Dvorac u Hajdučici, mestu u opštini Plandište, predstavlja spomenik kulture od velikog značaja.
Građevina u Hajdučici poznata i kao dvorac Damaskin, mnogo puta je menjala vlasnike,"preživlela" brojne promene i adaptacije, međutim, u njenoj istoriji se posebno ističu dve porodice: Damaskin i Dunđerski.
Kao prvi stanovnik imanja spominje se slavni lovac Arsen Damaskin, ali onaj koji je uspeo da sagradi dvorac 1824. i to iz drugog pokušaja, jeste Ištvan Damaskin. On je kasnije, 1890. godine, za 960.000 zlatnika svoje imanje zajedno sa dvorcem, parkom, vinogradom, voćnjakom i šumom prodao porodici Dunđerski.
Lazar Dunđerski je adaptirao dvorac u duhu akademizma, pa ga je sa sve velikim parkom dao u miraz svojoj ćerki Olgi Dunđerski. Ona je u prvim decenijama 20. veka vodila gazdinstvo u kojem je uzgajala konje, svinje i ovce, bavila se hortikulturom i uzgajanjem konoplje, ali i održavala prestižan park.
Zgrada dvorca je smeštena u prostranom parku na kilometar udaljenosti od puta za Vršac. Građen je kao rezidencijalni objekat za stanovanje i ima sva obeležija koja to potvrđuju. Nakon nacionalizacije, 1945. godine, imanje je dato na upravljanje poljoprivrednom dobru u sastavu "Agrobanata". Voćnjaka i vinograda danas više nema, ali dvorac, park sa jezerom i šumom i dalje su tu.
Iako se nalazi pod zaštitom države kao spomenik kulture od velikog značaja, ovo zdanje je izbeglo tužnu sudbinu većine vojvođanskih dvoraca (ima ih pedesetak) samo zahvaljujući dobroj volji kompanije, koja ga je kupila 2000. i četiri godine kasnije kompletno restaurirala. U prostorijama u kojima je nekada u raskoši živela Olga Dunđerski (udata Jovanović), danas su smeštene kancelarije poljoprivrednog preduzeća „AD Hajdučica“.
Legenda dvorca Damaskin:
Na poziv vlasnika zamka, slikar koji se zvao Jatan, došao je da bi naslikao nekoliko slika za salon prelepog zamka Dunđerski. Zamak je na slikara delovao umirujuće i mislio je da će vrlo brzo završiti svoj rad. Prošlo je tri godine, a slikar nikako nije mogao da krene sa radom. Svaki put kada bi uzeo četkicu ruka mu je otežavala, a na oči mu se navlačila mrena. Srce mu se praznilo a čelo rosilo strahom i znojem. Jedne je noći usnio kako se šeta pored hajdučičkog jezera. Iznenada, začuo je glas iz jezera: "U meni je kondenzovana sva lepota prirode, zamoči četkicu u moju vodu i stvorićeš najdivnije prelive boja. Inspiracija će ti biti neprestana. Na mojoj površini i u mom dnu spavaju duga i zvezde. Kroz moje kapi dišu, a kroz talase moje vode izranja belo golubije krilo. Sva ta lepota će biti tvoja, ali mi moraš obećati da ćeš mi pokloniti sve ono što ćeš sanjati od iduće noći pa do kraja života. I ti i dve generacije tvojih potomaka. Usnuli slikar odmah na ovo pristane. Sutradan ujutru, kada se probudio, slikar ode do jezera noseći sa sobom štafelaj. Zamoči četkicu u vodu i dogodi se čudo. Počeše da se stvaraju prekrasne slike. Imao je utisak da mu neko drugi vodi ruku. Ne samo što su oblici boje na štafelaju odisali belim golubijim krilima, nego se čuo i lepet tih krila. Njegove septembarske šume ne samo da su imale sve jarke boje miholjskog leta, nego je između okvira štafelaja dopirao miris opalog jesenjeg lišća. Platna slikareva bila su magija boja koje su mogle da se čuju i udišu. Ali od tada je slikar izgubio svoje snove. U prvo vreme mu to nije smetalo. Mislio je da mnogo radi i da se zamara, pa zatim zapada u tvrd i dubok san bez snova. No, kako je vreme prolazilo počeo je da shvata da ukoliko u snu ne sanja, tada u tom vremenu ne živi. San bez snova je uzgubljeno vreme. Uvideo je da je dao prevelik zalog jezeru. Trampio je za nekoliko slika poveći deo ne samo svog, već i deo života svojih sinova i unuka. Nakon toga ostareli slikar je brzo napustio Hajdučicu, kao da beži od nečega. A jezero, bremenito snovima tri generacije, poneki put biva uzburkano, a poneki put biva kao staklo. U prvom slučaju se čini da se iz vodenih lukova stvaraju neki čudni oblici koji kao da su izašli iz noćne more nekog nesrećnika. Kada je voda jezera mirna u njoj se mogu videti prekrasne slike dalekih predela koji su puni rike jelena i neke čednosti koja kaplje sa listova vrba, breza i topola. Kao da jezero sanja tuđi trampljeni san
Dvorac „Damaskin“, kako ga zovu, po lepoti arhitekture se ne izdvaja od ostalih rezidencija Dunđerskih, ali je sam po sebi poseban zato što je jedan od retkih koji su - sačuvani!
Pomenutim parkom Hajdučičani se posebno hvale, jer se na četiri hektara ispred i iza dvorca nalaze 34 vrste drveća, među kojima su i egzotične i retke poput divlje pomorandže i ginka. Ima i nekoliko stabala starih oko 180 godina, jer su, piše u starim aktima, na Olgin zahtev prilikom podizanja parka tu sađena već odrasla stabla.
Olga i njen suprug, senator Stevan Jovanović, upamćeni su kao dobri veleposednici. Kažu da je na njihovom imanju između dva svetska rata bila najbolja ergela konja u državi.
Stogodišnji ili možda dvestogodišnji park sa više zaista retkih stabala sa dvorcem u svom centru i jezerom poznatim pod nazivom “Ribnjak”, svedoci su prošlih vremena.
Ovo selo bi mogli da uporedimo sa zelenom oazom mira. Voćnjaci, mnogobrojne vrste drveća, travnjaci pripadaju velikom parku koji je pod zaštitom države. Put koji vodi kroz bajkovit park vodi do zamka Damaskin sa jezerom, koji je usidren u srcu parka.
Нема коментара:
Постави коментар