.
  Gledam kako ima porodica gde su svađe stalno prisutne i žao mi je zbog toga. Tamo gde nema razumevanja, gde   ljudu pokušavaju da nametnu svoj način razmišljanja, gde nema tolerancije i razumevanja za različitost, nema ni mira ni ljubavi.
  Najvažnija i najbliža ti je porodica, ako tu nemaš mira i spokoja, znači da treba da sedneš i dobro razmisliš gde škripi. Kada to rešiš, imaćeš balans u sebi potreban za rešavanje bilo koje situacije. Po meni, osnovno pravilo je da počistiš dvorište u svojoj kući pa tek onda možeš da pređeš na čišćenje ulice. Ako to ne uradiš, nećeš biti srećan, jer džaba čišćenje ulice kad se kući moraš vratiti...
  Roditelji, deca, sestra, brat, partner...kada naučite da funkcuonišete u svom bliskom okruženju i da tu gajite ljubav i razumevanje, onda je lako izaći na ulicu i bez frustracija komunicirati sa drugim ljudima.
  Mnogo sam posmatrala ljude i došla do zaključka da svi oni koji imaju problem komunikacije u porodici, imaju grub i netaktičan stav prema drugim ljudima. Zato kada je neko takav prema meni, ja ga žalim. Taj ne zna šta znači ljubav ni porodica ni razumevanje. Takvi ljudi nemaju svoj mir nikada, večito su nezadovoljni. Zar to nije žalosno? Mislim na one koi su konstantno takvi a ne na one koji su trenutnom situacijom ispali iz koloseka. Jer svakom se desi da te neka situacija poremeti ali zato se vratiš u normalu...a oni su ostali negde zaglavljeni.
  Čuvajte i negujte svoju porodicu jer ona vam nesebično daje ljubav, a iz te ljubavi i snagu da ponosno koračate i pobeđujete životne prepreke.
  19.10.2019. 

SKRIPTA MOG ŽIVOTA

 Od svitanja do sumraka i ponovnog svitanja...Otprilike bi se tako mogao opisati moj život. Svitanje do dijagnostifikovanja bolesti, tada nastaje sumrak, a posle prihvatanja nastale situacije dolazi ponovo svitanje.
  Teško je to opisati nekom ko to nije prošao. Kako opisati rat i mir koji se vodi u glavi, nakon saznanja o kanceru. Ne jednom, već dva različita. Melanom i hronična leukemija. Na hemangiome na jetri, miomima na materici, kamenčićima u žučnoj kesi, kontaktnom dermatitisu, nisam tada ni razmišljala. Kao da ih i nema. Sitna riba za ova dva velika novo otkrivena šarana. Šta šarana, somine brkate! Svašta mi je padalo na pamet, ni malo lepe misli.
  Najlakše bi bilo dići ruke od svega i skratiti muke. Onda gledam oko sebe drage ljude, čini mi se njima je teže nego meni. Daju sve od sebe da me uteše, pružaju nesebičnu podršku, gledam moje dete, moje blago, pa mi onda žao svih njih.
  Šta će oni bez mene? Uvek sam im bila tu kada sam im trebala. Kako da ih sada ostavim? Detetu sam još potrebna, ako ništa drugo.
  Plačem, mučim sebe depresivnim mislima kada me niko ne vidi. Zatvaram se u sebe, izbegavam ljude. Teško mi je ali guram nekako.
  Odlučujem, mislim tada da je to mudro, da je najbolje da se ponašam kao da to nije istina. Uspevam jedno vreme tako da funkcionišem, ali vidim i sama da to nije dobro. Ne osećam se bolje. Guši me iznutra. Tegoba teška kao ogromna stena. Probada, ubija lagano. Nerviram se za svaku sitnicu, znam i zbog čega, ali neću ni samoj sebi da priznam.
  Upadam u začarani krug. Ne vidim izlaz. Mirim se sa tim da ga ni nema. Glumim veselost, glumim da mogu sve kao i pre, ali ne mogu. Na izmaku sam snage,
  Srećom, moj drug to prepoznaje i spaja me sa svojim drugom...
  I onda, jedan poziv menja sve! Prijateljski poziv nepoznate osobe, osvetljava moj tunel od života. Vidim svetlo na kraju tunela kako kažu. Dobijam nadu, volju, veru da nije sve izgubljeno.
  Okrećem se sebi, istražujem osećanja, pratim znakove koje mi telo pokazuje. Okrećem misli ka drugim stvarima. Prihvatanju novonastale situacije. Tražim ono što bi volela da radim. Dobijam ogromnu podršku od te iste nepoznate osobe.
 "Piši. Imaš dara, samo piši i to ti je jedna od terapija."
  Imam osećaj da tu osobu poznajem ceo život i beskrajno joj verujem Zato počinjem da pišem o onome što mi se dešava, o onome o čemu razmišljam.
  Dozvoljavam sebi da se posvetim onome što volim. Priroda kao da je samo mene čekala. Pruža mi neizmerno zadovoljstvo. Počinjem da uživam posmatrajući je. Primećujem svaki listić na drvetu, svaku travku i cvet što ponosno izviruje iz nje. Dobijam ideje za pisanje i fotografisanje. Inspiracija je neiscrpna.
  Tmurne misli nestaju, u svemu vidim lepe osobine. Tako sam postala zavisnik prirode i pisanja. I mnogo mi je lepo.
  Osećam veliku zahvalnost svima koji su uz mene, koji me razumeju, koji mi daju podršku. Sada, mogu slobodno da kažem, ja sam jedna zdravo srećna osoba. A to što idem na kontrole kod lekara, pa šta se mora nije teško. Imam moju porodicu, moje prijatelje, pisanje i prirodu, koji mi pomažu da zaboravim na duga čekanja po lekarskim čekaonicama.
  Hvala vam svima od srca. Mnogo vas volim, vi to znate, ali moram još jednom da vam kažem. Zbog vas je moj život dobio novi, lepši smisao.
  Namerno neću da vas imenujem, prepoznaćete se sami, Sve znate, k'o veliki.

17.10.2019.

POSMATRAM

Ponekad mi se čini da svojim tekstovima davim ljude, a onda brzo pomislim, pa niko ih ne tera da čitaju. Ko hoće taj čita...
U životu je mahom tako. Što nam se učini interesantnim mi mu posvetimo pažnju, a ako nam nije interesantno, preskočimo. Jednostavno ne primetimo. Zato nam često i promakne nešto što bi nam u stvari bilo korisno. Makar na tren da zaboravimo na brige i probleme, jer svi ih imamo. Na primer, uživati u pogledu na neko lepo drvo, kuću, zgradu, cvet, reku, krovove...ima toliko toga lepog a mi ne primećujemo jer smo zaokupljeni svojim mislima. To nam ne valja. Kada izađemo iz zatvorenog prostora, stana, kancelarije, treba da taj izlazak pretvorimo u nešto kvalitetno. A to je da posmatramo svet oko sebe. Interesantan je, lep i treba ga iskoristiti. Koristi nam da otpustimo kočnice koje smo prisiljeni da koristimo kako bi se usredsredili na ono što radimo. Svako može uživati u posmatranju, prilikom šetnje, onoga što mu se sviđa. Toliko se može i treba sebi udovoljiti. Na primer,jedno lepo drvo okupano zlatnom bojom jeseni može ulepšati dan.
16.10.2019.

