Kafana Zeleni venac

Krajem XVIII veka izgrađena je kafana "Zeleni venac", na glavnom trgu, gde je kasnije bila "Sloboda", posle II svetskog rata Dom JNA, a danas je Vojvođanska banka. U ovu kafanu zalazili su ugledni građani, koji su sebe smatrali "društvenim kremom".

Pored kafe ovde se točilo i pivo, čitane su bečke i peštanske novine, obešene na okvire od trskovca, a uveden je i bilijar, što je Dositej Obradović kritikovao kao prazno dangubljenje. Tu je bivao i čuveni Zaharija Orfelin, koga su građani respektovali, ne toliko zbog književnih radova, bakroreza i kaligrafije, koliko po tome što je bio znalac vinarstva, autor poznate knjige 'Iskusni podrumar'.

Najviše su Srbi dolazili u Zeleni venac, dok su Nemci, kasnije i Mađari, imali svoju kafanu u Strelištu (danas ulica Antona Čehova), tj. današnja kulturna stanica Eđšeg.

31.07.2022.

Kasarna u uluci Vojvode Bojovića

 Novosadski vojni beskućnici već 27 godina žive u privremenom smeštaju, koji se za njih pretvorio u trajni boravak u nekadašnjoj oronuloj kasarni u Ulici vojvode Bojovića, za koju, kako kažu, plaćaju previsoke račune. Kada su po komandi došli u Novi Sad 1991. godine bili su smešteni na nekoliko lokacija, da bi kao konačno odredište dobili prostor u nekadašnjoj vojnoj kasarni, koja ni po čemu nije bila prilagođena za boravak višečlanih porodica. Posle 27 godina, na pojedinim mestima umesto stakla na prozorima našli su se plastični surogati, na zidovima i plafonima uhvatila se vlaga. 

Dokle će njihov privremeni smeštaj trajati, na žalost, to niko ne zna da kaže.

31.07.2022.

Zgrada Republičkog fonda za zdravstveno i invalidsko osiguranje i Žitni trg

Gradnja zgrade “socijalnog” (Republičkog fonda za zdravstveno i invalidsko osiguranje) počela je 1957. godine, a završena je i useljena 1960. godine, tada je imala 7 spratova, a 2009. nadogradnjom je dobila još jedan sprat.

Dugo su se na mestu današnjeg “socijalnog” igrala deca, posebno ona iz romskih porodica koje su još neko vreme nakon izgradnje ove zgrade živele na adresi Masarikova 13. U kući na Žitnom trgu se sve do sredine 1960-ih nalazila prodavnica kolonijalne robe “Crveno srce”, na tom mestu kasnije je otvorena kafana, koja je početkom 1980-ih dobila isto ime.  Najčešći gosti ove kafane bili su radnici oba socijalna, kolege su ih tada pravdale da su otišli na “kardiologiju”. Ovaj objekat srušen je leta 2007. godine. Odmah pored nalazila se kuća porodice “Štrangar” u kojoj se u predratno vreme, i kratko posle rata nalazila kafana istog imena.Danas su većinu ovih kuća zamenile nove ulice i stambeni blokovi, a tek po neki objekat koji još nije srušen, svedoči o nekadašnjim vremenima.

Trg svetog Jovana se nalazio na današnjem Žitnom trgu. Novosadski trgovi su nekada bili mesta trgovine na kojima su se nalazile pijace.

Na Svetojovanskom trgu, tamo gde su nazidane velike palate Socijalnog osiguranja, prodavalo se seno, slama, trska i rogoz, a kasnije između dva rata (1. i 2. svetskog rata) ovamo je bila preneta Žitna pijaca

Podrugljiv naziv „Rotkvarija“, ovom delu grada, dali su Salajčani i Podbarci po rotkvi, tada potcenjenom povrću, jer navodno, stanovnici ovoga kraja nisu gajili ništa drugo do rotkve. Napredne baštovane Jovanovskog kraja susedi su nazvali „rotkvarima“.

23.06.2022.

