Kisačka 20 u Novom Sadu

 Kuću u Kisačkoj 20 sagradio je oficir šajkaškog bataljona Miloš Marić. On je bio otac Mileve Marić-Ajnštajn, poznate srpske naučnice i supruge Alberta Ajnštajna (koga su zbog nekonvencionalnog ponašanja i duge, neuredne kose u tada konzervativnoj novosadskoj sredini prozvali "šašavim Marićevim zetom".) Objekat je sagrađen 1907. godine po projektu arhitekte Mihajla Petljanskog. Fasada je bogato dekorisana u stilu istorizma. Na kući je postavljena spomen-ploča sa natpisom. „U ovoj kući su boravili 1905. i 1907. godine Albert Ajnštajn, tvorac teorije relativiteta, i njegov naučni saradnik i supruga Mileva“.

Obnova kuće, koja je sada u privatnom vlasništvu nekoliko porodica, uređena je u sklopu priprema Novog Sada za Evropsku prestonicu kulture 2021. godine.

Milevin otac bio je Miloš Marić, narednik Šajkaškog bataljona, a brat Miloš Marić mlađi bio je poznati naučnik, šef Katedre za histologiju na Saratovskom državnom univerzitetu.

U kući su jedno vreme živeli Mileva i Albert, a dvojicu sinova krstili su 1913. godine, malo dalje od doma, u Nikolajevskoj crkvi, po želji svog dede Miloša.

12.12.2021.

Rusinska grčkokatolička crkva u Novom Sadu

 Rusinska grkokatolička crkva Svetih apostola Petra i Pavla u Novom Sadu se nalazi na uglu ulica Jovana Subotića i Svetozara Miletića. Izgrađena je sredinom XIX veka, a u potpunosti obnovljena krajem XX veka. Prilikom obnove, darovan joj je zlatni krst, što je motivisalo i druge verske zajednice da svojim hramovima daruju krsteve. Crkva je unijatska – objedinjuje u svom učenju elemente i rimokatoličke i pravoslavne crkve. Po mnogima, ova crkva je pravi primer jedinstvene hrišćanske crkve iz vremena pre crkvenog raskola u 11. veku.

Ova crkva kako je još nazivaju i Unijatska crkva, nalazi se na uglu ulice Svetozara Miletića i Jovana Subotića u malenoj porti, te je glavni ulaz u crkvu sa same ulice. Unijatska crkva kao karakter znači da ona objedinjuje aspekte i rimokatoličke i pravoslavne crkve. Kamen temeljac postavljen je 1820.godine i crkva se dalje gradila u klasicističko-baroknom stilu. Posvećena je apostolima Petru i Pavlu. Ne zna se tačan podatak završetka izgradnje (1834. ili 1837.) zbog uništenih spisa u toku bune 1848. godine.
Pripadnici Grkokatoličke parohije u Novom Sadu su Rusini i Ukrajinci. Trenutno ona okuplja oko 3000 vernika. Bogosluženja se održavaju na crkvenoslovenskom jeziku, a propovedi na rusinskom i ukrajinskom.
Izgradnja bogomolje je počela 1820. godine, da bi tek 1847. bila završena. Godine 1997. crkva je proslavila 150. godišnjicu svog postojanja kada je u potpunosti renovirana.
Čitavu obnovu crkve, 1997. godine, finansirala je porodica Kolesar iz Novog Sada. Oni su crkvi poklonili i zlatni krst što je podstaklo i druge verske zajednice u gradu da svojim crkvama daruju zlatne krstove. Ugledni član porodice Kolesar, gospodin Fedor, kaže da će tako Novi Sad početi da liči na zlatni Kijev.
Najčuveniji sveštenik ove crkve bio je pesnik Jovan Hranilović, rodom iz Žumberka.
Najbolje se upoznaju kulturološke različitosti Novog Sada obilazeći verske objekte smeštene u srcu grada. One nam otkrivaju kako na jednom mestu vekovima u miru i slozi žive ljudi različitih vera i tradicija.
Jedna og glavnih karakteristika Vojvodine i ono po čemu je ona kao regija poznata u Evropi jeste njena multikulturalnost. Široka Panonska nizija oduvek je bila otvorena za sve koji su tu dolazili. Neki su samo prolazili, dok su drugi tu ostajali zauvek dodajući novu boju ovom nacionalnom koloritu. Vremenom, dolazi do mešanja različitih kultura, tradicija i običaja. Ljudi su naučili da žive sa tim različitostima, da ih poštuju i pomalo uzimaju jedni od drugih. Čak i danas na području Vojvodine živi 26 različitih naroda. Razlikuju se po jeziku, tradiciji i veri. Kad dođete u Novi Sad, u samom centru, u krugu od samo 300 m možete videti hramove nekoliko različitih religija. U srcu grada. I tako je vekovima. Na to je Novi Sad mnogo ponosan.
Reč je o rusinskoj grkokatoličkoj crkvi. Mnogi koji dolaze u Novi Sad prvi put se susretnu sa oba pomenuta termina – Rusini i Grkokatolička crkva.  To je narod koji je veoma blizak Srbima, a opet toliko različit. 