ČIKA GUGL

Dobar je taj čika Gugl. Svašta zna, šta ne znaš, njega pitaš. Ne moraš knjigu ni u ruku da uzmeš da bi nešto naučio, pročitao.... Tako misle ove naše generacije rođene u eri kompjutera i interneta. Ne kazem da nije dobar čika Gugl ali ne zna baš sve i ne može ti pružiti onaj lep osećaj koji imaš kada listaš stranice neke knjige, osetiš miris knjige a i malo više šteti vid gledati u ekran. Onda, tu je i problem raznih sažetih prepričavanja knjiga a to nije isto kao kad je sam pročitaš. Mozak se uspava kada nema šta da radi i sve dobija na gotovo. Zaboravljamo da razmišljamo svojom glavom i usvajamo tuđa razmišljanja a to nije dobro. Dobar je preduslov za demenciju...Više volim da sama dođem do nekog zaključka, da pročitana knjiga na mene ostavi utisak, a ne da usvajam tuđe zaključke.
Ne kaže se džabe da ako se oslanjaš na druge da se za tebe bore, mišići će ti atrofirati. Što više imamo u sebi, manje želimo od drugih.

15.10.2019.

NAUČI SE DA PRIMEĆUJEŠ

Vidim, tačno vidim i ne sviđa mi se. Mnogo smo se bre ofucali...Emotivno izlizali...Neka mi oproste oni koji ne spadaju u tu grupu ali moram da grdim ove lenjivce.
Šta ste se stisli? Što ste se zapustili? Lepo vam vegetiranje? Puštate da život prolazi mimo vas? Statirate u kukuruzu i molite se da vas ne pokupi Mile sa kombajnom? Kako vam nije dosadno? Volite da glumite ulogu- Jadan ja? Lepo vam da vas ljudi sažaljevaju?
Ma 'ajte molim vas. Pravi i normalni, zdravi je diskutabilno, pa zašto ne bi nešto preduzeli za spas sebe i svoje okoline?! Neko mora povesti kolo, samo se neće povesti. Dok čekate da se nešto bolje desi, prođe život. Svi mi imamo probleme bez izuzetaka! To nije opravdanje. Zato trgnite se i radite nešto što će vas emotivno ispuniti i vratiti vam stostruko.
Idite u prirodu! Šuma, reka, park, ne bitno je. Napunite se pozitivom, videćete koliko će cam to značiti. Naučite da primećujete, ne da gledate. Primećujete!
Lepo drvo, lep cvet, reku, talase i oslušnite zvukove prirode. To je lek. Zasadite neko drvce, cveće, povrće i gledajte kako raste. Podarite život prirodi i ona će vam vratiti i više nego što očekujete. Ne prljajte je, vodite računa o čistoći prirode. Vredi!
Ne filozofiram, meni je bolje od kad sam se vratila prirodi.

27.09.2019.

MITOLOGIJA I DRVEĆE

 Mitologija (grčki mythología) predstavlja skup mitova nastalih unutar jedne civilizacije ili naroda, ili u jednom istorijskom razdoblju.Mit (grčki mýthos) je priča iz narodnog predanja koja govori o natprirodnim bićima, precima ili junacima i njihovim neobičnim, natprirodnim delima. Mitovi su narodima na primitivnom stepenu razvoja, služili da objasne sve ono što im nije bilo shvatljivo (prirodne pojave i sl.).


   Međutim, čak i na tako primitivnom stepenu razvoja, znali su da cene prirodu. Čak su tada verovali da za svoj život treba drveću da se zahvaljuju. U drvetu su videli i središte sveta, vezu između neba i zemlje, jer mu korenje ide duboko u zemlju a grane idu visoko u nebo, cenili su njegovu snagu, davali mu vrednost svetog i božanskog.

   Kako su bili pametni!!! A mi se danas borimo za opstanak drveća, jer bez njih nema ni nas i trudimo se da civilizovanog čoveka naučimo da mu drveće daje život.

Gde je tu smisao?

Ko je ovde lud a ko primitivan?





 Život drveća oduvijek je bio usko povezan sa životom čoveka.

 Drvo je hranilo vatru, tako su tada razmišljali, a vatra im je bila jako važna za opstanak. Drvo je idealna sirovina, laka za obradu i upotrebljiva u različite svrhe. U drveću su živjele pčele koje su davale vosak i med; davalo je i namirnice, ne samo voće, već pre svega šišarke koje su se mlele u brašno i pekle kao hleb. Koristila se i smola prerađena u lepak, katran, mirisi poput tamjana, te začini.Sve u svemu, mnogo koristi su imali od drveća.

 Antičkom čoveku sveta mesta predstavljala su mikrokosmos: predeo od kamena, vode i drveća. Kamen ukazuje na trajnost, nerazorivost i statičnost. Svojim obnavljanjem stablo predstavlja svetu moć živoga, a voda i izvor predstavljaju tajne snage iz unutrašnjosti zemlje, klijanje i očišćenje.

Egipat




U egipatskim prikazima vrlo se često nailazi na motiv Drveta života iz kojega izlaze božanske ruke krcate darovima te iz posude izlivaju vodu života.

Grčka
U prahelenskom egejskom svetu stablo je neiscrpan izvor plodnosti, zbog čega je Rea prikazivana pored neke simbolične biljke ili pod Drvetom života. Stablo je uvek simbol središta sveta, večnog života ili mudrosti.

U klasičnoj mitologiji pojedini se bogovi povezuju s određenim drvećem. Veza između određenog drveta i karakteristika pripadajućeg božanstva uvek je smislena. Neki od primera tih veza su: Zeus – hrast; Posejdon – jasen; Apolon – lovor; Had – mirta, topola; Hera – kruška, vrba; Atena – maslina.



Kelti
Drveće i biljke imali su za Kelte veliko značenje. Za njih je sve u prirodi imalo dušu i bilo je prožeto snagama i energijama.

Hramovi Kelta bili su sveti gajevi ili šume

Poznato je da su u svim keltskim jezicima za slova alfabeta preuzeti nazivi drveća. Naziv najstarijeg irskog alfabeta, Beith-Luis-Nion, dolazi od imena tri drveta: breze, oskoruše i jasena.





Moćan simbol svetske kulture, DRVO, ima značajno mesto i u našem narodnom predanju. Pored verovanja da je drvo sveto mesto okupljanja, postoji i verovanje da svaki mlad čovek treba da, kada prelazi prag mladalačkih dana i stasava u momka, zasadi drvo koje će ga pratiti kroz život.

Danas, u XXI.veku, šume za čoveka gube čaroliju. Ono što je započelo kroz pokušaj iskorenjivanja svih “paganskih običaja”, dovršeno je tako da se gleda samo materijalna korist bez obzira što to utiče negativno na naš opstanak.

Savremeni čovek gradi puteve kroz šume, truje vodu i vazduh oduzimajući im izvor života te razara ozonski omotač ...samom sebi kopa raku.


 Jesmo li stvarno toliko glupi?


Drvo deluje na prostor u kome raste, ono ga na izvestan način štiti i loše stanje drveća oko kuće uvek treba da bude znak vlasniku da nešto nije u redu. Poruka, dakle, glasi: naučite da komunicirate sa prirodom, da razumete njene poruke, mnogo će vam pomoći.