POZORIŠTE MLADIH

Slučajni susret sa „lutkama“ u Pragu 1926. godine je ostavio dubok utisak na grupu novosađana iz  Sokolskog društva (Sokolsko društvo je gimnasticki klub u Novom Sadu osnovan 1905 godine), opredelio ih, te su oni prionuli na realizaciju ideje da i kod nas zaživi lutkarska umetnost. Neophodno je bilo steći osnovna znanja o lutkarstvu, te se nekolicina lutkara upućuje na seminare u Ljubljanu (1930), Novi Sad i Beograd (1931), radi savladavanja osnova veštine lutkarstva.

Pozorište su osnovali glumci-amateri: Lazar Dragić, Živko, Mira i Branka Štrboja, Anđa Kujević, Živko Predin, Branka Češljar, Radmila Sabljar, ilija Vojnović i drugih, uz veliku podršku starešina Sokola, dr Vladimira Belajčića i dr Ignjata Pavlasa.

Najverovatnije da se predstava zatvorenog tipa održala već 1930. godine.

Za vreme Drugog svetskog rata Pozorište lutaka nije radilo. Nakon rata ono odmah počinje sa radom pod imenom Vojvođansko pozorište lutaka, ali u teškim uslovima jer su mnoge lutke i inventar pokradeni ili uništeni. Podršku i pomoć u tom periodu pružio je Žarko Vasiljević, upravnik Srpskog narodnog pozorišta, tadašnjeg Vojvođanskog narodnog pozorišta.

U međuvremenu menja se naziv pozorišta u Gradsko pozorište lutaka, zatim u Pozorište lutaka (1952-1968), a 23. novembra 1968. dobija sadašnji naziv – Pozorište mladih. Pozorište mladih je prvo lutkarsko pozorište u Srbiji i Vojvodini.

Vremenom, zalaganjem lutkarskih entuzijasta, popularnost te vrste umetnosti u Novom Sadu sve više raste.

Pored predstava na srpskom, davalo je predstave i na mađarskom, slovačkom, rusinskom i albanskom jeziku. 1991. godine oformljena je i nova – Dramska scena Pozorišta mladih. Za svoj rad Pozorište mladih dobilo je niz priznanja i nagrada, 

Danas je Pozorište mladih profesionalno razvijeno, moderano  pozorište.

Čine ga dve scene: Scena za decu i Dramska scena.

14.07.2022.

 

Komanda garnizona vojske Srbije

Hotel je izgradio domišljati novosadski trgovac Peter Fabry 1900. godine na mestu gostionice Jovana Kirjanovića, u vreme kada je Novi Sad postao trgovinski i kulturni centar. Krajem 19. veka, reke ljudi slivale su se u novosadsku varoš. Peter je uvideo da je izgradnja hotela na ovoj lokaciji vrlo dobra investicija. Nedugo posle završetka gradnje, hotel je sa ponudom soba, restoranom i kafanom postao vrlo popularan među žiteljima Novog Sada. Vremenom, postao je i stecište srpskih radikala, pored hotela “Grand” koji se nalazio na današnjem stecištu Doma vojske Srbije, na keju. Hotel “Pera Fabry” 1925. godine preuzima vojska kraljevine Jugoslavije. Ruše se šupe, magacini i štale hotela kako bi se sazidala vojna komanda. Tada, ovaj popularni hotel postaje deo vojnog kompleksa. I dan danas, vojska boravi u ovim zgradama, jer je tu smeštena komada garnizona vojske Srbije.

David Daka Popović je uspešan novosadski arhitekta, inženjer, politički i društveni radnik, prvi ban Dunavske banovine, pisac i kao jedna tako svestrana ličnost, obeležio je kulturnu istoriju i vreme u kojem je živeo. Svoja najznačajnija dela stvara početkom četvrte decenije XX veka , a jedno od njih je zgrada Komande Novosadskog garnizona u blizini Dunavskog parka.

14.07.2022.

Hitlerova ulica

Od Trga slobode na suprotnu stranu od Zmaj Jovine ulice vodi ulica Kralja Aleksandra. Sadašnja ulica Kralja Aleksandra od 1941. do 1944. nosila je Hitlerovo ime. Tokom Drugog svetskog rata, usledila je promena imena naziva glavnih ulica od strane mađarskih okupacionih vlasti. Hitlerova ulica je odmah nakon prisajedinjenja Vojvodine 1918. dobila naziv Regenta Aleksandra (Karađorđevića), a nakon krunisanja – Kralja Aleksandra. Pre toga, nosila je naziv Glavna, Gospodska, Košut Lajoša. Po okončanju Drugog svetskog rata, to je bila Staljinova ulica, zatim Aleksandra Rankovića ali ne zadugo, jer je polovinom pedesetih donet propis da ulice ne mogu da imaju ime po živim ljudima, izuzev po predsedniku Josipu Brozu Titu, tako da dobija ime Narodnih heroja. Po izbijanju rata u bivšoj SFRJ, nova vlast ulici je ponovo vratila ime kralja ujedinitelja koje nosi do danas. 

