Uljana repica je biljka jarko žute boje koja se gaji u celom svetu, u hladnoj i umerenoj klimi, nije mnogo zahtevna biljka i dobro raste na niskim temperaturama. Potiče sa Mediterana i smatra se vrstom divlje repice. Uljana repica je veoma tražen proizvod na evropskim pijacama, te je nerazdvojni deo savremene proizvodnje žitarica. Antički Grci i Rimljani upotrebljavali su ulje iz njenog semena kao gorivo za dobijanje svetla. U 13. veku uljana repica je probila put ka zapadnoj Evropi gde je postala osnovna uljana kultura. Na ovim prostorima do početka prvog svetskog rata, repica i uljana repica su bile osnovni izvori ulja, ali za vreme rata zbog nedostataka ulja, ubrzalo se korišćenje suncokreta koji je za samo nekoliko godina zamenio uljanu repicu.
Hranljive osobine ulja uljane repice određuju i vitamini koji se sadrže u njoj A, E, K i D, fosfata i tokoferola. Oko 85% sastava ulja uljane repice su nezamneljive masne kiseline - linolova 20% i 65% oleinska kiselina. Pri obradi semenja uljane repice dobija se veoma cenjen proteinski ostatak. Korisna je medonosna biljka jer daje oko 50 kg/ha meda.
Ulje uljane repice se široko upotrebljava u proizvodnji kokica, majoneza, hleba, maslaca, margarina, čipsa, keksa, hrane za bebe i drugo.
Uljana repica sadrži linolovu kiselinu, a njen nedostatak u organizmu vodi do skupljanja krvnih sudova i slabe cirkulacije što može da dovede do moždanog udara ili infarkta miokarda.
Ispostavlja se, da se pri kontinuiranoj upotrebi ulja od uljane repice, na bubrezima, nadbubrežnim žlezdama, srčanom mišiću i štitnoj žlezdi, formiraju masne naslage. Nakon zaustavljanja unosa uljane repice na pogođenim organima ostaju tragovi. Smatra se da ulje uljane repice ne može da se izbaci iz organizma.
Mnogo se piše i o prednostima i o nedostacima uljane repice.
Međutim, kao i polja lavande, tako su i polja uljane repice postala veoma popularna mesta fotografisanja. Sasvim je jasno i zašto, izgledaju nestvarno kao žuto more vojvođanske ravnice.
18.05.2022.
Нема коментара:
Постави коментар