Francuski naučnici su zabeležili zvuk koji drveće proizvodi kada prolazi kroz bol ili stres, a on podseća na zvuk mehurića. Naime, tokom sušnih perioda, drveće izvlači tečnost iz sviih svojih delova, a ono što čujemo je proces "plakanja" koji stručnjaci nazivaju kavitacijom.

Komunikacija između drveća odvija se ispod tla, smatraju eksperti. Ekolog Suzan Simar došla je do otkrića da drveće komunicira preko korena. Uz pomoć simbiotičkih gljivica, drveće može da razmenjuje neophodne materije. Simarova je, takođe, opisala i fenomen "majke drveta". To drveće je obično veliko i staro i obično je povezano je s drugim drvećem tako da na neki način simboliše srce šume.

„Svako stablo predstavlja izuzetno veliku memoriju, ako prevodimo na ljudski oblik, to je jedan jako, jako star čovek koji je sve što se dešavalo oko njega uspeo da zapamti i to negde zapiše".





Da li se osećate kao ubice, vi što sečete drveće? Trebalo bi.



TREBA ZNAČI ZASADITI DRVO, A NE SEĆI!!!!!!!

10.10.2019.

HORIZONT

 Stojim i gledam. Horizont postaje boja. Nebo plamti u žaru borbe. Još jedan dan je u smiraju, još jedna tiha noć dolazi. I baš ovo veče, plameno crvenilo, nebo buktinja, podseća me neodoljivo na krvave borbe u životu. Slično borbama dana i noći. U životu mora da pobedi dan, da obasja prostranstva i pruži jedan nov, divan slobodan život. Jedini pravi život. Život u skladu sa prirodom.
  I gledam kako u prirodi mrak prekriva sunčeve zrake i kako nastaje tama. Za trenutak se stresem. Ali zašto? Iz ove tame, mirne i tihe, sutra će se pojaviti lep dan...Hvala, hiljadu puta hvala onima koji su se smelo, uporno, neumorno, u prošlosti borili da bi mi danas živeli u slobodi. Zahvaljujući njima, ja sada uživam u zalasku sunca.
  Možda su to neki geni hrabrih predaka, ali sada i ja bijem bitke, ne krvave ali bitke, za slobodu prirode. Tako se osećam...Smelo, uporno, neumorno...Nisam sama, ima nas mnogo...Teška borba se nastavlja, ovog puta za dobrobit i neprijatelja. Nije nam to važno, najvažnije je spasiti prirodu. Reke, šume, planine, vazduh koji dišemo, zemlju po kojoj hodamo. Priroda je iznad svega najbitnija.

05.10.2019.

  

FRUŠKA GORA , tema bez kraja

Smatra se da je Fruška gora dobila naziv od reči Frug (značenje „Roman“), a to je etnička zajednica koja je davno živela ovim krajevima.

Fruška gora se naziva i „ogledalom geološke prošlosti“ jer je nađeno mnogo bilјnih i životinjskih fosila koji svedoče o tome da je dugo vremena Fruška gora bila ostrvo u Panonskom moru, kao i da je pre oko milion godina na ovim prostorima lovio primitivni čovek o čemu svedoče fosili matmuta, irvasa, bizona i drugih sisara.


Alma Mons, odnosno plodno brdo, bio je naziv za Frušku Goru u antičkom periodu, koji je govorio o njenim bogatim šumama i raznovrsnoj divljači koja ih je nastanjivala.

Od 1996. godine ova planina je član Federacije parkova prirode i nacionalnih parkova Evrope FNNPE (Federation of Nature and National parks of Europe) što takođe pokazuje koliko je veliki značaj ove planine.



  Pitam se, koliko može biti glup nečiji mozak da dozvoli da se tako jedna vredna i značajna planina, uništava???!!!



  Sve planine su vredne i imaju svoju istoriju, koju su znali da čuvaju naši preci za koje umemo da kažemo da su bili primitivni. A da li je tako? Veci primitivci i manje razvijen mozak, po meni imaju ovi današnji rušitelji šuma, reka i planina.

  Osilio se "civilizovani" čovek pa misli da mu je bogom dato nešto što pripada svima a ne pojedincima.

  E neće da može! Ne damo vam, bez obzira koliko para imate. Mi smo bogatiji od vas, mi imamo ljubav prema prirodi i svest o tome koliko je ona vazna. Ne samo nama, vec i našoj deci, i njihovoj deci i deci njihove dece i .....





https://www.nationalgeographic.rs/vesti/5304-velicanstvena-fruska-gora-video.html



05.10.2019.

SREĆA JE NAVIKA

Ništa nije samo po sebi dobro ili loše, takvim ga čini način razmišljanja. Čovek, ako dopusti da ga savladaju nervoza, strah, mržnja, ne može da vidi rešenje problema jer u svemu vidi samo loše stvari. On postaje bukvalno slep za rešenje koje mu se nalazi ne dalje od sopstvenog nosa.
  Čovek je emocionalno nezreo ako dopusti da ga iznervira i izvede iz takta neki novinski članak ili izjava sa kojim se ne slaže. Može se izraziti neslaganje i bez negativnih posledica. Iznervirati se zbog nečega što trenutno ne možeš promeniti, negativno utiče na naše telo. Time sebi činimo zlo.
   Ključ sreće je u samom čoveku. Ne treba trošiti svoju energiju  (a samim tim i zdravlje) u pokušajima da se promene druge osobe, treba menjati sebe. Naučite se da budete smireni, ne reagujte burno, razmislite prvo.
  Sve što hoćete da vama ljudi čine, činite i vi njima. Početak promene vašeg života na bolje je u vama samima. Akcija je na vama, a reakcija će doći sama po sebi. Čovek je biće navika, a navika ide iz podsvesti. Neka vam sreća postane navika.
   Ništa nije u tolikoj meri unapred određeno da se ne može promeniti. I nikad nije kasno početi sa promenama sebe. Samo treba hteti.
  Svako rešenje je uvek sadržano u problemu i svaki odgovor u pitanju. Treba samo disciplinovati um. Usredsrediti pažnju. Nije lako ali vredi. Kada vam pažnja odluta ka negativnom razmišljanju, vratite je mislima o tome da vam to šteti. Ako vam se ne smeje, vi se silom naterajte na osmeh. Prevarite samog sebe. Mimikom lica tj. osmehom, mozgu šaljete pozitivne impulse i on proizvodi hormon sreće. Bio iskren ili ne, osmeh je osmeh. Lekovit i delotvoran. Vremenom vam to prelazi u naviku i vi ćete sreću i osetiti. Probajte, izgleda šašavo ali deluje.
   Širom otvorite oči kada želite nešto da postignete. Svoju metu niko ne može pogoditi zatvorenih očiju. Zato poradite na sebi i svom razmišljanju. Kritika vas neće povrediti ako joj vi to ne dozvolite. Strahovi? Većina njih i nisu realni. Zasnovani su na našim mislima. Zato su kao senke, a senke nisu materijalne. Dakle, ne postoje zapravo.
  I na kraju, budite sebični. Oprostite sebi i drugima, okrenite drugi list i krenite dalje, jer praštati je krajnje sebično zato što ono što želite drugima, želite u stvari sebi samima.
  PS. Čovek kada daje savete drugome, daje ih u stvari samom sebi, naš um to pamti i sam počinje tako i da deluje... 😉

29.09.2019.