Trčika, kafić u ovoj ulici,  je stari tramvaj adaptiran u atraktivan i moderan kafić, koji je omiljeno mesto okupljanja mladih novosađana.  Zbog te svoje velike popularnosti tramvajskom vagonu je pripojena velika bašta, čiji je jedan deo zastakljen. Ime je dobio 1998. godine po prvom tramvaju u Novom Sadu. Trčika je i spomenik tramvaju koji je od 1911. do 1941. godine saobraćao između šireg centra grada i kupališta Štrand na Dunavu. U unutrašnjosti se nalazi izložba fotografija novosadskih tramvaja, pa je dobio epitet Kafe-muzej.

Električni tramvaji na novosadskim ulicama pojavili su se 30. septembra 1911. godine, kada su zamenili omnibuse koje su vukli konji. Kada je prvi tramvaj projurio šinama njihovog grada, mnogi Novosađani u čudu su gledali vozna kola žute boje, a i godinama kasnije seljani iz okolnih mesta dolazili su u srpsku Atinu da se provozaju ovim prevoznim sredstvom. Postoje mnoge anegdote o tome, a jedna od njih je:

 “Jedan Lala iz Čuruga, došao sa svojim sinčićem da pazari u Novi Sad. On je već nešto čuo o tom čudu. Sinčić ga upitao, kad je primetio u Ćurčijskoj ulici tramvaj:

  - Jel, babo, a kakva su ova kolica ? Di su tu konji koji vučedu?
  - Konji s' unutra, sine…”

Menratova palata već više od jednog veka krasi centar Novog Sada i privlači pažnju prolaznika neobičnim ornamentima koji krase njenu fasadu. Naspram kafića Trčika, nalazi se velelepna zgrada pored Pariskog magazina.  Reč je o Menratovoj palati, izgrađenoj 1908. godine po projektu Lipota Baumhorna, koji je projektovao i novosadsku  Sinagogu. Ova  kuća sagrađena je za poznatog novosadskog trgovca Jožefa Menrata, čija je porodica u prizemlju držala ekskluzivnu prodavnicu nameštaja.  Danas je Menratova palata pod zaštitom grada i spada u red kulturnih spomenika Novog Sada.

Dobro je neko rekao-samo čitate nazive ulica i možete da vidite istoriju Novog Sada.

23.06.2022.

Hotel Jelisaveta

 Lazar Đunđerski 1881. godine kupuje hotel “Jelisaveta”, radi se o današnjem hotelu Vojvodina, a 1909. godine u sklopu kompleksa hotela dao je da se sagradi parno kupatilo “Erzebet furdo”, ono se nalazilo u produžetku desnog krila hotela. U jednom krilu kupatila  bilo je 10 kabina sa zidanim kadama od pločica, a u drugom je bio bazen za plivanje. Pod od betona bio je prekriven daskama i asurama , a samo kupanje trajalo je sat vremena. Radno vreme kupatila bilo je od 6 do 18 časova. Voda za kotao dolazila je iz velikog bunara u dvorištu, a do kupatila se dolazilo kroz dvorište hotela. Ponedeljak je bio ženski dan i tih dana bila je najveća gužva u kupatilu. Kupatilo je prestalo sa radom  1920. godine jer nije moglo biti konkuretno tada novom gradskom kupatilu “Jodna Banja”.

Na mestu kupatila tada je otvorena fabrika bombona i čokolada “Pierett” koja je zatvorena 3 godine kasnije 23. januara 1923. godine, posle velikog požara. Deo kupatila je pretvoren u magacin hotela, a objekat je srušen 1967. godine zbog gradnje Bulevara Maršala Tita(sadašnji Bulevar Mihajla Pupina). Sada se tu nalazi bioskop Arena i zgrada poreske uprave.

