Krajem 19. veka zbog širenja Novog Sada rasla je i potreba za potrošnjom veće količine pijaće vode, pa su dotadašnji izvori postali premali. Zato su gradske vlasti 1897. godine odlučile da izbuše jedan veliki arteški bunar na periferiji grada u pravcu Futoga, kod Futoške šume. Tom prilikom je iz bušotine izbila i potekla mineralna, jodna i topla voda temperature 24,6 stepeni, koja je ispitivana i ustanovljeno je da je lekovita.
Tadašnja gradska vlast je shvatila značaj ovog otkrića i ubrzo je po ideji i inicijativi novosadskog lekara Vilhema Vilta počela gradnja jodnog kupatila.
Od toga doba Jodna banja se stalno proširuje, izgrađuje i dopunjuje savremenom medicinskom opremom i različitim vrstama terapija. Proširenjem Јodne banje 1931. godine izgrađen je tada dvospratni hotel “Vojvodina” koji će 1963. godine postati stacionar u Futoškoj šumi, a od nje je danas ostao samo tzv. Futoški park koji do dan-danas nije izgubio gotovo ništa od svoje lepote. Ostao je prekrasna oaza mira u sred grada.
Godine 1986, Jodna banja je proglašena za kulturno dobro, a 2011. započeta je rekonstrukcija glavne zgrade. Tako joj je bar delimično vraćen stari sjaj.
Danas je ovo Specijalna bolnica za reumatske bolesti, jedina ustanova ove vrste u Vojvodini. Iako ovo mesto više nema obeležje banjskog lečenja, među Novosađanima i dalje je poznato kao Jodna banja.
Bazen je zatvoren još 1977. godine jer se prestalo sa lečenjem pacijenata lekovitom vodom. Nakon toga nije više otvaran i već dugo se ne zna da li će se to ikada i desiti.
U sam bazen nije moguće ući jer su prolazi ili zazidani ili urušeni, pa je opasno i prići mu.
O Titovim posetama Jodnoj banji malo se znalo, a mediji su još manje pisali. Upućeni, međutim, pričaju kako je Josip Broz u Jodnu banju dolazio pedesetih i šezdesetih godina i kako mu je ona bila omiljena tajna banja, jer je dolazio bez pratnje. Pamti se i kako je Tito u banju upadao iznenada uveče i večerao, posle bezbednosne provere. Društvo su mu ponekad pravili Moša Pijade, Aleksandar Ranković, Edvard Kardelj, Petar Stambolić i general Marko Peričin Kamenjar, dok su Aleksandar i Slavka Ranković dolazili sa sinovima.
Sve do 1972. u banji je i flaširana voda, koja je davnih dana bila u svetu plasirana kao novosadska mineralna voda - "orijent", ili "novosadska radioaktivna voda Svetog Spasa". Dobijala je i nagrade na izložbama u Parizu, Rimu i Londonu. Za potrebe banje, izbušeno je čak pet bunara, dubine od 150 do 285 metara, a od 1972. voda iz istog podzemnog jezera flašira se u fabrici "Minakva", samo nekoliko kilometara od Jodne banje.
Na raspolaganju su bile velike kade, bazeni, a mnogi su dolazili i na fizikalnu terapiju. Poseban užitak bile su kupke, slane ili sumporne. U banju su zdravi dolazili da uživaju, a bolesni da se leče, a Novi Sad je tada bio mesto gde su mnogi dolazili upravo zbog Jodne banje.
Veliko uređeno dvorište i prelepa fasada vraćaju nas u neka prošla vremena kada su ovde dolazile novosadske dame sa šeširima i kavaljeri u frakovima.
24.12.2021.
Нема коментара:
Постави коментар