DEMENCIJA

Postoji jedan problem sa kojim se susrećem već jedno izvesno vreme, a verujem ds nisam jedina.
  Kada je osoba obolela od demencije u bilo kom obliku, normalno je da na preglede kod lekara ide uz pratnju. Tako bi bilo normalno po svim pravilima...To je bolest koja je vrlo lukava, jer može da se kamuflira u određenim momentima. Evo šta hocu da kažem, kod moje majke je taj slučaj. Kada je odvedemo kod lekara ono prosto živne i deluje na prvi pogled kao da može normalno da komunicira, ali kada se malo više sa njom razgovara, primetna je demencija i to su i lekari zaključili.
  Da ne dužim, nije mi jasno zašto onda nju pitaju za kontakt telefon? Žena normalno, iako smo joj 100 puta rekle da daje ili moj ili sestrin broj mobilnog, kada je pitaju, da svoj kućni broj. Pacijent ide sam u lekarsku sobu, mi često ni ne znamo da su joj tražili kontakt telefon. Sestra i ja, kad god se setimo, dajemo i naše brojeve mobilnih telefona ali eto nekad se i ne setimo.
  I posle nastaje problem...
  Zovu mamu na kućni broj i javljaju nešto a šta, pojma nemamo.
  Ni lula od Šerlok Holmsa mi ne bi pomogla da otkrijem ko je zvao i šta je rekao. Najnovija poruka glasi- Zvali su neki da kažu da su gotovi nalazi od magnetne i da možemo da ih uzmemo u hotelu Park?!!
  Odem do radiologije, nalaz je gotov ali ga nema tamo. Sestra sve pretražila, kaže da je verovatno još kod doktorice i da oni sigurno nisu zvali jer to ne rade. Šta sada? Idem sledeće nedelje da pokušam da podignem nalaz. Zašto dragi doktori i medicinske sestre uzimate broj telefona od dementnih osoba?
  Badava ih zovete kad ne znaju da prenesu poruku. Pa to bi bar vi trebalo da znate!
   Sa dementnom osobom se ne može postići dogovor i zato apelujem- ne uzimajte od takvih ljudi kontakt telefone, pitajte onog ko ju je doveo!

Hotel Park

27.09.2019.

RECI NE ZA MHE

21.09.2019. Beograd, Ekološki protest u Pionirskom parku....

   Bombastično, emotivno, edukativno, nabijeno emocijama...od očaja, tuge,  do besa, ali efektno i sa jednoglasnom porukom- ne damo naše reke, ne damo naše šume!
   Biti deo jedne takve poruke upućene ne samo Srbiji, već i čitavom svetu je neopisivo. Udruženi možemo učiniti veliku stvar! Odlučni da se naš glas čuje, javno pozivamo na odgovornost i ekološku svest. To nije mala stvar! Tako treba i svaka nam čast. Ponosna sam što sam deo toga. Svedok sam sa da nas ima mnogo i da smo spremni da odbranimo ono što je najvažnije za opstanak  (i nas i naših budućih pokolenja ) a to su reke, šume, planine, to je naša životna sredina. Bez nje nema ni nas.
  Kada se borimo za spas naše životne sredine, borimo se i za spas svega ostalog. Borimo se za spas svih zdravih i svih bolesnih ljudi, jer ne zaboravite, PRIRODA LEČI. Priroda je najbolji lek, ona smiruje, leči stres a znamo da je stres okidač za skoro sve bolesti.
  Ovim protestom, postignuto je mnogo toga. Probuđena je uspavana ekolološka svest! Poruka je poslata, širite dalje!
  Vostani Serbije!
  Davno si zaspala,
  u mraku ležala,
  SADA SE PROBUDI!
https://youtu.be/TWSCY02vVDQ

UČINITE NEŠTO DOBRO ZA SEBE

Čuvajte se, svi smo mi ljudi. Sposobni da razmišljamo, samo je pitanje da li to radimo na pravi način.
    Koliko smo zaista inferiorna rasa u odnosu na druga živa bića? Mislim da smo u našem razvoju negde skrenuli sa pravog puta i izgubili ono što je najvažnije. Povezanost sa prirodom, dobrotu i još mnogo toga.
   Kakve su ti misli, takav ti je život. Zaboravili smo šta to znači.
    U današnje vreme, borimo se sa raznim bolestima, tražimo im lek, a možda ga svi imamo u sebi. Kako inače objasniti ozdravljenje ljudi koje je savremena medicina otpisala kao neizlečive? Ti ljudi su pronašli snagu i lek u sebi. Verovali su da mogu da se izleče. I stvarno su se izlečili! Lekovima? Ne, svojim pozitivnim stavom. Dakle, mislima. Ko zna za šta smo sve sposobni!
   Danas lekari za mnoge bolesti krivicu pripisuju stresu. Stres je okidač. A šta je stres? Negativne misli. Najlakše je prepustiti se modernom trendu i lošim mislima, brigama oko svega, preteranim reakcijama.
   Nikad sebe nisam smatrala modernom osobom ali jesam tu i tamo podlegla lošim mislima. Neću više. Tu modu više ne  pratim. Okrenula sam se prirodi.
   Šetati bos, zagrliti drvo, osetiti mirise prirode, to je bogatstvo. Ne materijalne stvari. Šta imamo od toga, osim briga?
   Ne dopustite sebi da budete kraljice /kraljevi drame...Smirite se.
   Usmerite svoju snagu, pozitivne misli na ono najvažnije - na sebe. Jačajte svoj imunitet tako što ćete voleti sebe. Izvedite sebe u prirodu i uživajte.

19.09.2019.

NOVI SAD

 Novi Sad...Šta bi se još moglo reći, što nije rečeno? Kako izbeći ponavljanje, kopiranje sebe i drugih u pisanju o gradu koji mi se uvukao pod kožu i koji prosto obožavam?

  Osnovan je 1694. godine, a nadimak "Srpska Atina" dobio je zbog toga što je dugo vremena bio centar srpske kulture. Prvobitna imena su mu bila Racko(Srpsko)selo, Racki grad i Petrovaradinski šanac. Ime Novi Sad (Neoplanta, Neusatz, Ujvidek) datira iz 1748. godine.

   Na području Novog Sada ima više nalazišta koja pokazuju da su ovde osnivana naselja čak od praistorije. Međutim, rođendan slavi 01.02. jer je tada 1748. godine, ukazom carice Marije Terezije, dobio status slobodnog kraljevskog grada.

   Svašta je preživeo, čak više nego neka mnogo starija mesta, velike poplave, požare, kuge, pustošenja, bune, ratove, bombardovanja... Iz svega toga je izlazio još jači i lepši.

   2016. godine Novi Sad je zauzeo 7.mesto na takmičenju za najlepšu turističku destinaciju, odmah posle Pariza, ostavivši iza sebe Rim, Milano, Brisel, Madrid, Prag..

pogled na Novi Sad sa Petrovaradinske tvrđave

   Svaki, ama baš svaki put kada pomislim na Novi Sad, osetim treperenje u srcu i ponos što sam Novosađanka.

 pogled na Novi Sad sa Fruške gore

novi Žeželjev most

 Bulevar Oslobođenja

                                                                                                                                   

Novo naselje 

                                       

Njegoševa ulica

                                                                                               

Gradska kuća

                                         

Gradska kuća

                                   

crkva imena Marijinog 

                                                               

                                         

PETROVARADIN

FUTOŠKI PARK

HOTEL PARK

FUTOŠKI PARK

FUTOŠKI PARK

ULICA MAJEVIČKA

BULEVAR KRALJA PETRA I

BULEVAR KRALJA PETRA I

11.09.2019.

