Jovan Jovanović Zmaj

 Čuveni srpski književnik Jovan Jovanović, koji je rođen 1833. godine, a preminuo 1904. godine je u narodu najpoznatiji po svom nadimku – Zmaj. Međutim, malo ljudi zna kako je dobio nadimak i šta on zapravo predstavlja.

Važno je naglasiti da nadimak čika Jova Zmaj uopšte nije dobio po mitskoj životinji, kao što mnogi misle. Njegova biografija kaže da su ga u mladosti zbog niskog rasta zvali Kiš Janoš što je na mađarskom “mali Jovan” i verovatno bi to bio nadimak po kome bi ga zapamtile i buduće generacije čitalaca da 1864. godine nije pokrenuo satirični list koji se zvao – “Zmaj”, što je zapravo igra reči. “Zmaj” je “3. maj”, kada se pročita na ćirilici. Ovaj datum predstavlja sećanje na događaj iz 1848. godine (po julijanskom kalendaru) kada je u Sremskim Karlovcima održana Majska skupština. Na toj skupštini Srbi su proglasili autonomno Srpsko vojvodstvo (Srpsku Vojvodinu), što je u ono vreme bio događaj od velikog političkog i društvenog značaja. U njegovu čast čika Jova je pored svog imena uvek dopisivao 3. maj (datum održavanja Skupštine).

Jednom se dogodilo da je u potpisu izostavio tačku posle broja tri, pa je treći dan maja postao – Zmaj (3maj).

Zahvaljujući ovoj maloj omaški, poznati književnik Jovanović je dobio nadimak po kome je i danas najprepoznatljiviji. Nadimak je poslužio i kao nadahnuće za ime njegovog čuvenog satiričnog časopisa, a mesto gde je umro, Sremska Kamenica, jedno vreme nosilo je pridev Zmajeva.

Jovan Jovanović Zmaj, pored toga što je ostao poznat kao pesnik i satiričar, bio i tvorac jednog od prvih srpskih stripova. Strip šala pod nazivom “Pretovareno” pojavio se u časopisu “Neven” 1881. godine. Važna je i 1871  jer je jedna od prvih razglednica na svetu izašla u listu čiji je vlasnik bio Novosađanin i najčuveniji dečji pesnik u Jugoistočnoj Evropi – Jovan Jovanović Zmaj. 

Novosadska gimnazija „Jovan Jovanović Zmaj“ je jedna od najstarijih kulturno prosvetnih institucija u Srbiji. Kroz svoje trovekovno postojanje, Gimnazija je postala ponosni čuvar sećanja na razvoj školstva u našoj zemlji.

Početkom XIX veka,  ugledni novosadski trgovac Sava Vuković, plemeniti od Beregsova, promišljao je kako da svom narodu ostavi trajnu uspomenu na sebe. Slep i vidno bolestan, Vuković je o Svetom Savi 1810. godine darovnim pismom priložio 20000 forinti za osnivanje srpske gimnazije u Novom Sadu.

Ipak priča o srednjoškolskom obrazovanju u Novom Sadu ne započinje ovim velikodušnim gestom. Još 1731. godine, na istom mestu gde se danas nalazi zgrada Gimnazije, vladika bački Visarion Pavlović osnovao je školu koja se zvala „Petrovaradinska roždenstvena-bogorodična škola latinsko–slovenska“. Ova škola je izrasla na temeljima srpske osnovne škole koja je osnovana na istom mestu 1703. godine. Vladika Pavlović i Srpska pravoslavna crkvena opština bili su duboko svesni činjenica da samo dobro obrazovanje na latinskom jeziku može obezbediti bolju budućnost srpskom narodu u Habzburškoj carevini.

 Mnogi učenici i nastavnici ove Gimnazije ostali su poznati po svojoj službi narodu: Lukijan Mušicki, Mojsej Ignjatović, Teodor Radonić, Danilo Petrović, Jovan Rajić, Dionisije Novaković, Arsenije Radivojević, Mojsije Putnik, prvi Srbin lekar Petar Miloradović, Teodor Janković Mirijevski, Zaharije Orfelin, Gavrilo Hranislav, Simeon Piščević, Stefan Stratimirović, prva Srpkinja koja je znala čitati i pisati latinski Marta Neškova, Andrej Kamber, Joakim Vujić i Marko Jelisejić.