Interesntno je da su ovo bili prvi objekti koji su imali struju i vodu u Novom Sadu, ali ne i kanalizaciju. Voda se vukla iz bunara, a kanalizacija je ispuštana iza hotela na livadu, odakle se s vremenom širio nesnosan miris. To je bilo zgodno mesto jer je bilo blago uzvišeno i služilo kao manji nasip u slučaju da dopre voda sa Dunava iz smera Limana.

U okviru kompleksa hotela i kupatila, bilo je i čuveno Dunđerkovo pozorište koje je potpuno izgorelo 1928. godine. Posle toga je srušeno, a njegovi temelji su i danas vidljivi u dvorištu Hotela Vojvodina.

Od 1854, kada je otvorena, kafana (a ujedno i hotel) Kraljica Jelisaveta (ili Eržebet, kako su je nazivali Mađari) igrala je vidnu ulogu u društvenom životu Novog Sada.U ovom prostranom zdanju bilo je mesta i za dnevno pijenje kafe, naročito u prepodnevnim časovima, za ručkove hotelskih gostiju, a večerom za razne kulturne i zabavne priredbe, kakva je bila i proslava 300godišnjice Šekspirovog rođenja 1864, u organizaciji Laze Kostića. Čuveni su bili dočeci Nove godine kod Jelisavete, odnosno Kraljice Marije (čiji je zakupnik pred rat bio Karlo Zapletal - Štolc).

U međuratnom periodu, umesto mađarske, ova kafana dobila je 1922. ime jugoslovenske vladarke, kraljice Marije (danas Vojvodina), ali nije više imala višestruku namenu, koju je Zeleni venac dugo zadržao i kasnije kad je postao Grand hotel Imre Majera i hotel Sloboda. U tom zdanju bila je velika sala, u kojoj su priređivani balovi, koncerti, zabave, pozorišne predstave, držane skupštine Matice srpske, a 25. novembra 1918. tu se sastala i Velika narodna skupština, koja je izglasala prisajedinjenje Vojvodine Kraljevini Srbiji.

Hotel Vojvodina ima i najdužu fasadu u Novom Sadu koja je duga skoro 70 metara.

14.07.2022.

KIBICFENSTER

Gledajući sve te starinske kuće, lako se zapaža da su majstori stolari (u ono vreme nazivali su se tišlerima) na različite načine izrađivali “kućne oči” odnosno pendžere ili prozore. Skoro na svakoj stajao je i po jedan ispupčeni pendžer, kao da je otečen ili se isturio važan, zbog devojačkih glava ili cveća što će u njemu da stoji. E taj je poseban – kibic fenster ga i danas po Vojvodini zovu. “Kibic fenster” ili “kibic pendžer” ili “kibic prozor”, a slobodniji prevod na srpski jezik bi bio „prozor za osmatranje“. Neki u šali kažu da su kibicfensteri bili prvi „televizori“, ne samo zbog svog kutijastog izgleda, nego zato što su bili prozori u svet.

Nekada su kraj kibic pendžera stajale mlađe udavače, mlade razvedene žene, starije devojke, pa i usedelice. Dešavalo se da su kroz njega devojke bile viđene po prvi put od svojih izabranika, što znači da je kibic fenster bio i “prozor ljubavi”.

U prošlosti su mnoge zanate počeli Nemci da zasnivaju u Vojnoj granici, koje je na tom mestu carica Marija Terezija naseljavala polovinom 18. veka. Posle su Srbi i drugi narodi, koji su učili te zanate, njihove nazive primili od Nemaca zanatlija.

U doba kada devojke bez pratnje i u posebnim prilikama nisu smele izlaziti na ulicu ovo je bio način da se mnogo toga vidi a da se ne bude viđen. Mada su onomad, sve žene u kući uzurpirale pravo da stanu uz ovaj pendžer. Mlade žene kada pozavršavaju kućevne poslove stajale su tu da predahnu, doterane tek malo u licu nekim blagim puderom i dnevnom kremom. Pa i bake, majke, tetke su tu ponekad stajale, jer lakše se stari kad se druguje sa šorom i sokakom, pošto su tuda prolazili svatovi, litije i pogrebi, a takođe i komšije koje se jave i pozdrave, ili komšinice koje samo dođu do kibic prozora pa traže ponešto na zajam što može da se kroz njega pruži. A ko ih nije video dok je išao šorom, lako se moglo desiti i da udari glavom u njih. 