12.12.2021.

Protestantska crkva u Novom Sadu

 Prve porodice slovačko-evangelističke veroispovesti doselile su se u Novi Sad na samom početku XIX veka. Priprema oko zidanja njihovog hrama dugo je trajala. Kasnije je Magistrat odredio lokaciju (Senjska pijaca) na kojoj će se zidati.

Slovačka evangelistička crkva izgrađena je 1886.godine u barokno-klasicističkom stilu pod pokroviteljstvom grofa Adolfa Rajzera. Objekat je jednostavna jednobrodna građevina, čiji je graditelj bio Jozef Cocek, veoma značajan graditelj u istoriji Novog Sada.

Ovo je najveća protestantska crkva na području bivše Jugoslavije.

Slovake su kao vredne radnike dovodile mađarske porodice i zapošljavale ih na služavskim poslovima, zbog čega su slovački evangelisti, kao siromašna zajednica, pripreme oko izgradnje hrama završili tek krajem veka.

Hram je bez ikona. Protestantske crkve teže jednostavnosti u dekoraciji, tako da novosadska malo odstupa bogatstvom oltara i lepotom vitraža koji je krase.

Na žalost nije bila otvorena pa nismo mogli fotografisati njenu unutrašnjost.

12.12.2021.

Nikolajevska crkva

 Nikolajevska crkva nalazi se na mestu gde se ulica Nikole Pašića uliva u Trg Marije Trandafil. 

Nismo mogli ući, da vidimo kako izgleda iznutra jer je bila zaključana, ali i ovako sam pogled na crkvu je lep.

Crkva potiče iz tridesetih godina 18. veka i dugo je u narodu bila znana kao Nedeljkova crkva po Nedeljku Bogdanoviću koji ju je podigao. Crkva se ubraja u spomenike kulture u kategoriji nepokretnih kulturnih dobara od velikog značaja.

O istorijatu crkve se malo zna jer su sve crkvene knjige izgorele tokom mađarskog bombardovanja Novog Sada 1849. godine kada je i sam hram gotovo uništen. Nakon rušenja, upućen je poziv za obnovu hrama i među prvima se na poziv javljaju čuveni novosadski dobrotvori Jovan i Marija Trandafil (1860), a potom i Jovan Polit i Ananije Dera (poreklom Grci; inače ova crkva je jedno vreme služila kao molitveni hram Grcima i Cincarima). 

U samom hramu leže pokopani sa svojim porodicama ktitori Nedeljko Bogdanović i Jovan Trandafil.Tu je sahranjena i velika srpska dobrotvorka udova Marija Trandafil rođ. Popović, njen muž Jovan, kao i njihova prerano preminula deca Sofija i Kosta. 

Interesantan je podatak da su se u ovom hramu krstila deca čuvenog svetskog naučnika Alberta Ajnštajna čija je prva žena bila Novosađanka Mileva Marić. Mali Švajcarci, Eduard i Albert, kršteni su po pravoslavnom obredu po želji njihovog dede Miloša Marića 20. septembra 1913. godine.

Iza carskih dveri, u oltarskom prostoru, čuva se vredna ikona crne malteške Bogorodice, verovatno poklon nekog grčkog vernika, jer su u ovoj crkvi, svojevremeno, održavana bogosluženja i na grčkom jeziku.

Naime, krajem 18. veka, ova crkva je bila data na korišćenje grčkim i ruskim vernicima koji su živeli ovde.

Na severnoj strani ove crkve nekada se nalazila crkva izgrađena od drveta i to najverovatnije 1692. godine, nakon velike seobe. 

Nikolajevska crkva je osveštena 1730 godine. 

Na spoljnjem zidu sa severne strane, postavljena je nadgrobna ploča novosađanina Simeona Radonjića, koji je umro 1749. godine. Ovo je jedna od prvih ploča na kojoj se po prvi put, pojavljuje i ime Novi Sad.

