Lale i Sose

 Reših da se malo edukujem i da naučim zašto su Banaćani Lale i Sose. Red bi bio, s obzirom da obožavam moju Vojvodinu.

Iako se za Srbe starosedeoce u Banatu kaže da su Lale, objašnjenje tog pojma neki teoretičari vezuju za prostor severa Banata i Bačku. Za nastanak nadimka Lala postoji više objašnjenja, legendi, kao i tumačenja koja imaju svoja uporišta u tradiciji. Ipak, najčešće priče idu do vremena Marije Terezije i Srba graničara u tadašnjoj Austro-Ugarskoj, kaže Srđan Sivčev, istoričar iz Kikinde.

"Postoji legenda da je carica Marija Terezija okupila banatski, bački i sremski puk, regimentu, svoje verne vojnike – graničare, i da je za vernu službu medaljama odlikovala Bačvane i Sremce. Međutim, za Banaćane više nije bilo medalja. Carica se u tom nezgodnom trenutku odlučila da skupocenu ogrlicu u obliku lale pokloni upravo banatskim vojnicima".

Još jedno često pominjano tumačenje opet se vezuje za caricu Mariju Tereziju. Ugledavši stasite, korpulentne Banaćane, carica je rekla "Šta će meni lale, evo mojih lala", poistovetivši graničare - junake sa omiljenim cvećem. Prema rečima Srđana Sivčeva istorija je sklonija činjenicama koje ukazuju na tradiciju i etno-motive, detalje sa autentične banatske muške nošnje.

"Prema motivima na odevnim predmetima, predmetima u domaćinstvu, ali i oruđu i oružju, Srbi u Banatu su često imali izvezen ili izrezbaren cvetni motiv lale".

Očigledno je ovaj cvet bio u staro vreme u velikoj modi. Svakako zbog svojih čudesnih boja i još više zbog tadašnje retkosti i skupoće.

Karakterističan je cvet lala koji se nalazi na muškoj nošnji, najčešće na pantalonama, čakširama, ali i na prslucima. Ono što je zanimljivo je da se taj motiv gotovo nikada ne nalazi na ženskoj banatskoj nošnji.

Vuk je u "Srpskom rečniku" za reč "Lale" zapisao:

"Lale f.pl. ponajviše u pesmama: Lale i veziri: Turci braćo, Lale i veziri - Lale šćau biti Bugarin a - bude njega Lale i vojvode".

 Objašnjenje iz "Rečnika hrvatskog ili srpskog jezika", izdatog u Zagrebu 1898-1903. se za reč Lala kaže da je tursko-persijskog porekla i da u tim jezicima znači velikaša, dvoranina.

Dakle, sasvim je verovatno da su u tursko vreme (od 1552. do 1716. godine) Turci u Banatu, zalazeći u kuće imućnijih srpskih porodica, prizivali domaćina sa Lalo i da je taj naziv među Srbima ostao, odomaćio se, pa su i oni međusobno počeli na ovaj način da se oslovljavaju.

Radomir Subotić u knjizi "Nasmejana Vojvodina" izričito kaže da je naziv Lala izveden od reči zemljak.

Tako je zemljak preveden u landsman. Nemačko landsman Srbi su izgovarali kao lačman. Tepajući, lačman je prešao u laća, a laća u Lala!

Postoji i priča da su Nemci, kolonizirajući se u Banatu, čuvši banatski otegnut, razvučen govor imali osjećaj da ljudi ne govore, već tepaju.

Nemački tepanje, kaže se lallen.

Govorili su: "oni tepaju" (sie lallen), pa je za one, koji tako govore rođen nadimak: Lale.

S druge strane, opšteprihvaćenog objašnjenja zašto su žene u Banatu dobile nadimak Sosa, zapravo i nema.

Zašto je Sosa – Sosa?! Mora biti da je zato što nedeljom, a nekad i svaki dan kuva sosa.

Malo me razočaralo objašnjenje tj. njegov nedostatak za pojam Sosa, ali šta da se radi. A da volim da jedem sos, to ne poričem.

Eto toliko o tome.

30.11.2021.