Obavezno je morao imati i firange odnosno zavese, posebno šivene da bi se po potrebi onaj ko kibicuje mogao zakloniti i diskretno propratiti ono što ga zanima. Naročito je bio pogodan zimi – zatvoren i sa prednjim i sa bočnim staklima, omogućavao je da se kroz njega gleda, a da se osoba na njemu ne smrzava i ne rashlađuje prostoriju. I razne muškatle i sobno cveće, lepe firange (zavese), lenji mačak koji se u prozoru proteže… imali su svoju ulogu na ovim pendžerima.

Momci, koji su želeli da budu primećeni i koji su se udvarali devojkama su to činili tako što su došli sa svojom družinom, sa tamburašima i pevačima, ako sami nisu bili skloni lepom pojanju da bi priredili pesmu – odnosno serenadu devojci. Ako devojka želi da prihvati pesmu ona ne može tek tako da izađe na prozor i otkrije se. Da bi zadržala svoju čednost i poštenje ona pali sveću kao znak da prihvata udvaranje. To je bio dobar znak za momka koji se nalazio na ulici.  Zanimljivo je da je običaj da upalimo sveću kada nam se pesma dopadne ostao, samo se transformisao – sada ga koristimo na koncetima paleći upaljač ili u posednje vreme mobilni telefon.

Obično su oko devojke na kibicfensteru bile iskusnije članice domaćinstva bilo da je to majka, baka ili možda neka tetka, ujna, strina koje su bile dobro obaveštene ko je mladić ispod prozora, ko su mu roditelji, čime se bavi, kakvo mu je ponašanje, od čega će da živi i kako će izdržavati svoju izbranicu – njihovu devojku.  Moglo se dogoditi da se porodici ili frajlici udvarač nije svideo..  . Izražavanje negodovanja i neprihvatanje pesme obično je izgledalo tako što bi neko od ukućana prosuo vodu po orkestru... Međutim, ako bi se oni uvredili, družina se vraćala naredno veče i tada ne pevaju ljubavne pesme, nego podrugljive rugajući se tetkama koje su ih oterale ili mjauču celu noć pod prozorima uznemiravajući ukućane i nedozvoljavajući im da spavaju. 

Kroz istoriju kibic fenstera, primetno je da je svaki bio pravljen po modi tog vremena i želji vlasnika, pa ih zbog toga ima raznih. Od običnog malog, kao lenjog, tromog i nespretnog, pa do otmenog prozora projektanta iz perioda secesije.

Među starim tišlerima vladalo je uverenje da u prozoru leži najviša pamet, mudrost i tajna stolarskog zanata. Govorili su da postoje “prozori svirači vetrova”, jer kroz njih vetrovi stružu i sviraju, pa “drndavi prozori tamburaški” gde najveće staklo bruji kao begeš, zatim prozori “stolarska sramota” jer pokisnu pre kiše, pa prozori “vodonoše” koji dovuku svu vodu čim primete oblak, onda prozori “rešeto” što propuste sav sneg i prozori što se suludo razbijaju na prvi vetar i malu promaju, zbog čega su ih zvali “samoubice”.  Ondašnji majstori za kućne prozore čim pogled na njih bace, odmah su mogli da konstatuju da li ga je fušer sklepao ili prava majstorska ruka pravila, koja uvažava zakone i iskustva tišlerskog zanata, da mu pendžer čuva “majstorski obraz” kroz vreme i vekove.

28.07.2022.

SKADARLIJA

Skadarlija je jedna od najstarijih i najlepših ulica Beograda. Pored prelepe kaldrme, rasvete i samog ambijenta, takođe je krasi veoma veliki broj restorana. To je ulica koja nikada ne spava, a uveče dobija poseban sjaj i tek tada kreće da se budi, te je postala broj jedan za noćni život kafanskog tipa. 

Skadarlija traje vekovima i svi restorani u njoj imaju posebnu priču. 

