BAŠAID

Bašaid je jedno od većih naselja u kikindskoj opštini. Nalazi se dvadesetak kilometara južno od Kikinde, na magistralnom putu M24 Kikinda - Beograd, koji se ukršta sa regionalnim putem R-114, a povezuje tri opštine (Novi Bečej - Žitište - Kikinda).  Naselje Bikač je sastavni deo Mesne zajednice Bašaid udaljen oko kilometar od sela.

Ovo selo po mnogo čemu zaslužuje da se pomene i da se u njega svrati.

U XIV veku pominje se Baša-id kao vašarsko naselje. 1441.godine je bilo u posedu Đurđa Brankovića. Krajem XVI veka Bašaid je opusteo. Selo je obnovljeno u prvoj polovini XVIII veka pod imenom Mala Kikinda. Od 1751. do 1754. ovde su se naselili Srbi iz Pomorišja i Potisja. Odatle se 1777. stanovništvo preselilo na obližnju pustaru Bašaid. Naselje je izgrađeno po planu grofa Mercija – sa ušorenim kućama i ulicama koje se seku pod pravim uglom.

Najstariji objekti su crkva Svetog Nikolaja iz 1833. godine sa najvišim tornjem u Banatu i Opštinska kuća iz 1834.godine koja je i danas u funkciji kao Mesna zajednica i Mesna kancelarija.

Pamti se i buna iz 1848. u kojoj se jedna od najtežih bitaka odigrala u Bašaidu  24.04.1849. godine (učesnik je bio i Đura Jakšić).  Selo je teško stradalo, a za svedočenje o tom događaju stoji na ulazu u selo spomenik "Beli krst".

Danas su stanovnici Bašaida poznati po poljoprivrednim proizvodima: medu, mleku, zejtinu (ulju), rakiji, vinu, pecivu, proizvodnji tekstila, sapuna... 

Bašaid je poznat i po muzičarima,  braća Lolić, Miškovi (Ninkovi)... Mnogi pevaju pesmu "Ej, kad sam sinoć pošla iz dućana", a ni ne znaju da je autor pesme bašaidski pop Pavle Dimić.

 

Najveći broj stanovnika je srpske nacionalnosti (oko 87 odsto), dok ostatak čine pripadnici ostalih nacionalnosti (Mađari, Romi, Hrvati, Makedonci...).  Kao i u ostalim seoskim sredinama stanovništvo je sve starije, jer omladina napušta svoje selo u potrazi za boljim životnim uslovima u većim mestima.

Većina stanovništva se bavi pretežno poljoprivrednom proizvodnjom na malim parcelama, uzgojom stoke i proizvodnjom mleka. U proteklih nekoliko godina individualni proizvođači se opredeljuju za mini farme, do sada ih ima nekoliko sa po 50 do 100 muznih krava.  Jedini veći privredni kolektiv koji je u ranijem periodu izdašno pomagao seoske aktivnosti i zapošljavao oko 200 stalnih i stotinak sezonskih radnika PPK "1. oktobar" Bašaid, otišao je pod stečaj. 

U selu rade zdravstvena ambulanta, dečiji vrtić, osnovna škola, pošta, veterinarska stanica, dve poljoprivredne apoteke, dve privatne pekare, 10 mini marketa, prodavnica metal hemije, mesara, dve hamburgerije, četiri kafića i još nekoliko prodajnih objekata.

Srpska pravoslavna crkva Svetog Oca Nikolaja u Bašaidu  je sagrađena 1833. godine. Na istom mestu i pre toga postojala je crkva za koju se zna da datira iz 1788. godine.

Interesantna je priča o jednom Bašaidskom konju koji je postao poznat.  Knez Mihailo se zaljubio u Juliju Hunjadi mađarsku groficu. Venčali su se u pauzi između dve vladavine, dok je Mihailo živeo u Beču na lepom imanju,  na obali Dunava po imenu “Ivanka”.  Posle svadbe,  krenuli su na svadbeno putovanje po Rumuniji. Na povratku,  zastali su u lepom,  bogatom selu po imenu Bašaid.  Bili su zatečeni lepotom konja koji su tu gajeni i na poklon je knez Mihailo dobio vranca izuzetne lepote.  Mnogo godina kasnije,  kada  nesretni knez već davno nije bio živ,  stigao je u Beograd čuveni italijanski vajar da uradi bistu kneza Mihaila,  na konju,  kako je glasila porudžbina.  I u bogatoj ergeli za oko mu je odmah zapao prelepi vranac iz Bašaida.  I tako, Knez Mihailo mora da se zadovolji svojom ulicom,  a spomenik je bio i ostao simbol konja iz Bašaida.

Postoji još jedna interesantna priča koju još uvek prepričavaju stariji meštani. Priča kaže da je seoski domaćin Duško Miladinov Đera mnogo voleo vašare.  Da bi se pred ukućanima,  Bogom i samim sobom opravdao što ne propušta nijedan,  rešio je da i sam postane trgovac.  Isterao je iz štale svoje tri krave i tri teleta i poveo ih na prodaju.  A onda se iz vašara u vašar dešavalo isto. Đera bi toliko zacenio svoje krave i telad, da je odbijao svaku mušteriju.  A kad se vašar završi, odvezivao bi krave i one bi se same s teladima vraćale kući… do sledećeg vašara.  Mnogo je vremena prošlo dok se neko nije dosetio da Đera zapravo ne da ne želi svoja goveda da proda, već moli Boga da se to nikada i ne dogodi!  Prvo,  ne bi više imao povoda da ide na vašare i drugo, rastati se sa svojim voljenim životinjama,  značilo bi pre vremena rastati se s dušom.  Ovo je priča o vernosti,  o strasti,  kakvu su mnogi imali u ono vreme prema svojim domaćim životinjama.  Danas to retko ko može da razume.

Najvažniji datum u Bašaidu u novijoj istoriji je 1. oktobar kada se obeležava Dan oslobođenja u Drugom svetskom ratu. 

Nadimci ili "špic name“, se u selu  Bašaid najviše koriste i po tome su poznati. Ponosno ističu da i na taj način svoju tradiciju čuvaju od zaborava.  Nadimak se dobijao po zanimanju, fizičkim ili govornim manama, uzrečicama, po poreklu, profesiji, različiti su izvori.  To se veže za jednog čoveka  i  kasnije se prenosi na njegovo potomstvo.  Germanizam špicname (spitzname) po kome su bile poznate čitave familije kao što je npr. Jovančićovi, kao mali Jovan. To špic name je nastalo tako što je jednom prilikom nečiji stric na nekom slavlju ustao da se veseli. Pored je bio jedan čovek poprilično krupniji od njega. Taj gospodin je rekao: „Ja sam Jovan“, a moj stric je uzviknuo: I ja sam Jovan!“ Tada mu je ovaj uzvratio: „Ne, ti nisi Jovan, ti si mali Jova, Jovančić“. I tako je ostao nadimak porodice- Jovančićov.  Nadimci koji postoje u ovom mestu su i Brazdušin, Kurtać, Šengin, Krmačica, Kukureca, Vrabac, Kiraj...

Zanimljivo selo, verujem da će se svi složiti sa ovom konstatacijom.

16.10.2022.