Zastava škole ustanovljena je 1816. godine. Na jednoj strani nalazi se Gospod Isus Hristos, a sa druge strane nalazi se Sveti Sava. Zastava Gimnazije i danas ponosno krasi ulaz u školsku zgradu.

Dolaskom profesora Georgija Magaraševića, Mojsija Petrovića, Ignjata Jovanovića i Pavela Jozef Šafarika  početkom oktobra 1819. godine je Srpska pravoslavna velika novosadska gimnazija postala potpuna Gimnazija.

Prva zgrada Gimnazije nalazila se pored Saborne crkve na prostoru današnjeg Platoneuma. 

Gimnazija je kroz čitav XIX vek bila pravi rasadnik srpske inteligencije. Kao učenici ili kao nastavnici u radu škole su učestvovali : Jovan Đorđević, Lazar Kostić, Jovan Turoman, Đura Daničić, Kosta Trifković, Jovan Jovanović Zmaj, Ilaja Ognjanović-Abukazem, Jovan Grčić-Milenko, Paja Marković-Adamov, Milan Savić, Svetozar Miletić, Mihailo Polit-Desančić, Tihomir Ostojić, Isidor Bajić, Stanoje Stanojević, Jovan Radonić, Radovan Košutić, Milan Šević, Pavle Vujević, Aleksa Ivić, Radivoj Kašanin, Radivoj Petrović, Jovan Maksimović, Mileta Jakšić, Miloje Milojević, Petar Konjović i mnogi drugi.

 

Za svoj viševekovni uspešni prostveno-obrazovni rad Gimnazije je često dobijala najviša drušvena priznanja. 

Vekovi su prohujali. Razne države, generacije učenika i profesora ostavile su svoj trag u večnosti time što su se sebe ugradili u razvoj ove škole.

23.06.2022.

Zmaj Jovina 28

U Zmaj Jovinoj ulici na broju 28, nalazi se dvospratna zgrada “Kod belog lava” za koju se smatra da je najstarija spratna kuća u Novom Sadu. Svoje poetično ime ova kuća duguje nekadašnjem novosadskom običaju da se značajnijim kućama u gradu daju posebna imena, ali zašto je dobila baš taj naziv nije tačno poznato.  Izgrađena je posle 1720. godine. Ova kuća pripadala je čuvenom sapundžiji Jovanu Maslaku, a kada je on preminuo od kuge 1738. godine kuću je na sumnjivoj licitaciji kupio Maksim Vujić, Maslakova ćerka nije mogla da učestvuje na licitaciji. Maksim je kuću kupio za 2.700 forinti.

U narednim decenijama porodica Maslak neuspešno je pokušavala da vrati vlasništvo nad kućom. Posle presude 1783. godine, kuća je pripala Emanuelu Jankoviću, poznatom knjižaru, prevodiocu i štamparu.

Udovica Ana Nikolić, poznatija kao Ana Maslakova, ćerka Marije Nikolić, zamolila je 1804. godine advokata Jovana Kambera, koji je kasnije postao šef novosadske policije, da primi parnicu. On je uspeo u narednih 6 godina da dobije tu parnicu, pa je tako 1810. godine kuća vraćena Ani Nikolić.

Krajem 19. veka ovu kuću, kao i nekolicinu drugih u Dunavskoj ulici, otkupljuje tadašnji najbogatiji Srbin Lazar Dunđerski.

Nakon drugog svetskog rata u prizemlju su se dugo nalazili prodavnice “Novitet” i “Trikolor”. U dvorištu se inače nalazi i starinski bunar iz 1720. godine, dubine 24 metra. Balkon koji opasuje sprat sa dvorišne strane spojen je mostom od drvenih greda koje nose gvozdene traverze.

Na fasadi je 1990. književna zajednica Novog Sada postavila spomen ploču povodom 200 godina knižarstva u Novom Sadu. 