NIKAD NIJE KASNO

 Čovek nikad nije star da bi započeo nešto novo u životu, pronašao nova interesovanja, naučio nešto novo. Učimo  dokle god smo živi. To bi trebalo da nam bude motivacija. Čak i kada fizički nismo sposobni za ono što smo kao mladi mogli, ostaje nam puno toga čime bi mogli da se bavimo. Bitno je samo hteti. Mnogo možemo pomoći i sebi i drugima bez obzira na godine, boljke koje nas muče i sl. Dokle god se ne predamo psihički, vredimo mnogo.
   Svako bi trebalo da nađe nešto što ga ispunjava i da gura dalje. Svi vredimo podjednako i možemo mnogo. Svako je jedinka za sebe i može i mora pronaći neki smisao u životu. Nije život sastavljen od rutina tipa: ustani, idi na posao, vodi računa o deci, roditeljima, kuvaj, spremaj, spavaj i tako u krug. Ima mnogo toga još, što bi mogli raditi, samo se treba organizovati  (u glavi naročito). Treba postaviti prioritete i sve je lakše i lepše. Ne treba robovati navikama, to je nešto najgore što čovek samom sebi može da uradi. Ne smemo dozvoliti da upadnemo u ropstvo svojim navikama. Odvojite malo vremena za sebe i svoje hobije, ispuniti sebi neku želju nije sebično. Naprotiv, kada smo zadovoljni, onda su i ljudi oko nas zadovoljni i srećni. Prvo, čovek sve gleda drugačije kada je ispunjen iznutra. Drugo, drugačije se i ponaša, a treće, to se odražava i na njegovu okolinu.
  Nađite, odvojite malo vremena za sebe i videćete da će vam se to pozitivno vratiti. Nemojte biti lenji, najgora boljka je upadti u letargiju. Najgore što možete sebi uraditi je reći- Ja to ne mogu. Možete još kako možete!

14.09.2019.

MOJ PRIJATELJ PEĐA

https://www.facebook.com/pages/category/Non-Governmental-Organization--NGO-/Leuka-821744951494163/

Haos u glavi posle saznanja da imam melanom, pa posle drugi haos po saopštenju da imam hroničnu leukemiju... Prvo sam se isplakala, onda sam negirala dijagnoze, pa sam kao prihvatila i super se nosim sa tim ali nisam mogla pričati na tu temu...jasno mi je bilo da to i nije neko prihvatanje i borba već klasično odbijanje. Čim se ne može pričati o tome tu nešto ne valja...bila sam i sama svesna toga, ali nije mi se nekako dalo izaći iz tog začaranog kruga, kao da nisam znala ni kako bi to izvela...
   Postoje zato dobri, plemeniti ljudi koji će ti pomoći kada se najmanje nadaš. Mogu reći da imam veliku sreću što poznajem takve ljude. Moj prijatelj Živorad koga sam slučajno srela kod lekara kada su mi otkrili melanom, na žalost prolazio je kroz istu dijagnozu, ali sa toliko optimizma i verom u izlečenje da me je smirio kao najbolji lek za smirenje. Bio je tu(i još uvek je tu) kad god mi je bio potreban savet, trudio se da me oraspoloži i bio zabrinut zbog leukemije o kojoj nije puno znao...ali je vrlo dobro znao i ko mnogo zna o tome...Lukav je taj moj drug, dobrica prava...nazvao me da me pita da li može dati moj broj mobilnog jednom čoveku, osnivaču Udruženja pacijenata obolelih od leukemije("LEUKA"), jer misli da bi mi koristio razgovor sa njim...Malo sam se nećkala, lažno uljuljkana u svoje nemo odbijanje da prihvatim dijagnozu ali sam na svu sreću pristala.
   Šteta što u tekstu to ne može ali bi sada sasvim priličio zvuk fanfara!!!
Zamislite, zazvoni vam telefon, vi se javite, a sa druge strane čujete prijatan, kulturan glas koji se predstavi i onda vas pita- Kako bi mi vama mogli da pomognemo?
Tako je moj Peđa mene zbunio. Moram da svojatam tog čoveka jer jednostavno takva su mi osećanja, kao da se znamo 100 godina, a ne par meseci. Peđa je pre svega plemenit čovek, želi svakom da pomogne, nesebično se daje svima, a nije baš ni sam najbolje. Pričali smo tada o svemu i svačemu preko sat vremena! Sa Peđom uvek ima tema za priču ali on ima i taj dar da prepozna kako treba razgovarati sa onima koji imaju neki problem.
Znači, prvo me je zbunio, onda me je opustio, pa me je oduševio u toku razgovora. Velika je čast takvog čoveka imati za prijatelja.

https://www.telegraf.rs/vesti/beograd/3065093-predrag-je-4-puta-preziveo-je-leukemiju-svi-su-umrli-ja-nisam-ubedjen-sam-da-sam-mozgom-pobedio-bolest

   Zahvaljujući njemu, ponovo sam počela da pišem. Puno mi to pomaže, dođe mi kao neka terapija...Peđa je uvek spreman da mi da dobar savet, da li je neki tekst dobar i šta treba da ispravim...Beskrajno sam mu zahvalna na podršci koju mi pruža, na pomoći da prevaziđem problem oko prihvatanja bolesti...
Svakome bi poželela jednog takvog prijatelja, jer život je tada mnogo lakši i lepši.



11.09.2019.

KAD BI ŽIVOT BIO BAJKA

Bajka je posebna književna vrsta, koja može biti narodna, usmena tvorevina ili autorska, umetnička. Naziv bajka dolazi od reči bajati - čarati, lečiti boljku tajanstvenim rečima.

Kad bi život bio bajka, živeli bi svi u miru, ne bi bilo stresa i nervoza.

Zelene i plave boje obojile bi naše gore.

Sve bi bilo čisto, bez smeća, puno kiseonika.

Svi bi mogli uživati, bilo bi dostupno svima.

Pojedinci ne bi smeli uništavati prirodu, bili bi ekološki pismeni, pobornici zaštite životne sredine.

Reke bi bile čiste, pune riba, planine pune zelene vegetacije i životinja.

Jezera, mora, okeani, livade, sve bi bilo pod zaštitom svih ljudi na ovoj planeti.

Svi bi živeli srećno i zadovoljno.

 „Čitav je svet pun čudesa, ali mi smo na njih tako navikli da ih nazivamo svakodnevnim stvarima“- Andersen.

Toliko smo navikli da ne gledamo, da ne primećujemo lepotu koja je oko nas, da bi trebalo da nas je sramota. Ima lepih drveća, lepih bašta, lepih cvetova, zelene trave... Grad koji se nalazi pored reke, bogatiji je još više, jer tek tu ima u mnogo čemu da se uživa...ali ne, mi to ne primećujemo...navikli smo se da prolazimo pored svega, slepi, sposobni samo da žalimo za nekim izvikanim, dalekim destinacijama, koje su nam materijalno nedostupne...Lepotu koja nam je na dohvat ruku, pardon očiju, ne vidimo..........


