Vojvodina

 Autonomna pokrajina (AP) Vojvodina se nalazi na severu Republike Srbije, u Panonskoj niziji u regionu srednje  Evrope. Vojvodina je prepoznatljiva po nacionalnoj, kulturnoj i jezičkoj različitosti. U Vojvodini živi dvadeset šest nacionalnih zajednica i ima šest jezika u službenoj upotrebi. Stoga se Vojvodina sa pravom naziva ,,Evropa u malom”.

Ime Vojvodina na srpskom jeziku označava teritoriju kojom upravlja vojvoda. Iako se ime Vojvodine u kontinuitetu koristi od 1848. godine, naziv ima dublje istorijsko poreklo, tako da je još 1690. i 1694. godine Srbima u Habzburškoj monarhiji bilo priznato pravo na vojvodu i zasebnu teritoriju (vojvodinu), a još u 9. veku su na području današnje Vojvodine postojala vojvodstva, kojima su vladale bugarske vojvode.
Vojvodina se sastoji od tri dela, odnosno Banata, Bačke i Srema.
Banat se, kao geografski ali i istorijski značajna teritorija, danas prostire na  teritoriji tri zemalja: Rumunije, Mađarske i Srbije. U Republici Srbiji Banat, zajedno sa Sremom i Bačkom, čini teritorijalni deo Autonomne Pokrajine Vojvodine.  Za razliku od zemalja Centralne i Istočne Evrope ovde Srbi, Mađari, Nemci, Hrvati, Slovaci, Rumuni, Rusini, Makedonci, Bunjevci, Česi, Bugari, Slovenci, Šokci, Romi, Grci, Albanci, Poljaci, Rusi i Ukrainci žive zajedno vekovima unazad. Tragovi različitih kultura koje su na ovom prostoru postojale vidljive su u svim opštinama i gradovima.
Banat je dobio ime po tituli ban, a "banatima" su se zvale sve pogranične mađarske zemlje, kojima su banovi vladali. Naš Banat je dobio ime po istorijskoj pokrajini nazvanoj Tamiški Banat, odnosno Temišvarski Banat. Pojam se ustalio u svom punom značenju tek tokom 18. veka, tačnije 1718. godine od Požarevačkog mira.
Bačka je geografski region smešten u severno-zapadnom delu Autonomne pokrajine Vojvodina - Republika Srbija. Granice Bačkog regiona čine reka Tisa na istoku - od Banata, reka Dunav na jugu - od Srema, na zapadu sa Baranjom i Slavonijom.
Bačka je dobila ime po gradu Baču. Ovo je tipična slovenska imenska forma sa nastavkom „ka“, koju su kasnije usvojili i Nemci i Mađari.
Srem je administrativno podeljen između Srbije i Hrvatske. Hrvatski deo Srema obuhvata veći deo županije Vukovarsko-sremske, dok je srpski deo Srema uglavnom u Autonomnoj Pokrajini Vojvodini (sem istočnog dela, koji je deo Beogradskog okruga (centralna Srbija)).
Ime Srema dolazi od imena antičkog grada Sirmijuma (današnja Sremska Mitrovica). Antički Sirmijum se zvao na vulgarnolatinskom Sermi.

27.11.2022.

Karlovački dunavac

 U Sremskim Karlovcima, u okviru Specijalnog rezervata prirode „Koviljsko-petrovaradiski rit“, na dužini od 2,5 km prostire se Karlovački dunavac. Bogat je vodenim, močvarnim, livadskim i šumskim biljnim i životinjskim svetom.

U Karlovačkom dunavacu živi 57 različitih vrsta ptica i posebno je zanimljivo mesto za istraživače i ljubitelje prirode. 

U Karlovačkom dunavacu su postavljeni drveni mobilijari za sedenje, odake može da se posmatraju i fotografišu ptice ili jednostavno uživa u lepoj prirodi. 

13.11.2022.

Bogorodičine suze

Coix Lacryma / Bogorodičine suze, Jovova trava, Vijetnamski biser, Biserni ječam… pripada porodici Poaceae (trava).

Biljka nazvana "bogorodičine suze", od čijih bobica monasi prave brojanice, vezuje se za biblijsku priču o raspeću i oplakivanju sina božjeg. Mnogi hilandarski monasi prave brojanice od bobica ove biljke. Uz brojanicu dobije se i papirić na kojem je sledeća priča...

Davno bejaše jedan monah koji tugovaše mnogo, jer ne mogaše naučiti plesti brojanice. Tada mu se ukaza Presveta i pitaše ga: "Zašto tuguješ, čedo?" A on uzvrati: "Ne mogu naučiti plesti brojanice". Onda mu bogomati darova semenčice i reče: "Uzmi ove suze moje i uzgajaj ih na rukodelj, te pravi brojanice za molitvu govoreći: "Gospode Isuse Hriste, pomiluj me" i "Presveta Bogorodice, spasi nas".   

