Konak kneginje Ljubice je jedna od malog broja sačuvanih zgrada iz vremena prve vladavine kneza Miloša Obrenovića. Građen je u periodu 1829–1831, po planovima i pod rukovođenjem Hadži Nikole Živkovića, zvaničnog kneževog graditelja.
Nepoverenje i blizina Turaka na Kalemegranu uticali su na to da konak originalno bude opasan visokim zidom, dok je na krovu postavljena osmatračnica u obliku svetlarnika. Upravo zbog blizine Turaka knez Miloš je malo boravio u njemu. Svoju primarnu namenu Konak je ostvario tokom prve vladavine kneza Mihaila (1839–1842), kada je služio kao njegova rezidencija.
"Čuvajte je dobro. Ona će nekad za glavara od zemlje znati", bilo je proročanstvo jednog Turčina koje je dao Ljubici još dok je beba bila u selu Srezojevci. Tako je i bilo.
Najviđenija među svim devojkama, Ljubica se, u proleće 1806. godine udala za, tada vojvodu, Miloša Obrenovića. Kum na venčanju bio je vožd Karađorđe, a stari svat Lazar Mutap.
Ljubica je bila stroga žena, kako se danas kaže, "starog kova" i veoma borbenog duha. Oblačila se jednostavno, a u vreme Prvog i Drugog srpskog ustanka za pojasom je uvek imala dva pištolja.
U narodu je bila jedna od najvoljenijih i najpoštovanijih ličnosti 19. veka. Nije ni čudna ta ljubav naroda kada znamo da je po propasti Prvog srpskog ustanka, kada je Miloš hteo sa decom da je skloni iz zemlje, odlučno rekla: "Živa neću iz svoga zavičaja, a mrtvu me mogu i psi izesti".
U borbi borbi kod Ljubića, nakon povlačenja ustanika pred Turcima. Ljubica je okupila vojsku i ohrabrila ih rečima: "Kecelje ženske pašite, pa mi žene da idemo da se bijemo".
To je bilo dovoljno da ohrabrena vojska krene u napad i dobije bitku.
Konak knjeginje Ljubice sagrađen je u periodu 1829. – 1831. od strane neimara Hadži Nikole Živkovića. Knez Miloš, kome se žurilo da Ljubicu prebaci za Beograd, kako kažu najviše zbog njene opravdane ljubomore i preke naravi, naložio je izgradnju objekta rečima: "Ili ćemo peći vola ili zaljuljati konopac".
Ovo zdanje, po svojoj arhitekturi i rasporedu prostorija, predstavlja uniju orijentalnog i evropskog stila što ga je u ono vreme, kao i danas, čini jednim od najreprezentativnijih u Beogradu.
Zgradu čine podrum, prizemlje i sprat, dok je 1836. dozidan i amam, kao i neke sporedne prostorije, dajući ukupnu površinu od 1400 kvadrata.
Nakon proterivanja Obrenovića iz Srbije (1842) zgradu su u narednih sto trideset godina koristile i prema svojim potrebama uređivale različite državne institucije. Posle sanacije i rekonstrukcije zgrada je 1980. ušla u sastav Muzeja grada Beograda, a u septembru iste godine otvorena je stalna muzejska postavka „Enterijeri beogradskih kuća 19. veka“.
Postavku čini reprezentativni izbor predmeta likovne i primenjene umetnosti iz zbirki Muzeja grada Beograda. Predmeti su nastali tokom 19. veka i pripadali su predstavnicima vladajuće dinastije Obrenović i uglednih građanskih porodica. Stalna postavka prikazuje nastanak i razvoj visoke građanske kulture, način života i stanovanja u devetnaestovekovnom Beogradu. Može se videti kako su u ono vreme izgledali amamdžik-malo kupatilo pored spavaće sobe, amam-parno kupatilo, divanhana-prostorija za razgovor, turska soba, salon, salon u stilu Napoleona III i još mnogo toga.
08.05.2022.
Нема коментара:
Постави коментар