Andersen je rekao: „Ništa ne smeta što se neko rodio u pačijem gnezdu, samo kad se izlegao iz labuđeg jajeta“.


Moje mišljenje je da smo svi mi u stvari labudovi, samo je pitanje da li smo i koliko toga svesni...Potrebno je samo opustiti se i malo poraditi na sebi, dozvoliti da se otvore zabravljena vrata koja svi u sebi nosimo i eto nas u bajci.............................................................................................................................





Našla sam na internetu ovaj tekst koji bi volela da podelim sa svima:



Bajka koja leči dušu: Kada u život dolazi čudo (ISCELJUJUĆA BAJKA)

Neverovatna bajka koja vas podseća šta je zaista važno u životu svakog od nas! Kada se vama poslednji put dogodilo čudo?

Bila jednom jedna devojka, koja nije verovala u čuda, verovala je u čovečiji razum. Tako su je od detinjstva učili, i ona je poverovala.

A čudesa postoje, bez obzira na to da li verujete u njih ili ne i svakome od nas tokom života desi se ne jedno, već mnogo raznih čuda. Samo oni koji veruju u njih, iskreno se raduju i kažu: "Oh, čudo", a oni kao naša devojka: "slučajnost" ili "posrećilo se".

Šta vi mislite, kod kojih je srećniji život? Tako je, naravno, kod prvih! Na kraju krajeva, čudo i radost žive u Duši i stoga idu ruku pod ruku, a emocije su strane razumu - u najboljem slučaju, samo osećaj dubokog zadovoljstva.

Naš Razum i Duša su veoma različiti. Duša voli da peva i smeje se, a Razum da planira i analizira.

Pošto se naša davno odrasla devojčica družila sa Razumom, zbog toga je retko pevala, ali je razmišljala stalno.

Naravno, dok je ta devojčica rasla, dešavala su joj se mala čuda, koje uporno takvim nije smatrala. A kada je odrasla, došlo joj je prvo veliko čudo.

- Gazdarice! Otvorite! Želim odmah da se desim! - oglasilo se Čudo.

Odgovor je bila tišina. Potom se neko uz uzdah pokrenuo i nezadovoljno pitao:

- Ko je to, dođavola?

- To sam ja, Čudo! Došlo sam u vaš život, da bi ga učinio svetlijim i radosnijim!

- Gazdarica nije kod kuće, nije dozvoljeno puštati nikoga.

- Gde je ona?

- Boravi negde u Prošlosti! Analizira i upoređuje, iskustvo na delove rastavlja.

- U redu, vratiću se kasnije, - reklo je zbunjeno Čudo.

... Uskoro je Čudo pokušalo ponovo, ali gazdarica je opet bila odsutna.

- Je li ponovo u Prošlosti? - pitalo je Čudo.


- Ne ... u Budućnosti! Planira i boji.



- Ah! Pa dobro, drugi put ...

... Sledeći put ispostavilo se da je gazdarica bila na mestu, ali ...

- To si ti ... Čudo, nije vreme za tebe!

- Nije vreme za mene? Kako to da shvatim?

- Gazdarica nije pri sebi ... ima problema. Preživljava! Nije joj do čudesa.

- "Nije pri sebi" ... Tako stvari stoje! A kada će prići sebi?

- Kada problemi postanu njena Prošlost.

- Zar neće tada, verovatno, opet krenuti za njima u Prošlost - da analizira iskustvo?

- Pa, da.

- A kada ja da se desim?

- Pa, ti je ulovi negde. Ili u Prošlosti ili u Budućnosti. Tamo se i dogovorite.

- To neće moći - tužno je odmahnulo glavom Čudo. - Ja se dešavam samo "ovde i sada" - tako sam ustrojen.

- Pa, onda ne znam. "Ovde i sada" - to je problematično. Ona u tom stanju retko biva. Obično je ili "tu" ili "tamo".

- To je ludo! - čudilo se Čudo. - Nemoguće, da čovek beži od svoje sreće! A šta se desilo?

- Ništa posebno. Usamljenost je obuzela. Ličnog života nema, nema posebnih radosti, samo i jedino rutina ...

- Dakle, to je to! Onda je najbolje vreme za čudesa, tojest za mene. Otvori vrata, Razumeš! Otvaraj, kad ti kažem!

Takvoj najezdi Čuda nemoguće je bilo suprostaviti se, i ono je brzo upalo u svest odrasle devojčice.

- Zdravo, ja sam Čudo! - predstavilo se ono.

- Ali ja ne verujem u čudesa - čudila se ona, brzo brišući suze.

- Zato ja veoma verujem u tebe! Mislim da ćemo se slagati. Samo ovde kod tebe mi je tesno, nemam gde da se okrenem ... Ali, to ćemo odmah popraviti! Šta je ovo?

Čudo je otvorilo plakar, a od tuda uz tresak survali su se kosturi.

- Kosturi u plakaru? I nisi bila lenja da ih kriješ? Najbolje mesto za njih je skladište vizuelnih pomagala! Bacamo?

- Bacamo ... - klimnula je glavom, potpuno zapanjena gazdarica.

- Odlično! Ovo su, koliko ja shvatam, osušena osećanja i neostvareni snovi? Oprati i popraviti!

Dok je gazdarica ispunjavala naredbe, Čudo je zavrnulo rukave, melo i bacalo u kantu za smeće stare uvrede, potisnute želje, tužna sećanja i slično smeće.

- Ali, da li je mudro - otarasiti se nagomilanog iskustva? - stidljivo je pitala gazdarica.

- Možda i nije mudro, ali je zato veoma korisno! Da bi se u tvom životu pojavilo nešto novo, treba se prvo osloboditi starog!

- Oh, kako je prazno! - uzviknula je šokirana gazdarica, generalno čišćenje. - U meni ništa nije ostalo! Sa čim ću živeti?

- Sa mnom! - radosno je saopštilo Čudo. - Ušlo sam u tvoj život, i sada te ne ostavljam. Ja i ti ćemo zajedno stvoriti mnogo malih čudesa!

Tako je u život gazdarice ušla bezuslovna ljubav - najveće Čudo koje postoji na svetu. Ona joj ne dozvoljava da odlazi u prošlost i vezuje se za budućnost, jer ono što se dešava " ovde i sada" je uvek mnogo privlačnije!

Sada ima sve: i obožavaoce i čudesa i radost života. "Kakva čudesna žena!" - često kaže za nju okruženje i to je istina: jer Čudesa nas osvetljavaju iznutra i tada mi sami postajemo Čudo!



10.09.2019.

KOLCI, NOVCI I PRAPORCI

Blogov kolac...Da, danas ima mnogo načina kojima se neko ili nešto može sabotirati, jedan od tih je i blog.

   Ne razumem kako smo došli do situacije da ima toliko mnogo materijalno bogatih ljudi, a mentalno siromašnih i materijalno siromašnih, a mentalno bogatih...Oni koji bi materijalno mogli da pomognu, gledaju samo svoj interes. Ne razumeju da je to samo trenutna fantazija koja nema budućnost. Fikcija. Ruše, seku, sakate, čega god se dohvate, šume, planine, reke, pa grade hotelčine, tzv. etno naselja, žičare, ispunjavaju svoje hirove. I kome će to da koristi? Samo tim pojedincima i to možda, a ne verujem ni da će da potraje. Zauvek pokvariti nešto što stoji tu toliko dugo, a koristi svima. pa i njima koji ga ruše?! Naravno da je veća korist svima nama ČUVATI prirodu, održavati je i proširivati, ona nam je višestruko korisna. Drveće nam treba zbog kiseonika, zbog odbrane od erozija, vetrova...