Godine 1997. godine otvoren je čuveni Irish Pub koji postoji i danas, u prizemlju se i dalje nalaze prodavnice, a na spratu još jedan ugostiteljski objekat.

18.06.2022.

GRČKOŠKOLSKA ULICA

 Ova ulica je dobila ime po Grčkoj osnovnoj školi koja se u njoj nalazila još od sredine XVIII veka. Grčka zajednica je dala mnoge čuvene novosadske trgovce i pekare, da bi polako nestajala tokom XIX veka. Grčka škola je radila do 1863. godine, kada je zatvorena zbog malog broja učenika, a 1873. je darovana današnjoj Zmaj Jovinoj gimnaziji, odnosno „Fondu Srpske pravoslavne velike gimanzije novosadske“.Ovu ulicu nalazimo na planu grada iz 1745. godine. Po položaju imena ulice Zlatna greda na planu, može biti da je Ulica Zlatne grede obuhvatala i Grčkoškolsku.

Za vreme Bune 1848. godine, u ovoj kući su novosadski Srbi održali skup na kom su doneli odluku o dizanju ustanka.

Tokom bombardovanja u junu 1849. kuća je bila znatno oštećena, a obnovljena je 1853. godine u Velikoj obnovi, po planu Franca Šlauba. 

Na uglu sa Miletićevom je dvospratna neobarokna palata Centralnog kreditnog zavoda, koju su stari novosađani zvali Zlatni čovek, po bronzanoj skulpturi Hermesa na vrhu kupole. Izgrađena je kao jednospratnica 1896. godine po projektu bečkog arhitekte Franca Vorude za Centralni kreditni zavod u Novom Sadu, koji je tada bio najsnažnija srpska finansijska ustanova u Austro-Ugarskoj monarhiji. Osnivači Centralnog kreditnog zavoda u Novom Sadu bili su bogati trgovci Lazar Dunđerski, Ljuba Stefanović i Miloš Dimitrijević. 

Drugi sprat je dozidan 1921. godine, po projektu istog arhitekte. 

 Ime ulice nije se menjalo, čak ni za vreme okupacije i tek posle II svetskog rata je bilo promenjeno u Zmaj Jovina, a već na planu grada iz 1963. bilo je vraćeno staro ime ulice i ostalo je i do danas.

08.06.2022.

SKLUPČAO SE MALI JEŽ

 Neosporno ljupki i jedinstveni, ježevi privlače pažnju i neobičnim ponašanjem, načinom na koji se brane i upoznaju sa nepoznatom okolinom.

Obično vlada strah zbog bodlji koje ježevi imaju na sebi. To je još jedna greška čoveka prema prirodi i životinjama i onoj čovekovoj potrebi da „knjigu cene na osnovu korica“.

Tokom dana ježevi spavaju u svojim skloništima, a noću su budni. To je razlog zašto ih ljudi ne viđaju često.

Ježevi su jako korisni za prirodu, jer uništavaju mnoge štetočine: insekte koji napadaju biljke, različite crve, larve, puževe, pa i gmizavce. Ne žive u grupama osim kada je period parenja – krajem marta.

Najstariji poznati član porodice ježeva živeo je pre pedeset osam miliona godina.

Današnji ježevi su u proseku veliki od oko 15 do oko 40 cm, u zavisnosti od vrste. Na prosečnom odraslom ježu ima negde između 5 000 i 7 000 bodlji. Nisu otrovne niti opasne i čvrsto su prikačene za telo ježa.  Koriste ih u odbrambene svrhe.  Kada osete pretnju, uvlače se u lopticu, čime postaju kugla okružena bodljama.  U „loptastom položaju" ježevi takođe i spavaju.

Ježevi žive četiri do sedam godina u prirodi, što je relativno dugo za životinje njihove veličine.

Te simpatične životinje se čudno ponašaju kada prvi put naiđu na neki predmet ili hranu. Deo nepoznatog predmeta ili hrane ližu sve dok se ne oformi grudvica od pljuvačke. Potom tom smesom prelaze preko svog tela. Niko nije sasvim siguran zašto to rade.