Drugo predanje kazuje da je od suza

 Bogorodice, koje su padale na zemlju pored Isusovog raspeća, nikla biljka rumenih suznih cvetića. "Bogorodičine suze" (Coix Lacryma) pomalo liči na travu, neobuzdane je forme, izgleda čupavo, kao da joj treba jedno dobro šišanje i češljanje. Cvetovi deluju kao da su od plastike, dok se ne dodirnu. Plodovi su od loptastog, do cilindričnog oblika, nalik školjkicama. Seme može biti bele, žute, ljubičaste, braon i sive boje.

Biljka je podeljena na 2 podvrste: divlju i kultivisanu. Divlja je vrlo tvrde ljuske i koristi se uglavnom za razne zanate i ukrase. Ljuska kultivisane podvrste je mekša, pa se njena zrna nakon prerade koriste u jugoistočnoj Aziji kao prehrambena biljka. Poreklom je iz jugoistočne Azije, ali se kasnije prirodno rasprostranila u mnogim drugim oblastima na nadmorskoj visini iznad 1.000 metara. Najčešće se može videti pored močvarnih mesta i potoka, a ima je i pored mora.

Njene bobice se, osim za izradu brojanica i nakita, koriste i u kineskoj narodnoj medicini. Okrunjeno zrno u svom sastavu ima vlage, proteina, masti, ugljenih hidrata, celuloze i pepela, te se smatra da ima neka lekovita svojstva, kao što su ublažavanje menstrualnih poremećaja i urinarne infekcije, a može se koristiti i kao tonik za čišćenje lica. U ishrani se koriste kao sveže ili kao sušene žitarice, prerađeno u brašno, ali se može jesti i kao kuvano zrno, po ukusu nalikuje ukusu kikirikija.Seme se ponekad koristi i kao zamena za kafu. 

U Indiji se gaji kao hrana za živinu, a pravi se i kaša za ljudsku ishranu i koristi kao dodatak jednoj vrsti piva. U Koreji i Kini od nje se prave destilovana pića, u Japanu sirće, na jugu Vijetnama ova je biljka jedan od sastojaka tradicionalne hladne supe, a na Tajlandu se često koristi za čajeve.

Mada kažu da ovo "sveto rastinje" teško opstaje u našem podneblju, u nekim manastirima u Srbiji ipak uspevaju da ga gaje u svojim baštama. Tako se brojanice i narukvice od semenki "bogorodičinih suza", osim u Hilandaru, mogu pronaći i u našim manastirima, gde ih monahinje same nižu. 

Seme se seje direktnom setvom od maja do juna ili u saksiji od marta do aprila.  Ne samo da je seme fascinantno gledati kako se pojavljuje, već je zaista zabavno koristiti ga u zanatima. Seme ima malu rupu u sredini, što ga čini savršenim izborom za upotrebu kao perla u nakitu. 

12.11.2022.

KOVAČICA-NAIVNO SLIKARSTVO

Opština Kovačica, malo mesto ali po mnogo čemu poznato i interesantno, prostire se u jugoistočnom delu Vojvodine, u južnom delu Banata, na površini od 419 km2.  Malo mesto na geografskoj mapi svetla, ali na mapi naivnog stvaralaštva ima razmere metropole. To mesto na polju naivnog slikarstva dobila je upravo zahvaljujući svojim slikarima, koji ovde stvaraju i zajedno izlažu svoje radove već 65 godina, mada, prvi slikari su počeli da slikaju iz hobija i bez ikakvog akademskog slikarskog obrazovanja. Za rođenje naivnog stvaralaštva u Kovačici smatra se 1939. godina, kada bez ikakvog stručnog znanja u izradi slika počinju da slikaju Martin Paluška i Jan Sokol. Nešto kasnije pridružuju im se poznata imena u svetu naive, kao što su Mihal Bireš, Vladimir Boboš, Martin Jonaš i Jan Knjazovic.  U to vreme, tematika njihovih slika bila je prilično netipična za Banat jer su slikali gondole, romantične zamkove, afričke životinje… Tek 1953. godine, na savet Stojana Trumića, akademskog slikara iz Pančeva, začetnici naive počinju da na svojim delima predstavljaju ono što vide, dišu, osećaju…O slikarima-seljacima sve se više govori, te se stvorila potreba za otvaranjem galerije. Dana 15. maja 1955. godine, u Kovačici se otvara prva seoska galerija slika u čitavoj bivšoj Jugoslaviji, koja je svoje prostorije imala u zgradi Doma kulture Kovačica. Tog og dana su slikari obećali da će svake godine davati po jednu sliku galeriji i na taj način će se formirati fond slika. Tako se polako svake godine uvećavao galerijski fond. Danas galerija ima zgradu okruženu ateljeima naivnih slikara i raspolaže fondom od 821 slika.

U septembru 1989. godine, u renoviranom seoskom gazdinstvu, u samom centru Kovačice, otvara se nova Galerije naivne umetnosti.

Tokom svih ovih  godina rada, kroz galeriju je prošlo mnogo slikara, a njeni najznačajniji predstavnici su Zuzana Halupova, poznatija kao Mama Zuzana i čuveni Martin Jonaš.