 

Tri šešira- je restoran koji je otvoren davne 1864. godine. u kući u kojoj je prethodno bila zanatska radionica, čiji su zaštitni znak bila tri plehana šešira. 1901. godine kada je  srušena kafana Dardaneli koja je bila mesto okupljanja beogradskih boema, noćni život tadašnjeg Beograda premešta se u Skadarliju, naročito u Tri šešira. Mnogi poznati beogradski umetnici i pisci su u ovoj kafani pisali i pevali. U Skadarliji su tada kovane zavere, izdavani časopisi i pisane pesme. Kroz 3 šešira tada su prošli Đura Jakšić, koji je stanovao preko puta kafane, Branislav Nušić, glumac Čiča Ilija Stanojević, Tin Ujević... U novije vreme restoran je ugostio kralja Huana Karlosa, Džordža Buša, Vili Branta...

Dva jelena- davne 1832. nastao je jedan od najlepših restorana koji i dan danas predstavlja jedan od vodećih restorana boemskog života. Sam naziv restorana ukazuje koliko je restoran bogat tradicijom. Mnoge legende su bili gosti ovog restorana.

Šešir moj- kafana je otvorena 1990. godine i samim tim je realtivno mlad restoran, ali je u rangu najboljih i najluksuznijih kafana u srcu Skadarlije. Nalazi se na adresi Skadarska 21 

Mali Vrabac - Nalazi se u srcu Skadarlije i takođe je jedan od vodećih restorana.

Najpoznatiji moto boemskog života je da ne treba ispuniti život godinama, već godine životom.

Skadarlija je postala boemski deo Beograda, krajem 19. i početkom 20.veka kada su se u ovaj deo grada doselili glumci, pisci i slikari, a skadarlijske kafane prerasle u stecište najpoznatijih imena kulturnog Beograda.

Kuća u kojoj je živeo i umro poznati srpski pesnik i slikar Đura Jakšić, Skadarska 34, pretvorena je u sastajalište pesnika Skadarlijskih večeri, tu se održavaju Izložbe, promocije, koncerti, tribine. Pesnik je u njoj proveo poslednje godine svog života. Umro je 1878. godine. Spomen ploča sa natpisom i reljefnim portretom Đurinim otkrivena je 1935. godine. Kasnije, po smrti Đure Jakšića, u ovoj kući su stanovali glumac Čiča Ilija Stanojević, a potom glumac i reditelj Dimitrije Ginić.

Zanimljivo je da je prilikom gradnje Bajlonijeve pivare, 1892. godine u blizini Skadarske ulice pronađena lobanja Homo primagenijusa kao i nekoliko zuba mamuta. 

Prve građevine na tlu današnje Skadarlije izgrađene su oko 1717. godine. Sredinom 19. veka na tom mestu je bila Ciganska mahala (Šićan-mala) sa četrnaest kuća, koja je 1872. godine zvanično postala Skadarska ulica.

Samo nekoliko godina kasnije u Skadarskoj je bilo stotinjak kuća, industrijski kompleks „Mala pivara“, dvadesetak bunara i Skadarska česma. Početkom 20. veka kao i između dva rata, Skadarlija je polako dobijala kafanski šmek. Do današnjih dana kaldrma je ostala i brani tradiciju ovog etno kutka Beograda.

Zanimljivo je da je do 19. veka sredinom ulice tekao potok. „Mala pivara“ je prerasla u „Bajlonijevu pivaru“, a krajem 19. veka otvorene su tada čuvene kafane „Bums keler“, „Vuk Karadžić“, „Zlatan bokal“, „Miloš Obilić“ i „Bandist“ i najpoznatije beogradske kafane „Tri šešira“ i „Dva jelena“.

Mnoge kafane su nestale, a među njima popularne „Esnafska kafana“, „Vuk Karadžić“, „Zlatan bokal“ (najpoznatiji stalni gost – Đura Jakšić). U kafanu „Bums keler“ 1929. godine svratila je i Džozefina Beker koja je Beograd zapamtila i po ukusnim ćevapima. Bumsov podrum najčešće je posećivao Tin Ujević, skadarlijski kralj. Do sredine 20. veka prestale su sa radom i poznate kafane „Bandist“ i „Filipova pivara“, čiji je redovan gost bio Bora Stanković.

Mnoge poznate ličnosti stanovale su u Skadarliji ili blizu nje, a među njima književnici Đura Jakšić, Jovan Jovanović Zmaj, Antun Gustav Matoš, Bora Stanković, Branislav Nušić, Dragomir Brzak, braća Vojislav i Žarko Ilić, glumci Milorad Gavrilović, Čiča Ilija Stanojević, Dobrica Milutinović, Milka Grgureva, Žanka Stokić i drugi.