U zavisnosti od vrste, ženke ježeva nose mlade od 35 do 58 dana. Na svet obično donose pet do šest mladunaca a kod manjih vrsta i tri do četiri. Mali ježići posle pete ili šeste nedelje napuštaju gnezdo i započinju samostalni život.

Ježevi su imuni na otrov poskoka. Iako znaju plivati, ježevi se boje vode. Na telu ježa ima mnogo krpelja. Ježevi svet vide u bojama. Dnevno jež pređe oko 3 km. Ježevi imaju sposobnost da se penju po drveću.  Nekada su postojale Međunarodne Olimpijske igre ježeva, pod nazivom IHOG. Igre su uključivale trčanje, trčanje s preponama i razne vježbe na podu. Jež vidi daleko od savršenog, međutim, za razliku od većine životinja, može razlikovati boje. Ova stvorenja dele sve stanovnike naše planete u dve kategorije: "hrana" i "neprijatelji". Oni nemaju "prijatelje".

Slatka bodljikava kuglica ...  pozitivan junak brojnih dečjih bajki i crtaća.

Različiti ježevi - različite navike, slično kao i kod ljudi.  Neki žive u šumama, sve više u šumama smreke i bora (ježevi ne vole vlagu).  Drugi - u stepama, poljima, živicama i grmovima.  Drugi su planinari, radije udišu planinski zrak, naseljavaju planine, do dve hiljade metara nadmorske visine.

A ima i onih koji vole živeti s ljudima kao komšijama: u štalama, u vrtovima, u parkovima, na livadama, baštama. Ovi su vrlo poverljivi.

Od davnina su se Slaveni borili protiv zlih duhova amajlijama povezanim s ježem, uz pomoć ovih malih stvorenja lečili su ozbiljne bolesti.
Prema legendi, jež je toliko mudar da je čak i Bog, kada je stvarao zemlju, poslušao njegov savet.  Iako, prema drugim legendama, jež ima sumnjivo poreklo: đavo je seo na panj, češljao mu kožu i bacio kosu na zemlju, a ova se kosa kasnije pretvorila u ježa.
Bugari su ježa smatrali najmudrijim, jer on dugo živi na svetu i pamti sve što se ikada ranije dogodilo, a zna da koristi i posebnu biljku za podmlađivanje i zato nikada ne stari.
Stanovnici Polisije smatraju ježa dobrim travarom. Prema njihovim legendama, osim "trave mladosti", zna gde raste i takozvana "gap-trava" koja otvara sve brave i zatvor. Osoba, da bi dobila takvu travu, treba pronaći gnezdo ježa i kamenjem blokirati ulaz u kuću. Jež će, videvši da ne može doći do dece, sigurno pronaći i potražiti "travu-razmak" kako bi uništio barijeru.

Tokom poslednjih 20 godina, značajno se smanjuje brojnost ježeva u Evropi, te je jež proglašen za zaštićenu vrstu. DOBRO PAZITE! Ako ubijete JEŽA moraćete da platite 28 hiljada dinara!

Pobrinite se da priča ima srećan kraj, baš kao u Ćopićevoj pesmi: Po šumi danas, bez staze, puta, Ježurka Ježić lovi i luta. Vještak i majstor u poslu svom, radi i čuva rođeni dom.

Njegova vrsta nestaje !
Pomozimo mu da ostane živ !

22.06.2022.

RESTORAN MARINA

 Restoran Elit nalazio se na tadašnjem Lenjinovom trgu, a onda je 24. septembra 1971. godine na priredbi “Slovačko veče”, izglasano novo ime, koje odmah postalo predmet negodovanja dela Slovačke manjine.

Pre imena Elit, restoran je nosio ime “Fruškogorski venac”, a na kratko se zvao i “Elita”

Objekat je nakon promene naziva, poneo ime “Marina”, a čitaoci Dnevnika slovačke nacionalne pripadnosti bili su vidno nezadovljni jer ime nije bilo dovoljno slovačko kako su tada govorili. Predlagali su razna imena “Zuska”, “Bratislava”, “Janošik”. Međutim nakon objašnjenja jednog Slovaka takođe čitaoca Dnevnika da Marina zaista i jeste staro slovačko ime, strasti su se stišale.

