poNEŠTOzaSVAKOG: Ada Kale

Ada Kale, Adakale ili Ada-Kale (tur. ada — „ostrvo” ,kale — „grad”) je nekadašnje ostrvo i naselje na Dunavu u Tekijsko-oršavskoj dolini, između gornje klisure Kazana i nizvodne Sipske klisure, kod ušća reke Černe na granici Srbije prema Rumuniji. Ostrvo je bilo poznato po vinovoj lozi zvanoj adakalka. Ada Kale je potopljena 1971. godine izgradnjom hidroelektrane Đerdap I.

Ada Kale bila je preostala turska enklava do 1912. godine. Na ostrvu dugom 1,75 km i širokom 0,5 km nalazili su se tvrđava i mali grad sa džamijom, bazarom, malom pravoslavnom kapelom, nekoliko kafeterija, guvernerskom palatom i nekoliko zavojitih uličica. Poslednjih 600 (prema drugim izvorima 1.000) uglavnom turskih stanovnika živelo je pretežno od ribolova i proizvodnje slatkiša i duvanskih proizvoda. Živi turizam razvio se u 20. veku, kad je Ada Kale je služila stanovnicima okolnih regiona kao romantična destinacija, zahvaljujući oslobađanju od poreza prilikom kupovine turskih slatkiša, nakita i duvanskih proizvoda. Ada Kale je takođe bila poznata po uzgoju ruža i proizvoda dobijenih od njih (ružino ulje i parfem).
Adu Kale su još Rimljani utvrdili i na temeljima tih utvrđenja građena su druga tako da je ono uvek služilo u vojne svrhe, jer je onaj ko je bio njegov gospodar gospodario plovidbom kroz Đerdap.
Ada Kale je često menjala gospodare. Bila je srpsko, tursko, austrougarsko i na kraju rumunsko ostrvo.
Najdužu borbu za kontrolu Ade Kale vodile su Turska i Austrija i ona je trajala više od 500 godina. Menjalo se i ime ostrva. Dugo vremena zvalo se Sa’an, a poreklo tog naziva se gubi negde u mraku istorije. Kasnije je bilo poznato i kao Karolina, po austrijskoj tvrđavi, Nova Oršava, po gradu Oršavi na rumunskoj obali, Ada-i Kebir (Veliko ostrvo), na mešavini arapskog, persijskog i turskog. Ime Ada Kale (na turskom Ostrvo tvrđava), pod kojim je i potonulo u Dunav, dobilo je nakon izgradnje velike tvrđave.
Feliks Kanic zabeležio je da je ostrvo imalo "kasarnu, bolnicu, crkvu i jedan tunel ispod Dunava prema srpskoj obali, koji je vodio do obalskog utvrđenja, nazvanog Fort Elizabet po austrijskoj carici".
Priča se da su svi živeli zajedno, kao jedna porodica, uprkos različitim verama i nacijama.
Svi su praznovali Hidrelez (Đurđevdan), bili kao jedna porodica, uzajamno se poštovali, zajednička im je bila i odeća, uglavnom tradicionalna turska. Pilo se svako veče, najčešće domaća dudova rakija, na spavanje se odlazilo otključanih vrata, ne pamti se kada je zabeležena krađa ili svađa. Ovo ostrvo koje je predstavljalo „orijent u srcu Evrope“.
Jedna od legendi kaže da su ga, tragajući za zlatnim runom pohodili Argonauti i tu prvi put videli maslinu, a Herodot ovu dunavsku adu opisuje kao ostrvo puno maslina i stada stoke.
Ada je još bila pod turskom vlašću kada je 1849. na njoj boravio Lajoš Košut. Tamo je stigao na putu za Tursku, gde ga je prognala Austrija posle propasti mađarske revolucije. Na ostrvu je dočekan sa počastima, a predanje kaže da je nosio sa sobom mađarsku krunu koja je četiri godine bila skrivena na Adi Kale, zakopana u zemlju.
Rumunski kralj Karolj II posetio je ostrvo 1931. Popio je kafu, iz šoljice iz koje je pio i njegov otac, sa smehom saslušao legendu kako je neko na Adi Kale davno prorekao da će baš te godine doći vladar koji će vratiti privilegije ostrvljanima, i potom oslobodio stanovnike carine na uvoz duvana i četiri vagona šećera, poreza na suvenire. Na ostrvu je postojala fabrika cigara, za koje kažu da su konkurisale kubanskim, pušili su ih i neki članovi britanske kraljevske porodice i sam rumunski kralj.