Ikonostasi u Nikolajevskoj crkvi su apsolutno jedinstveni i ne može se pronaći dva identična. Ovi ikonostasi se smatraju i neprocenjivim blagom za srpski narod. Nadamo se da ćemo imati sreću da vidimo to i lično, a za sada verujemo na reč onima koji su imali sreće da se lično dive ikonostasima.

Nikolajevska crkva vekovima pleni svojom lepotom, a naročito je prepoznatljiva po pozlaćenim kupolama na samom vrhu crkve.

Iako imenom i izgledom podseća na ruske crkve, ovaj najstariji novosadski hram služio je u svojoj prošlosti duhovnim potrebama Grka, Cincara i Srba nastanjenih u gradu. Jedini je koji je uspeo zadržati svoj izvorni izgled iz XVIII veka. Posvećen je, kako to narod kaže, letnjem Svetom Nikoli, tj. Prenosu moštiju Svetog Nikole u Bari. Crkva je interesantna po mnogo čemu i svakako je vredi obići.

12.12.2021.

Stari Novi Sad

 Kuća na Trgu Marije Trandafil br. 5 u Novom Sadu izgrađena je 1909. godine i predstavlja nepokretno kulturno dobro kao spomenik kulture. Izgrađena je po projektu zidarskog majstora Manojla Petljanskog, za vlasnika Milana Jovića. Prelepa fasada kuće, odlično se uklapa sa ostalim sačuvanim starim kućama u starom jezgru prelepog grada Novog Sada.

Palata na trgu Marije Trandafil predstavlja jedan od najvrednijih primera mađarske secesije na prostoru Novog Sada. Izgrađena je kao stambena palata 1909. godine.

Objekat je do danas sačuvan u izvornom obliku. Glavna fasada nosi sve odlike mađarske secesije.

Avangardni mađarski umetnici, po ugledu na svoje evropske kolege, smatrali su da industrijski razvoj vodi uništenju svega lepog te da umetnost treba uvesti u svakodnevni život oslanjajući se na narodno graditeljstvo i tradiciju primenom lokalnih materijala.

Zahvaljujući njima, Novi Sad danas uživa u pogledu na lepo zdanje.

Matica srpska je najstarija književna, kulturna i naučna institucija srpskog naroda, osnovana u Pešti 1826. godine.

Sedište Matice srpske se nalazilo u Pešti do 1864. godine, kada je preseljena u Novi Sad. U današnjem sedištu, zadužbini Marije Trandafil iz 1912. godine, u Ulici Matice srpske 1 u Novom Sadu, Matica srpska se nalazi od 1927. godine

Zgrada Matice srpske u Novom Sadu sagrađena je 1912. godine, prema projektu arhitekte Momčila Tapavice. 

Dobrotvorka Marija Trandafil (1816-1883) poverila je 1878. godine svu svoju imovinu Matici srpskoj. Palata u kojoj se i danas nalazi Matica srpska do 1928. godine bilo je sirotište ove novosadske dobrotvorke i zvalo se ''Zavod Marije Trandafil za srpsku pravoslavnu siročad u Novom Sadu ''. 

Maticu Srpsku iz Pešte je o svom trošku u Novi Sad preselio trgovac iz Bečkereka Jovan Forović. U parobrodu “Napredak” u šezdeset jednom sanduku, stala je kompletna naša prva javna naučna biblioteka.

Iza čitave povezanosti ove zgrade, Matice srpske i porodice Trandafil, dobrim delom stoji nesrećna porodična priča Trandafila. 

Marija i Jovan Trandafil jedni su od najvećih dobrotvora u istoriji Novog Sada. Stekli su veliko bogatstvo, a kada su ostali bez sina i ćerke smatrali su da je najbolje da učine ono što su ljudi u srpskoj istoriji često činili, a to je da ta materijalna sredstva ulože u neke više društvene i kulturne ciljeve

Porodica Trandafil, osim što je pomagala Maticu, pomagala je i deci koja su ostala bez roditelja.

 

Iz tih razloga Marija Trandafil, Matici srpskoj u amanet, osim imovine, ostavlja i novac dovoljan da podigne zgradu koja je prvenstveno služila kao sirotište, da bi se 1928. u istu preselila i Matica srpska.