Objekat se danas nalazi na istom mestu, ali na adresi Trg Mladenaca. Nova vremena donela su novo ime trgu, ali i novi koncept, privatizaciju i novi naziv restoranu. Od pre nekoliko godina ovaj sada privatni restoran zove se pivnica Brkina Marina, a baziran je kao što i samo ime kaže na ponudi velikog broja domaćih i stranih piva, ali i jela koja su standardna za ovu vrstu objekata.

18.06.2022.

Lebarski sokak

 LEBARSKI SOKAK (danas ulica Svetozara  Miletića), jedna je od najstarijih novosadskih ulica, koja spaja danas ulice Zmaj-Jovinu i Jovana Subotića. Jedna od ulica u samom centru Novog Sada nekada je bila centar gradskih zbivanja i mesto stanovanja viđenijih novosadskih porodica. Sokak je počinjao od glavne pijace i kafane Laze Jeremića „Kod puža”, a završavao se grkokatoličkom crkvom. Ime nije dobio po pekarama, već po tome što su žene nekada davno na uglu  prodavale domaći hleb tek izvađen iz furune, uvijen u belo platno i omamljujući miris bi se širio po celom sokaku.

Posle I svetskog rata ulica je nazvana po vođi srpskog naroda dr Svetozaru Miletiću, dok su je za vreme okupacije Mađari namenili svom vođi revolucije Lajošu Košutu, da bi posle opet bila vraćena Miletiću. Ulica intelektualaca, tako su je zvali jer su u njoj stanovali mnogi ugledni i imućni Novosađani i najčešće intelektualci. U kući br. 23 u Lebarskom sokaku živeo je pisac prve srpske tragedije Smrt Uroša V Stefan Stefanović, a u kući br. 31 i br. 29 rodili su se poznati naučnici i akademici Stanoje Stanojević i Slobodan Jovanović.

Zgrada br. 1 pripadala je velikoj dobrotvorki Mariji Trandafil, u br. 13 stanovao je sekretar Matice srpske i dugogodišnji urednik Letopisa dr Milan Savić, sa ćerkom, poznatom pesnikinjom Anicom Savić-Rebac. Levu stranu ulice dodirivala je zgrada pozorišta na Trifkovićevom trgu, u kojoj je Srpsko narodno pozorište davalo predstave. Pod izgovorom da je zgrada trošna, gradske vlasti su je 1890. porušile.

 Na početku ulice s leve strane nalazi se kafana „Lipa”, koja je bila sastajalište časnika Matice srpske i profesora Srpske pravoslavne velike gimnazije s direktorom Vasom Pušibrkom. Na uglu ulice Mite Ružića bila je kuća u kojoj je pesnik Jovan Jovanović Zmaj stanovao sedamdesetih godina, a jedno vreme tu je radila i pivnica „Transval”.

Na početku ulice s desne strane u Miletićevoj 8, gde je bila kafana Laze Puža, stanovao je nekada osnivač Gimnazije Sava Vuković. Kuću  je podigao negde krajem XVIII veka. Poznata je i po tome što je kuću posedovao Stevan Branovački, poznati advokat, političar i jedno vreme i gradonačelnik Novog Sada.Na uglu kod Grčkoškolske ulice nalazi se jedna od najlepših zgrada u Novom Sadu, sa statuom Merkura (delo vajara Đoke Jovanovića) na vrhu kupole. To je palata nekadašnjeg Centralnog kreditnog zavoda (nekada Ljubljanska, pa Privredna banka). Kuća na drugom uglu bila je vlasništvo porodice Dunđerski, kasnije je tu za izvesno vreme smeštena ambulanta Doma zdravlja.

U zgradi br. 6 živeo je Jovan Obrenović, brat kneza Miloša. U kući do nje stanovao je publicista, urednik listova i gradski senator Emil Čakra.

Kafane su oduvek bile značajan deo gradskog života, a u Lebarskom sokaku ih je bilo nekoliko bitnih.

