Kuća s okućnicom u ul. Kraljevića Marka br. 37 u Novom Sadu nalazi se u delu grada nazvanom Rotkvarija. Taj jedinstveni spomenik vinogradarstvu u Novom Sadu, svrstan u spomenike kulture, pripada porodici Jovanović, poznatoj pod nadimkom Vakini. U porodičnoj hronici jednostavnog naslova „Porodica Jovanović Vakin” dr Vera Jovanović piše da su u ove krajeve došli u vreme Prve velike seobe. S obzirom da su se bavili proizvodnjom vina, u pomoćnim prostorijama su sačuvane alatke i sprave koje predstavljaju muzeološke primerke vezane za proizvodnju vina.
To je prizemna kuća izdužene osnove i lepo dekorisane u stilu neobaroka. Na njenom središnjem delu je prostran, polukružni kolski prolaz sa masivnom, drvenom, dvokrilnom kapijom koja ima rezbarena vrata. Prozori su lučno završeni i dekorisani gipsanim ukrasima u vidu vinove loze i grožđa, a podkrovni venac sa frizom girlandi. Ova kuća na najbolji način svedočile o jednom periodu prošlosti Novog Sada.
Među tipičnim kućama u kraju, koje su bile okrečene u belo, s trščanim krovovima i obaveznim baštama iza, u kojima je uzgajano povrće koje je završavalo ne samo na novosadskim pijacama i onim u obližnjim varošicama Banata, Bačke i Srema nego je stizalo i do trpeza u velikim gradskim centrima Austrougarske i Nemačke, kuća porodice Jovanović je svojim izgledom, položajem, izborom materijala od kojeg je sagrađena, rasporedom odeljenja i namešatajem, odudarala od ostalih. Delovala je „rotkvadžijama” kao dvorac. I sada, pritisnuta s jedne strane višespratnicom i okružena sličnim zgradama odskače, ali iz drugačijih razloga – kao primer građanske arhitekture s početka 20. veka i uprkos nemilosrdnoj urbanizaciji koja nosi sve pred sobom, opstaje.
Po usmenom predanju, daleki preci naselili su Rotkvariju u vreme Čarnojevićevog talasa doseljavanja, krajem 17. veka. Pošto nije zapamćeno iz kojeg su kraja došli, a zna se da je taj talas došao s juga, iz Srbije, najverovatnije je da su duboki koreni porodice u južnim krajevima. Učestvovali su u dobijanju statusa slobodnog kraljevskog grada Novog Sada, otkupivši velike parcele obradive zemlje. Uglavnom su se stacionirali u Rotkvariji, gde su stanovali, imali bašte, placeve i na Sajlovu, gde su im bili salaši. Bili su imućni i ugledni, bavili se zemljoradnjom, naročito baštovanstvom, vinogradarstvom, ribolovom i trgovinom stokom.
ovanovići nose nadimak Vakini po jednom od dalekih članova porodice, Vasiliju, Vasi ili Vaki, za koga se zna da je bio vlasnik kafane i dobar pevač. Oduvek su živeli u Ulici Kraljevića Marka. Do polovine 20. veka gotovo svaka druga kuća u ulici pripadala je nekom od Vakinih. Za Vakine iz kuće pod brojem 37, govorilo se da su seljačka aristokratija.
Kuću, koja je 1977. godine stavljena pod zaštitu države kao spomenik kulture, sagradili su Milan Jovanović Vakin, Verin deda, i njegova supruga Zorica, Zorka Stefanović, rodom iz Bukovca. Svi su se u familiji bavili vinogradarstvom, a Milan i kasnije i njegov sin Georgije Đura bili su najistaknutiji vinogradari. Vinogradi su im bili u Kamenici, na Vezircu, Karagači, a potom i na Sajlovu. Milan je imao 20 jutara vinograda. Kaže se da ih je „držao kao parkove”, s obaveznim niskim ružama ispred svakog reda, što se i danas može videti u savremenim vinogradima. Držao je do kvaliteta vina. U svaki podrum moglo je da stane po sto buradi od po 500 do 600 litara. Bila su složena u četiri reda. Posedovali su i drvene ardove od 2.500 litara za rakiju kao i svu potrebnu opremu za preradu i proizvodnju vina. Svaki podrum imao je po dvoje dvokrilnih vrata, spoljna, metalna, s perforiranim rozetama u gornjem delu svakog krila radi ulaska svežeg vazduha, a na dnu stepenica, u samom podrumu, drvena. Kada leti u podrumu ne bi bilo vina, metalna su držana otvorena radi provetravanja, a drvena zatvorena da ne bi pas ili mačka ušli među bačve.
Vodio je Milan računa i o tome da spuštanje i izvlačenje buradi iz podruma bude tako da se ne oštete ni stepenice ni bačve – ivice stepenika bile su zaštićene drvenim gredicama. Da bi spuštanje i izvlačenje bilo što lakše, korišćena je užad koja je bila vezivana za alke na vrhu stepenika.
Verin otac Đura, posle smrti svoga oca, činio je sve da uveća imanje, i to je radio do kraja Drugog svetskog rata. Posvetio se vinogradarstvu, baštovanstvu i ratarstvu s uzgojem svinja. Naša sagovornica kaže da se vinogradarstvom bavio s velikim zadovoljstvom iko ono nije donosilo veliki profit. Briga o vinogradima i negovanju dobrog vina i rakije prelazila je čitav vek s kolena na koleno Vakinih, a na Đuri se završila.
Posle Drugog svetskog rata nova vlast ga je zatvorila. Zahvaljujući zalaganju komšije čiji su sinovi bili u partizanima – oslobođen je, pod pretnjom da nikad ne kaže ništa o onome što je video i čuo dok je bio u pritvoru. I ćutao je ceo vek, i radio. Od gazde postao je kulak. Plaćao je porez veći nego cela ulica zajedno.
Trpeli su Vakini posle Drugog svetskog rata i druge oblike torture, poput oduzimanja bašti, useljavanja nepoznatih ljudi u kuću… Preživeli su sve, ali njihovo vinogradarstvo nije. Ostalo je u sećanjima, zarobljeno u pojedinim sačuvanim predmetima, uključujući i burad koja su dotrajala. Samo da se to ne dogodi i s prelepom kućom u Kraljevića Marka, kojoj, osim formalne pomoći države, nedostaje i praktična – da svedočanstvo prošlosti Novog Sada koje je utkano u njoj, nadživi i ovo doba.
Vakini su vinovu lozu prihvatili kao najplemenitiji izdanak prirode, koji daje napitak dostojan bogova. Umeli su da vole život i uživaju u njemu, gajeći tu nežnu biljku ovenčanu mitovima i legendama, a ukrašenu lepotom oblika loze i plodova, kaže Vera Jovanović u svojoj knjizi, istoričarka umetnosti i nekadašnja dugogodišnja upravnica Spomen-zbirke Pavla Beljanskog.
19.07.2022.
Нема коментара:
Постави коментар