Ova zgrada jedan je od simbola Novog Sada i predstavlja jednospratni objekat koji izlazi na dve ulice (Matice srpske i Trg Marije Trandafil)

Samog arhitektu ovog zdanja Momčila Tapavicu, karakterisao je i izuzetan talenat za sport. Rođen je u vojvođanskom mestu Nadalj, 1872. godine, u tadašnjoj Austrougarskoj, a sportom je počeo da se bavi u Novom Sadu gde je važio za jednog od najboljih atletičara. Tapavica je na prvim Olimpijskim igrama u Atini 1896. nastupao u dizanju tegova, rvanju, atletici, ali i tenisu (u olimpijskom timu Ugarske). Ovaj svestrani čovek, napravio je ovo veličanstveno zdanje koje do danas blista u punom sjaju svoje lepote.

Srednjoškolski dom u Novom Sadu, nekadašnji srpski učiteljski konvikt osnovan je daleke 1895. godine, a odSrednjoškolski dom u Novom Sadu, nekadašnji 1974. isključivo je ženski internat.

Tokom svog 115 godina dugog postojanja, dom je iškolovao mnogo generacija talentovanih učenika kojima je on bio druga kuća, ali i mesto odakle su poneli najlepše uspomene i prijateljstva.

Srednjoškolski dom je dom učenika srednjih škola sa najdužom tradicijom na teritoriji bivše Jugoslavije, tako da se može okarakterisati i začetnikom brige o srednjoškolcima. Dom je osnovan na inicijativu učitelja Gavre Putnika, daleke 1888. godine, koji je sugerisao da se učitelji sa područja Karlovačke mitropolije udruže i osnuju Konvikt radi školovanja svoje i druge dece, u kojem bi učenici imali besplatan stan, hranu i nadzor. Za središte Konvikta izabran je Novi Sad, koji je u to vreme bio ekonomski, kulturni i školski srpski centar. Srpski učiteljski konvikt, kako se tada zvao, počeo je sa radom 1895. godine sa 24 pitomca i 18 pitomica. Od tada je menjao nekoliko puta ime, ali nikad namenu. Tako je od 1948. godine naziv ove institucije preformulisan u Internat srednjih tehničkih škola. Godine 1968. godine internat postaje ženski dom, koji prima samo učenice srednjih škola, a od 1976. godine, pa do danas, nosi naziv Srednjoškolski dom.

Izgradnja doma realizovana je sredstvima darodavaca i dobrotvora iz reda sveštenstva (mitropolit sremsko-karlovački i patrijarh Georgije Branković), zatim privrednika (veleposednik Lazar Dunđerski) ali i učitelja (učitelji Aleksandar i Milan Konjović) i samog prvog upravnika doma (Arkadije Varađanin), kao i sredstvima prikupljenim organizovanjem dobrotvornih priredbi i balova.

12.12.2021.

Кафана из култне серије „Пријатељи“ у Зрењанину

 Кафић "Централ Перк" је отворен у јулу 2019. године и стварно је права атракција у овом граду. Има на свету још бар четири реплике овог кафића (у Сингапуру, Пекингу, Лондону и Њујорку),  а власник овог нашег је газда Кића, који има сјајних идеја како да створи нов културни правац у угоститељству.  Планира да уведе "стенд-ап" наступе и ко зна шта још. Оригинално и за сваку похвалу.

Намештај  је аутентичан оном у "Централ Перку", па кафић верно дочарава простор какав смо могли да видимо у чувеној серији. Моникина кухиња је тренутно најпопуларнија, где гости седе, картају и пијуцкају пиће. Ово стварно треба видети.

10.12.2021.

Crkva Snežne Gospe na Tekijama

 Crkva Snežne Gospe na Tekijama je crkva i najveće marijansko svetilište(marijansko svetilište je svetilište posvećeno Blaženoj Devici Mariji) u Srbiji. Arapska reč „tekija“ označava mirno počivalište(mesto fizičkog i mentalnog odmora), obično pored puteva i uvek pored dobre vode. Crkva je rimokatolička.

Prema predanju, na mestu sadašnje crkve nalazila se srednjovekovna hrišćanska bogomolja posvećena Devici Mariji, koju su Turci srušili 1526. godine. Turci su u 16. veku sagradili drvenu džamiju sa minaretom i malu tekiju sa dva derviša po kojoj je dobila ime.