   Džaba nam što to znamo mi koji nemamo para...Ovo je svet mita i korupcije, svet ekoloških neznalica, svet alavih ljudi.

   Nekada se jedan hotel vodio generacijama, a sada jedan hotel nije dovoljan. Sravnjuje se planina, čupaju drveća, zatrpavaju potoci... A zašto? ZATO ŠTO IM SE MOŽE i zato što im se to dozvoljava. Zato što im je hir da imaju još hotela, etno naselja, žičara, adrenalin parkova, pa čak i crkvicu. Sami sebi su konkurencija, sami sebi zgradurinama zaklanjaju poglede na ono malo šume što je ostalo u njihovoj okolini. Čemu sve to? Može da preti ljudima koji mu se suprotstave da će ih satreti...Valjda kao i te šume što je... Može to da radi pojedincima, a ne shvata da i svoje seme zatire time. Ko će od  njegovih potomaka moći živeti bez kiseonika? Odakle njima toliko neobrazovanima i bezobraznima te silne pare? To je tek posebna priča.

   Srećom, ima nas a biće nas sve više, ekološki svesnih i spremnih da otvoreno kažemo svoj sud o sakaćenju prirode. Zajedno možemo mnogo više. Zato se udružujemo i glasno pričamo o problemu, dok još može da se spasi ono što se spasiti mora a to je naša FRUŠKA GORA, za početak, jer od negde se mora početi.

   Teško je Davidu protiv Golijata... teško je i izložbu i performans održati, bez para i bez ljudi koji nisu u stanju da održe dato obećanje za prostor izložbe...koji se boje ili šta već jer naziv i cilj izložbe je sprečiti seču šuma i ekološki opismeniti...na izložbi su trebali biti dečiji radovi o ekologiji a performans je isto o tome, bombastičnog naslova - OD FRUŠKE GORE DO FRUŠKE GOLE.

   Naći će se način, održaće se izložba. Necemo se tako lako predati.

   Bilo bi lepo kada bi ove naše ekološke ubice i samoubice naučile nešto pametno od npr. Norveške:



ZBOG ČEGA NORVEŠKA IZMEŠTA BOLNICE U ŠUME?


http://www.cuvariravnice.org.rs/svet-oko-nas/item/208-zbog-cega-norveska-izmesta-bolnice-u-sume?fbclid=IwAR0C76H9Hg9vRNPCsWFYZrpC2ATuhVJmI_LbKsyYE7KcisrF6D1n4VaVmK0



Ne dozvolite da dođete u situaciju da vas unuci noseći gas-masku pitaju - A šta je to šuma?

Nije to preuveličavanje sa moje strane, to je jedna od mogućih situacija ako sada budemo ćutali i ništa nepreduzimali po pitanju skrnavljenja našeg (Nacionalnog) blaga.

Probudite se, ZAJEDNO SMO JAČI!


04.09.2019.

ČUDA SE DEŠAVAJU

  Čudno je to kako me je bolest vratila prvoj ljubavi-pisanju, a onda i drugoj-fotografisanju. Krenula sam da pišem sa namerom da na neki način pomognem ljudima koji su u sličnoj situaciji. Eventualno da pokrenem nešto na bolje, što se tiče zdravstva.

  Kada nas nešto muči, a ćutimo o tome, kako onda da očekujemo promenu na bolje? Pa niko, pardon, samo onaj ko je bolestan, zna koje probleme ima. Mislim na probleme sa zakazivanjem specijalističkih pregleda (ultrazvuk, magnetna rezonanca). Em se borimo sa bolestima, em ne možemo da dođemo do termina za zakazivanje. Na žalost, desi se da neko i ne doživi da dođe na red za npr. magnetnu rezonancu jer se čeka oko godinu dana. Dug je to period...

  Srećom, počeli smo da se organizujemo i zajednički borimo za bolje uslove. Uvek je bilo i biće da samo udruženi možemo nešto postići. Drago mi je kada vidim da su i društvene mreže počele da budu korisne i da pomažu u tome. Brzim delovanjem, obaveštavanjem kome i kakva pomoć treba, spašavaju se mnogi životi...upoznaju se i humani ljudi i ljudi borci.

  Ponosna sam kada vidim rad nevladinih organizacija kao što su "Leuka"(pomoć pacijentima obolelim od leukemije), "UPOM"(Udruženje pacijenata obolelih od melanoma), "NURDOR"(Nacionalno udruženje roditelja dece obolele od raka) i druge. Koliko u tim udruženjima ima plemenitih ljudi(čast mi je što neke i lično poznajem) koji daju veru i nadu u bolje danas i bolje sutra!!!

  Pošto volim prirodu i odavno se zalažem za širenje ekološke svesti, naravno, morala sam da pišem i o tome. Tako sam upoznala još divnih ljudi koji imaju isti cilj - zaštita životne sredine, borba protiv nezakonite seče šuma... Naravno i oni imaju svoje grupe na društvenim mrežama -Pokret OŠFG (pokret za ošumljavanje Fruške gore), Čuvari/ke Fruške gore, EKOLOZI SVIH ZEMALJA-UJEDINITE SE, Infuzija pozitivne energije, Energetski portal, Zeleni odred i drugi.

  Zar nije čudo - da se nisam razbolela ne bi pisala, ne bi upoznala sve te divne ljude! I jedni i drugi daju nadu, snagu i život.
     

02.09.2019.

PRIČA SE PO ŠORU

Priča se po šoru... Svašta se priča ovih dana, ali počelo se i delovati, na moju veliku radost. Probudili smo se iz dugog zimskog sna, konačno. Ne mislim na politiku, mislim na opstanak nas i naše planete. Ekološka svest je proradila i sad "samo" treba da edukujemo neuke.       

     Mada mislim da bi tu više pomogle stare vaspitne metode, par roditeljskih po dupetu i zabrana izlaska, dok ne razmisle gde su pogrešili i poprave štetu...Nisam neki nasilni tip, samo eto u ovom slučaju baš imam tu želju.

   Ipak ako smo dovoljno uporni, ako nas ima sve više, ako se samo malo potrudimo, uspećemo. Pa kome je u interesu da ubija svoje buduće potomke?! Samo oni kojima je mesto u ludari! Možda sam gruba, ali moram tako. Meni su moje dete, deca mog deteta, njihova deca itd. najvažnija. Svakom normalnom je tako. Dakle nema viših ciljeva od opstanka moje vrste i tuđe vrste isto jer ko zna ko će se sa kim spojiti. Ko zna ko će koga u budućnosti zavoleti. Da bi se to moglo desiti potrebno je to i omogućiti. Ako posečemo šume koje nam omogućavaju neophodan kiseonik, to neće biti moguće. Neće biti uslova, neće biti zdravlja, neće biti nas a bez nas ni budućih naraštaja.

