Gledajući sve te starinske kuće, lako se zapaža da su majstori stolari (u ono vreme nazivali su se tišlerima) na različite načine izrađivali “kućne oči” odnosno pendžere ili prozore. Skoro na svakoj stajao je i po jedan ispupčeni pendžer, kao da je otečen ili se isturio važan, zbog devojačkih glava ili cveća što će u njemu da stoji. E taj je poseban – kibic fenster ga i danas po Vojvodini zovu. “Kibic fenster” ili “kibic pendžer” ili “kibic prozor”, a slobodniji prevod na srpski jezik bi bio „prozor za osmatranje“. Neki u šali kažu da su kibicfensteri bili prvi „televizori“, ne samo zbog svog kutijastog izgleda, nego zato što su bili prozori u svet.
Nekada su kraj kibic pendžera stajale mlađe udavače, mlade razvedene žene, starije devojke, pa i usedelice. Dešavalo se da su kroz njega devojke bile viđene po prvi put od svojih izabranika, što znači da je kibic fenster bio i “prozor ljubavi”.
U prošlosti su mnoge zanate počeli Nemci da zasnivaju u Vojnoj granici, koje je na tom mestu carica Marija Terezija naseljavala polovinom 18. veka. Posle su Srbi i drugi narodi, koji su učili te zanate, njihove nazive primili od Nemaca zanatlija.
U doba kada devojke bez pratnje i u posebnim prilikama nisu smele izlaziti na ulicu ovo je bio način da se mnogo toga vidi a da se ne bude viđen. Mada su onomad, sve žene u kući uzurpirale pravo da stanu uz ovaj pendžer. Mlade žene kada pozavršavaju kućevne poslove stajale su tu da predahnu, doterane tek malo u licu nekim blagim puderom i dnevnom kremom. Pa i bake, majke, tetke su tu ponekad stajale, jer lakše se stari kad se druguje sa šorom i sokakom, pošto su tuda prolazili svatovi, litije i pogrebi, a takođe i komšije koje se jave i pozdrave, ili komšinice koje samo dođu do kibic prozora pa traže ponešto na zajam što može da se kroz njega pruži. A ko ih nije video dok je išao šorom, lako se moglo desiti i da udari glavom u njih.
Obavezno je morao imati i firange odnosno zavese, posebno šivene da bi se po potrebi onaj ko kibicuje mogao zakloniti i diskretno propratiti ono što ga zanima. Naročito je bio pogodan zimi – zatvoren i sa prednjim i sa bočnim staklima, omogućavao je da se kroz njega gleda, a da se osoba na njemu ne smrzava i ne rashlađuje prostoriju. I razne muškatle i sobno cveće, lepe firange (zavese), lenji mačak koji se u prozoru proteže… imali su svoju ulogu na ovim pendžerima.
Momci, koji su želeli da budu primećeni i koji su se udvarali devojkama su to činili tako što su došli sa svojom družinom, sa tamburašima i pevačima, ako sami nisu bili skloni lepom pojanju da bi priredili pesmu – odnosno serenadu devojci. Ako devojka želi da prihvati pesmu ona ne može tek tako da izađe na prozor i otkrije se. Da bi zadržala svoju čednost i poštenje ona pali sveću kao znak da prihvata udvaranje. To je bio dobar znak za momka koji se nalazio na ulici. Zanimljivo je da je običaj da upalimo sveću kada nam se pesma dopadne ostao, samo se transformisao – sada ga koristimo na koncetima paleći upaljač ili u posednje vreme mobilni telefon.
Obično su oko devojke na kibicfensteru bile iskusnije članice domaćinstva bilo da je to majka, baka ili možda neka tetka, ujna, strina koje su bile dobro obaveštene ko je mladić ispod prozora, ko su mu roditelji, čime se bavi, kakvo mu je ponašanje, od čega će da živi i kako će izdržavati svoju izbranicu – njihovu devojku. Moglo se dogoditi da se porodici ili frajlici udvarač nije svideo.. . Izražavanje negodovanja i neprihvatanje pesme obično je izgledalo tako što bi neko od ukućana prosuo vodu po orkestru... Međutim, ako bi se oni uvredili, družina se vraćala naredno veče i tada ne pevaju ljubavne pesme, nego podrugljive rugajući se tetkama koje su ih oterale ili mjauču celu noć pod prozorima uznemiravajući ukućane i nedozvoljavajući im da spavaju.
Kroz istoriju kibic fenstera, primetno je da je svaki bio pravljen po modi tog vremena i želji vlasnika, pa ih zbog toga ima raznih. Od običnog malog, kao lenjog, tromog i nespretnog, pa do otmenog prozora projektanta iz perioda secesije.
Među starim tišlerima vladalo je uverenje da u prozoru leži najviša pamet, mudrost i tajna stolarskog zanata. Govorili su da postoje “prozori svirači vetrova”, jer kroz njih vetrovi stružu i sviraju, pa “drndavi prozori tamburaški” gde najveće staklo bruji kao begeš, zatim prozori “stolarska sramota” jer pokisnu pre kiše, pa prozori “vodonoše” koji dovuku svu vodu čim primete oblak, onda prozori “rešeto” što propuste sav sneg i prozori što se suludo razbijaju na prvi vetar i malu promaju, zbog čega su ih zvali “samoubice”. Ondašnji majstori za kućne prozore čim pogled na njih bace, odmah su mogli da konstatuju da li ga je fušer sklepao ili prava majstorska ruka pravila, koja uvažava zakone i iskustva tišlerskog zanata, da mu pendžer čuva “majstorski obraz” kroz vreme i vekove.
28.07.2022.
Нема коментара:
Постави коментар