Tako je kafana "Kamila" bila atraktivna lokacija i mesto okupljanja Svetozara Miletića, Jaše Ignjatovića, Jovana Jovanovića Zmaja, Laze Kostića i Đure Jakšića, koji je oslikao zidove ove kafane srednjevekovnim nacionalnim motivima. Priča se da je Laza Kostić bio poznat po svojim  fazonima, te je jednom prilikom poslao telegram adresiran na profesorski sto u "Kamili" u kom je pisalo:

Danas po. Sutra do. Laza ko.

Telegram je dešifrovao Svetozar Miletić.

Danas polazim. Sutra dolazim. Laza Kostić.

Pored kafane "Kamila", bitno mesto okupljanja bila je i kafana "Lipa", osnovana 1880. godine, poznata po uvoznom, češkom pivu. Posećivali su je Isidor Bajić, Uroš Predić, a kada bi u kafanu dolazio Laza Kostić, znalo se da će biti nekog cirkusa zato što su "Lipu" posećivali i mladi umetnici, pesnici koji bi znali zapitkivati i tražiti savete te bi Laza kad izgubi živce znao da kaže

Svaka strofa, kata-strofa!

Kafanu "Lipa" posećivao je i Vasilije Vasa Pušibrk, direktor Srpske pravoslavne gimnazije punih 39 godina, a dolazio je svakodnevno oko podneva da pojede slanu kiflu, a uveče bi pio pivo.

Jovan Jovanović Zmaj imao je doktorsku ordinaciju ulici Miletićevoj, a u toj kući, u drugoj polovini, bila je kafana "Slavina" pa su ga znali u šali provocirati da bolesti grla leči slavinom.

Mnogi su istaknuti ljudi tog vremena živeli u Lebarskom sokaku, današnjoj Miletićevoj ulici.

Lebarski sokak je bila adresa našeg prvog olimpijca Momčila Tapavice, koji je projektovao i sadašnje zdanje Matice Srpske.Naša ugledna književnica, istoričarka umetnosti, proučavalac helenske kulture, prevodilac i profesorka Univerziteta u Beogradu, Anica Savić Rebac rođena je i detinjstvo je provela upravo u ulici Svetozara Miletića. Tu je živeo i Stevan Vuković, plemić, koji je pod uticajem mitropolita Stefana Stratimirovića, dao legat kojim je izgrađena današnja gimnazija “Jovan Jovanović Zmaj”.

Jedno vreme u ovoj ulici živeo je i brat Miloša Obrenovića, Jovan Obrenović.

Bila je ovo ulica intelektualaca, imućnih i značajnih Novosađana tog vremena.

Velika je šteta što danas svi ti objekti nisu bolje označeni, pa prolazimo pored njih ni ne znajući koliku istorijsku vrednost imaju.

20.05.2022.

KALEMEGDAN

 Beogradska tvrđava građena je u dugom rasponu između 2. i 18. veka. Mnogo je puta rušena i ponovo građena i postala je simbol grada koji se uvek iznova podiže i stvara.

Znati istoriju Beogradske tvrđave znači znati dobar deo svega onoga što se dešavalo na ovim prostorima i razumeti način života kojim i savremeni Beograd živi. Sve vojske, narodi i osvajači koji su prolazili ovim prostorima, ostavljali su svog traga, pa se Beogradska tvrđava može dičiti nekolicinom slojeva koje koji su podigli: Rimljani, Srbi, Turci, Austrougari.

Prvo utvrđenje na ovom prostoru podigli su Rimljani u 2. veku i bilo je stalno sedište IV Flavijeve legije. Rušili su ga Goti, Huni, Avari i Sloveni. Negde u tim previranjima, pored njega je nastao antički grad Singidunim, podignut na istom belom grebenu, po kome je i dobio slovenski naziv: “BEO-grad”. Današnja Beogradska tvrđava obuhvata Gornji i Donji grad i polje ispred same tvrđave koje su Turci nazvali “Kalemegdan”, spojivši reč “kale”, što znači grad, tvrđava i “megdan” – tursku reč za polje. Danas, najlepši i najveći park srpske prestonice, nekada je bio polje na kome je sačekivan neprijatelj.

08.05.2022.