   Džaba vam novci moji sinovci, što bi rekao naš Balašević. Pitam se da li ti što ne znaju šta će sa parama i ti što se prodaju njima imaju petlje da snose odgovornost za svoje postupke? Da stanu pred svoju decu i u lice im kažu da ih baš briga za njih i njihovu budućnost, već da ih interesuje samo ispunjavanje svojih hirova? Glavna uzrečica im je - MOŽE MI SE i teže da to i dokažu.

  MALO STE SE IPAK PRERAČUNALI!

Ima i nas i biće nas sve više! Na nas te vaše reči ne ostavljaju utisak straha, one nas samo podstiču da budemo još čvršći u nameri da sačuvamo ono što je naše ZAJEDNIČKO, a to je PRIRODA jer bez nje nema ni vas ni nas. Mi smo humani, naš cilj je i u vašem interesu. Spasavanje planete od ekoloških neznalica!

   Svaki početak je težak ali vi to možete, pomoći ćemo vam da naučite šta znači i koliko je važna EKOLOGIJA. Tu smo da vam to ponavljamo iz dana u dan, ne brinite, nećemo vas ostaviti.

30.08.2019.

MOJA DRUGARICA G

Bolnice...Niko ih ne voli, naravno. Boravak nije prijatan ni u posetu kad se ide, a o ležanju tamo da ni ne govorim. Teško je i od same pomisli, ali kad se mora, mora se.

  Najbolja varijanta je da su ljudi koji tamo rade ljubazni, jer to mnogo olakšava ionako tešku situaciju. Imala sam prilike više puta da boravim po bolnicama. Kada sam operisala hemangiome na jetri, kada sam rodila mog anđela, kada sam operisala melanom...Ona kraća zadržavanja od dan- dva ne računam. Nije bilo lako ni meni, ni tim ljudima što rade tamo, a bilo ih je raznih. Težak je to posao i skidam kapu svima njima koji su odlučili da se time bave. Imala sam sreće, svaki put su radile dobre i ljubazne medicinske sestre i tehničari.

  Nikako da pređem na ono što želim da kažem, a to je da sam upoznala predivnu osobu, pacijenta kao što sam i ja bila, kada sam operisala melanom. Drugaricu za sva vremena! Osvojila me je na prvi pogled svojom pozitivnom energijom. Vrlo brzo smo shvatile da nam razlika u godinama (15 godina je starija) uopšte ne smeta i da smo jako slične. Imamo sličan smisao za humor, slična interesovanja...Teme za priču su nam neiscrpne, satima možemo da pričamo...

  Neću joj spomenuti ime, jer ne želi, pa ću je nazvati G, radi lakšeg pisanja.

  Ušla je u bolničku sobu posle mene, gurajući "kolica" jer ima problema sa kukovima još od rođenja, pa bez tog pomagala baš i ne može da hoda. Odmah nam se predstavila i započela konverzaciju sa nama (još jedna ženica je bila u sobi). Moram da priznam da sam se postidela, jer sam ja to zaboravila da uradim. Samo sam zbunjeno ušla u sobu i preplašeno se smestila na krevet koji su mi dodelili. Sa ženom koja je već ležala u sobi, jedva da sam se i pozdravila. Čovek u strahu, zaboravi na osnove kulturnog ponašanja. Moja G nije to zaboravila, svojim ulaskom unela je vedrinu u sobu. Nije ona tamo neka pričalica, da se razumemo. Pametna je, načitana, prošla je svašta u životu, život je nije mazio ali je vedrog duha i u svakoj situaciji nađe snage da humorom leči i sebe i druge. Kada mi je ispričala šta je sve operisala, kroz šta je sve prošla zbog svojih bolesti, kako se snalazila u teškim vremenima, a sve sa osmehom na licu, ne znam zašto bi se onda ja žalila na svoje muke. Moja G je borac i to VELIKI BORAC. Za primer svima koji misle da imaju nerešive probleme, trebali bi je u knjige staviti! Da svi vide kako se treba nositi sa teškoćama i ostati vedrog i mladog duha. Ona je osoba koja će ti uvek pomoći, nesebično se daje svima, a za sebe ništa ne traži.

  Zamislite sad taj apsurd. Da nismo obe imale melanom, nikada  se ne bi srele. Ostala bi uskraćena za prelepo prijateljstvo bez moje drage drugarice G. Družimo se nešto više od godinu i po dana, a kao da je znam celi život. Zato, nikad ne znaš zašto se nešto dešava  i da u teškim situacijama može i nešto fenomenalno dobro da se desi.



  Volim te moja G i da mi živiš do 105 pa opet...



25.08.2018.

LEUKEMIJA

Odakle početi? Ako je MELANOM bio šok nad šokovima, kako onda opisati osećaj koji izaziva reč LEUKEMIJA? Jeste da je hronična, ali ipak je leukemija. Od nje se umire, kako kaže moj hematolog, ali se i živi sa njom...Nema terapije dok leukociti ne dostignu visinu od 100 (moji su trenutno na 31). Posle 100-tke, kreće se sa hemoterapijom...Vrlo iskreno mi je objasnio moj hematolog, ali i sa  optimističkim osmehom i izrazom u očima. To nama pacijentima mnogo znači.

  Moram da se pazim stresa, infekcija, povišene temperature. Ne zna se od kada se Nepozvana ( čitaj leukemija)pojavila, ali moj organizam se bori sam sa njom, na način koji je sam odredio i najbolje je ne menjati ništa drastično.

"Samo nemojte da pasete."

????

Zbunjeno sam ga gledala posle te njegove izjave.

"Nemojte da menjate ishranu, kao što je to sad postalo moderno, da jedete samo  semenje i razne salate. Jedite sve što su jele naše mame i bake, jer je vaš organizam na to navikao i svaka promena može da pokrene negativnu reakciju vašeg tela."

Uz osmeh, prvo što mi je palo na pamet je bilo-Znači mogu da jedem slaninu i čvarke, iako ne pamtim kada sam ih poslednji put jela (možda pre 6 meseci).

Svašta, odakle mi to pade na pamet, nemam pojma (moj blesavi mozak).

"Može, ali umereno."

   Imam tu veliku sreću da me leči baš taj moj hematolog, jer vrlo umirujuće deluje na mene. Svaki put posle kontrole, umirena idem kući.

  Beskrajno sam zahvalna što postoji jedan takav hematolog, kao što je Rajić Nebojša. Moram da ga spomenem, jer mi je spasio život svojim osmehom, svojim vrlo realnim objašnjenjem šta je leukemija i kako treba dalje da se ponašam.

  Kada se samo setim kako sam bila preplašena i šta mi je sve padalo na pamet, kada sam saznala da su mi povišeni leukociti i da to nije dobro. Pa odlazak kod hematologa, punkcija koštane srži iz kuka da bi se mogla postaviti tačna dijagnoza...Pa čekanje na nalaz, pa dijagnoza... Odlazak kod zubara je mala maca za sve ovo i molim vas da mi ne kukate zbog toga! Mnogo toga čovek može da izdrži!!! Ni ne znamo dok nas ne snađe! Sve to sam prošla i evo me, tu sam i dalje. Bodrim sebe uz pomoć puno dobrih ljudi koji su uz mene. HVALA IM ŠTO POSTOJE! Ne vredi da ih nabrajam, ima ih mnogo, znaju oni koliko mi znače i to im je dovoljno. Puno vas volim (mada i vi to znate).

24.08.2019.