Sredinom 20. veka, tačnije 1966. godine, po projektu arhitekte Uglješe Bogunovića, počelo je preuređenje Skadarlije. Cilj je bio da se oživi tradicija ali i da se osavremeni. Od tada je Skadarska pešačka zona, vraćena je kaldrma, fenjeri i kandelabri, dograđene su kafane „Tri šešira“, „Dva jelena“ i „Skadarlija“. Preuređene su „Ima dana“, „Zlatan bokal“ i „Dva bela goluba“.

Posle sređivanja, u Skadarskoj su bili kraljica Elizabeta, španski kralj Huan Karlos i kraljica Sofija, Džordž Buš stariji, Vili Brant, Margaret Tačer, Alberto Moravija, Sandro Pertini, Đina Lolobriđida, Bert Lankaster.

Spomenik Đuri Jakšiću je simbol Skadarlije, a postavljen je 1990. godine ispred broja 34, tj. Kuće Đure Jakšića. Bronzani spomenik delo je vajara Jovana Soldatovića.

Spomenik skadarlijskom dobošaru je u bašti kafane „Ima dana“ od 1990. godine. Delo Toma Serafimovskog je postavljeno u znak sećanja na glumca Radeta Šobotu.

Spomenik putujućem glumcu, u čast Joakima Vujića, izradio je vajar Jovo Petijević, a od 1989. nalazi se na uglu Skadarske i Gospodar Jevremove.

Nova Skadarlijska česma, delo vajarke Milice Ribnikar, podignuta je 1966. godine. Na raskršću Zetske i Skadarske ovde se svake godine podizanjem zastave Skadarlije otvara letnja sezona.

Sebilj česma na dnu Skadarlije replika je Sebilj česme u Baščaršiji, koju je Sarajevo poklonilo Beogradu 1989. godine.

 Po rešenju Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada od 28. jula 1967. godine Skadarlija je zaštićena kao prostorna kulturno-istorijska celina. 

22.06.2022.

VIDIKOVAC SOKOLARICA NA TARI

Nestvarni šumski predeli, prirodna populacija Pančićeve omorike, raznovrstnost biljnog i životinjskog sveta, samo su neki od razloga što je na Tari sve veći broj turista. A specifičnost planine Tare su vidikovci sa kojih se pružaju pogledi od kojih zastaje dah. Banjska stena je najpopularnija među turistima, ali u poslednje vreme izdvojio se i vidikovac Sokolarica koji se nalazi na deset kilometara od Kaluđerskih bara ka Mitrovcu.

 Iznad klisure Rače, na obodu visoravni i naselja Sokolina, nalazi se vidikovac Sokolarica, koji pripada Nacionalnom parku Tara i sa njega se pruža prelep pogled na kanjon reke Rače, oštre okolne stene, Crnjeskovo, Kaluđerske bare i Krstastu stenu, kamena gromada koja je pripadala gradu Petrusu.. Smešten je na nadmorskoj visini od 993 metara. Pored glavnog vidikovca, pod imenom Sokolarica se računaju još dva vidikovca, koja se nalaze u neposrednoj blizini. Sa njih se takođe pružaju predivni pogledi na ovaj deo Tare.

Vidikovac je udaljen 12 kilometara od Mitrovca, 10 kilometara od Kaluđerskih bara i četiri kilometra od Račanske šljvovice.

U zavisnosti od vremenskih prilika, kad dođete na Sokolaricu možete imati utisak da ćete rukama uhvatiti oblake koji plove nad Nacionalnim parkom “Tara”. 

Sokolarica je deo rezervata “Klisura Rače” u kom se nalazi prašuma brdske bukve, kao i šume bogate jelom, smrčom, crnim borom i klekom. Ovde je, takođe i stanište mrkog medveda, a  na ovim liticama se gnezdi veličanstveni suri orao.

Iako nije popularan poput vidikovca Banjska stena, koji je jedan od simbola srpskog turizma, svakako nudi jednako lep pogled, mir i uživanje u proleće, leto, jesen i zimu, kako ko voli.

28.07.2022.