Bila je pesma o ljubavi mlade Turkinje i mornara Rumuna, Ajše i Dragomira, negde pedesetih se pevala. Imala je dva kraja, po jednom su oboje skočili u Dunav jer se porodice nisu slagale sa njihovom ljubavlju, po drugoj su ostali zajedno. Kada bi rumunski turistički brodovi prolazili pored ostrva, uvek bi na najjače puštali tu pesmu.
Za Srbe posebno mesto iz bogate istorije Ade Kale ima događaj iz Prvog srpskog ustanka, kada je vojvoda Milenko Stojković, po nalogu Karađorđa, u noći između 5. i 6. avgusta 1804. godine posekao beogradske dahije Aganliju, Kučuk Aliiju, Mula Jusufs i Mehmed-aga Fočića, koji su po podizanju ustanka sa svojim blagom, pratnjom i haremom pobegle na ostrvo Ada Kale. Pogubio je svu četvoricu, a u Beograd, a potom i u Carigrad, poslate su glave trojice dahija. Aganlijina glava nikada nije pronađena. Postoji priča da je upala u Dunav prilikom pranja. Kako je Aganlija došao iz Bosne u Srbiju kao čamdžija, a završio u vodama Dunava kao zlikovac, nastala je izreka: „Voda ga donela, voda ga odnela“.
Dunavskog ostrva tvrđave nema pola veka, a oni koji veruju u legende kažu da nad nekadašnjom adom i dalje bdi Miskin Baba, poslednji emandski princ iz 18. veka stare dinastije Uzbeka iz Buhareje, koji je pošao je u svet da traži ostrvo koje je video u snu. Ostrvo iz njegovog sna bila je Ada Kale na kojem je ostao do smrti, živeći kao prosjak i izvodeći čudesna izlečenja….Ostrvljani su ga pamtili po skromnosti, legenda kaže da je mogao da pretvori vodu u vino. Umro je u 95. godini, a grob mu je postao mesto hodočašća za mnoge muslimane i hrišćane.
Celokupno stanovništvo je iseljeno do 1968. godine, a Ada Kale je nestala sa mape sveta 1970. godine. Tada su talasi reke pokrili ostrvo na kome se nakupilo legendi i istorije dovoljno za nekoliko svetova.
Tvrđava i muslimansko groblje preseljeno na ostrvo Šimijan par kilometara nizvodno od Kladova, kao i satni mehanizam sa ostrvske sahat-kule, koji je sedamdesetih godina prošlog veka bio na zgradi, sada napuštene, prahovske carinarnice, retki su tragovi sa dunavske Ade Kale koju je potopila đerdapska akumulacija.
Posledice izgradnje hidroelektrane i povećanje nivoa Dunava za 70 metara bile su raseljavaje velikog broja ljudi koji je živeo na obalama reke. Nikako ne smemo zaboraviti da je nakon izgradnje hidroelektrane, nastalo najveće veštačko jezero u Srbiji, Đerdapsko jezero.
Stanivnici ostrva koji su morali da napuste ostrvo, kažu da bol zbog toga još postoji.
Taj bol izbija iz svake reči u Pričama sa Ade Kale. "Ostrvo je imalo poseban miris, na svakoj strani je bio različit. Od reke je dolazio gotovo morski miris vode, oko kuća se širio miris voća, ili marmelade koja se spremala, kada se ode u čaršiju sretao vas je miris duvana. U proleće bi čitavo ostrvo ozelenelo, a uveče, čim bi nastupio sumrak, započinjao je pravi orkestar žabljeg kreketanja... Svi imaju domovinu, svako može da poseti zavičaj, svako može da se vrati negde. Ja ne mogu da pokažem mužu i deci mesto gde sam rasla."
"Za decu je posebno bilo kao raj. Tamo smo naučili da delimo sa drugima. Praznici su bili posebni, u Turskoj nismo doživeli tu atmosferu i praznovanje. Imali smo plažu, ali nismo mogli ići mnogo dalje od obale, zbog virova i vrtloga. Ljudi su dugo živeli, jeli ono što su sami zasadili, na čistom vazduhu, nije bilo automobila, stresa. Zahvalan sam Bogu što sam proživeo detinjstvo i mladost u tom rajskom kutku sveta. Da negde ima takvog mesta, ostavio bih sve da živim tamo."