Crkva Snežne Gospe podignuta je u znak velike pobede hrišćanstva nad islamom i velike bitke na Vezircu 5. avgusta 1716. godine, u kraćoj borbi nedaleko od crkvice Bezgrešnog začeća Blažene Device Marije. Uveren da je pobeda nad osvajačem izvojevana zaslugom Device Marije, princ Eugen Savojski poklonio je petrovaradinskoj crkvi Bezgrešnog začeća Blažana Device Marije, ikonu Bogorodice sa detetom - Isusom u naručju, koju je do tada kao svetinju nosio u ratne pohode i pred njom se molio za pomoć sa neba za svoju vojsku. Zbog svoje čudotvornosti, ova je ikona s vremenom postala predmetom izuzetnog poštovanja, a praznik Snežne Gospe - danom najvećeg hodočašća u ovo marijansko svetilište u Petrovaradinu kako od strane katolika, tako i pravoslavaca i ostalih hrišćana među kojima je ovo svetilište veoma poštovano. 

Gospi se obično moli za zdravlje, za srećan porod, za sreću obitelji i tako dalje i za samo fizičko zdravlje i duhovno. Postoje svedočanstva u samoj crkvi, kod izlaznih vrata, gde su ljudi ostavljali spomen na ozdravljenje, kao zahvalu Gospi.

Sadašnja crkva (u neogotskom stilu, sa dva tornja i tri zvona u jednom) sagrađena je 1881. godine.

Na zadnje kube je postavljen krst i polumesec kao znak da bogomolja pripada dvema religijama. Polumesec je položen ispod krsta, kao simbol pobede hrišćanstva nad islamom avgusta 1716.

Prema jednoj priči, noć pred bitku bila je toliko jaka oluja, da je čak i sneg pao, što je stvorilo paniku u turskim redovima. Međutim, meteorološka istraživanja kazuju da ipak nije bilo reči o snegu, iako su vremenske prilike te godine bile vrlo nepovoljne. Leta su 1715. i 1716. bila izuzetno hladna, zime oštre, pa su mnogi iz severnih krajeva bežali na jug. Moguće je da je Turcima inje ličilo na sneg.

Spomen na ovu veličanstvenu pobedu čuvaju nazivi predela na kojima se bitka vodila. To su Alibegovac, Tatarsko brdo, Puckaroš, Zanoš, Karagač i Trandžament. 

28.11.2021.

Ikona

 U manastiru Grgeteg, dobili smo da biramo slike ikona i jedna neobična nam je privukla pažnju. Do sada nikad nismo videli pelikana na ikoni, pa smo je izabrali. Tražeći njeno značenje, naišli smo na interesantnu priču i objašnjenje.

U prethrišćansko doba, u vreme velikih gladi, verovalo se da majka pelikan, kako bi održala mladunce, kljunom probija grudi i prehranjuje ih sopstvenom krvlju. 

Prema drugoj legendi, pelikani žive u trskama na obali mora i često ih grizu zmije. Odrasle ptice se hrane njima i imune su na njihov otrov, ali mladunci još nisu. Zato ako mladunce ugrize zmija otrovnica, majka pelikan kljuca svoje grudi da bi kroz krv dala antitela i spasila živote svojih mladunaca.

Verovalo se da pelikan gaji ogromnu ljubav prema svojim brojnim potomcima, koji mogu biti nezahvalni.

Kasnije je ovaj motiv često predstavljen na svetim posudama i u Jevanđelju kao simbol Hristove žrtve: samopožrtvovanost, pobožnost kroz pričest tela i Krvi Isusove.

26.12.2021.

Nikola Bizumić iz Neradina

 Nikola Bizumić je pronalazač mašinice za šišanje.

Rodio se u siromašnoj porodici u Neradinu 1823. godine. Posle školovanja u rodnom mestu. odlazi u Irig da uči berberski zanat. Još u Irigu je došao na ideju da konstruiše mašinu koja bi ubrzala postupak prilikom šišanja, jer je tadašnjim majstorima šišanje makazama oduzimalo dosta vremena, što je samo po sebi smanjivalo i broj lica koja su želela biti ošišana, pa je zarada bila manja. Kod svog majstora nije naišao na razumevanje, pa ga je zbog svog "fanataziranja" napustio i prešao u Rumu, gde je 1836. godine položio kalfenski ispit( postao je kvalifikovani frizer s diplomom). Njemu je tada zatrebalo 100 forinti da napravi i patentira svoje konstruktorsko delo. Sremci ne samo što mu nisu dali tu pozajmicu, nego su i šale zbijali sa njim, čak su ga nazivali ludim.

Gotovo praznog novčanika napušta svoj zavičaj 1855. godine, a samo deset godina kasnije 1865, berbernice širom Evrope prepunile su mašine za šišanje, izumiteljsko otkriće našeg zemljaka. U Londonu gde se nastanio, našao je finansijere za svoj izum, a odmah je niklo i nekoliko fabrika za proizvodnju. Uzeo je pseudonim Džon Smit, da bi lakše uspeo u svetu biznisa, a njegova materijalna dobra munjevito su se nagomilavala. Pored nebrojano mnogo akcija u fabrikama i bankama imao je izuzetno lepu i atraktivnu vilu u otmenoj londonskoj četvrti. Astronomskim ciframa merila se vrednost njegovog bogatstva.

Kada je umro u Londonu 1906. godine, njegova imovina je procenjena na 22 miliona funti sterlinga, što bi danas nekoliko desetina puta bilo više, svakako i od budžeta cele naše države. Zbog nesrećnih okolnosti ili možda nemarom sreskih vlasti u Irigu, ova finansijska imperija ostala je vlasništvo britanske države, iako je svojim testamentom "do šestog kolena" sve ostavio svojim rođacima u Neradinu, jer nije se nikad ženio pa nije imao svoje potomke.

Naime, godinu dana posle njegove smrti vlasti Engleske su tražile naslednike neradinskog brice u Irigu, sreskom centru, ali im je iz fruškogorske prestonice stigao odgovor "da takvi (Bizumići) ne postoje u Irigu". Slučajno ili namerno, tek iriške birokrate su ne samo porodicu Bizumić uskratile za veliko nasledstvo, već i sprečile veliki priliv finansijskih sredstava, iz zaostavštine maštovitog Fruškogorca, u samu državu.

Postoji još jedna nova tvrdnja lokalnog sveštenika, prezvitera Georgija Zeljajića Sredanova, koja ide u prilog tezi o engleskoj zaveri. On navodno tvrdi da u starim crkvenim knjigama, u kojima su upisani svi novorođeni Neredinci, nema Bizumića koji su rođeni u 19. veku, a čak su neke stranice u tim crkvenim knjigama pocepane, za koje se sumnja da su upravo na njima bili upisani novorođeni Bizumići. Кo je, kada, i zašto to uradio, ne zna se. Ali ako dozvolimo sebi da to tumačimo kroz teoriju zavere, lako možemo zaključiti da su Englezi došli čak ovde i iscepali strane kako bi uništili jedini dokaz o mogućim naslednicima. Na kraju, zašto bi neko cepao strane iz crkvenih knjiga?!

Prema tvrdnjama jedne od naslednica, Nikola je kršten u manastiru Grgeteg i zaista je list njegove krštenice odande iscepan. Prema njenom mišljenju, verovatno su naslednici pokušavali da se domognu bogatstva, pa na taj način uništili trag o samom Bizumićevom rođenju. Moša Pijade je tokom rata bio u zatvoru u Sr. Mitrovici sa izvesnim Bizumićem i čuo tu priču, pa je nakon rata 1956. išao u zvaničnu posetu u London i tamo razgovarao, između ostalog, i o ovoj temi. Na povratku je, ne vrativši se u zemlju, preminuo u Parizu.

U Neradinu ostaje od davnina spevana pesma: Prod’o Sava volove i ovce, pa ide u London po novce. Ostaje i veliko čuđenje što niko "iz vrha" nije uradio ništa po pitanju toga da se novac vrati vlasnicima. Veliki deo tog novca, svakako bi dobro došao da se uloži u našu zemlju.

Priča je filmska i bez završetka. Nadamo se da će naslednicima pripasti deo koji je želeo da im ostavi ovaj slavni pronalazač i da od svega neće ostati samo priča i sećanje na ovog Sremca.

Treba da budemo neizmerno ponosni na ovog genijalnog izumitelja i dobrog čoveka, jer se ipak rešio da bogatstvo ostavi potomcima u Srbiji, iako njegov patent, ni njega, nisu poštovali u našoj zemlji. Možda jednoga dana i naučimo da poštujemo i prepoznajemo naše talente.

U Londonu danas postoji ulica koja nosi njegovo ime, što pokazuje koliko su ga cenili.

U Neradinu čak ne znamo ni gde mu je bila kuća, o tome nema nikakvih podataka, ni makar neko malo obeležje. 

Neradin je jedno od starijih naselja u opštini Irig, koji se prvi put pominje 1247. godine. Danas je to malo naselje u kojem se stanovnici uglavnom bave  poljoprivredom.

26.12.2021.