Trenutno Galerija naivne umetnosti ima 26 članova, nisu svi iz Kovačice, već i iz Padine, Pančeva i Opova. Sadržaji njihovih slika su veoma bogati i raznovrsni, to su nostalgične i idilične teme koje pričaju o prošlosti, životu na ulicama, seoskim dvorištima, radu na poljima, prikaz seoskih soba sa starim ćilimima i predmetima, ima i  portreta i mrtve prirode. Iako je kod svih osnovna stilska i tematska odrednica vezana za narodni običaj odnosno folklor, selo i zlatnu banatsku ravnicu, svaki od slikara u sebi nosi autenričnost, jedinstvenost ili po motivu, ili po likovnom izrazu, svaki od slikara je pronašao originalno slikarsko pismo i prepoznatljiv je po svom radu. Tradicionalno, svake godine u oktobru mesecu, proslavlja se manifestacija poznatija kao Kovačički oktobar, kada se u prostorijama galerije održava izložba najnovijih reprezentativnih radova svih njenih članova. Te slike su poklon galerijskom fondu. Fond slika Galerije naivne umetnosti iz godine u godinu raste.
Karađorđevu zvezdu I stepena za naročite zasluge u predstavljanju Republike Srbije, njenih građana i postignitih rezultata u oblasti slikarstva dobila je Galerija naivne umetnosti  na Sretenje 2017. godine od predsednika Republike Srbije.

31.10.2022.

Stradivari iz Kovačice

 Graditelj violina Jan Nemček živi u Kovačici, a po svom umeću s pravom slovi za Stradivarija iz Vojvodine. Prvu violinu napravio je 1979. učeći od strica. Jan je u Beogradu završio srednju muzičku školu, u rodnoj Kovačici se bavio pedagoškim radom, da bi se potom posvetio graditeljstvu violina, jer su želja i ljubav prema ručnoj izradi violina prevladali. Koristi tehnologiju starih graditelja (italijanskih), sve pravi ručno, koristeći javor i smrču. Violina se pravi od dva materijala. Donja tabla pravi se od rebrastog javora. Javor iz regiona Balkana - Srbija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina, na planeti zemlji je broj jedan. Zbog toga su ga i odabrali graditelji tako da je svaka violina unikatna. Kao raritet se smatra ovo drvo takozvani ptičji javor. Slavni Stradivari je samo jedan instrument napravio od tog materijala. 

Javor se bira očima upravo zbog tih šara koje čine da svaki instrument bude unikat, dok gornja tabla mora biti od smrče, koja reprodukuje zvuk.

Vrlo je bitno da majstor poseduje sluh kad bira drvo, da odabere pravo i tu je i tajna. Onda prilikom rada se štimuje. Kada uradimo prvu fazu, onda drugu, treću, nastaje najbitnija faza kada se dubi kao korito i prilikom te faze majstor mora posedovati sluh da osluškuje dok ne dobije ton G, kaže Jan Nemček. Nijedno drvo ne reprodukuje isti ton, debljine variraju od dva od šest milimetara, ne koristi se materijal mlađi od 30 godina, a sam proces izrade instrumenta počinje još u šumi.

"Idemo u šumu, pa kucamo u stabla, ako je neko gluvo, ne sečemo, jer tako čuvamo i šume. Osluškivao ih u potrazi za onim stablima „koja pevaju“. Onda se prikupljeno slaže na tavan, kasnije na sunce i onda dolazi do radionice i tada počinje izrada. Dvesta sati traje izrada korpusa, onda ide sunčanje, pa lakiranje, pet, šest, sedam, osam meseci, to su letnji meseci, jer ti lakovi su prirodni, prirodna smola, i oni se jedino na suncu razlažu kako treba, jer nije jednostavno violinu lakirati, pošto ona nije ravna. Tu je najmanje deset slojeva laka, tako da optimalno godinu dana je kada radimo po porudžbini, jer su to unikati" priča Jan.

Duša violine“ je mali stubić koji se postavlja ispod desnog kraka kobilice i koji se može pomerati. On je samo uglavljen – našpanovan između donje i gornje table violine i namešta se posebnim ključem. Zato kažu za violinu da ima dve duše, jedna je ona koju joj udahne majstor, a druga ovaj mali stubić od smrče, koji svojim položajem utiče na to da li će zvuk biti više neposredniji „rezak“ za, recimo, narodnu muziku ili posredniji i plemenitiji za, recimo, umetničku muziku. 

Osim izradom, bavi se i rekonstrukcijom violina, a jedna od najdražih violina mu je ona rađena 1510. godine sa likom Sulejmana Veličanstvenog.Znamo da je Ibrahim-paša svirao violinu, prvi oficir Sulejmana i ovo je lik Sulejmana Veličanstvenog, vrlo verno urađen i kažu da više liči ovde nego glumac koji je igrao u seriji. Taj majstor je imao vrlo veštu ruku i veliko umeće.

Njegove violine su poznate širom zemlje, regiona, ali i sveta, na njima sviraju Ilija Marinković, Jovan Kolundžija i mnogi drugi. 

Na specijalizaciji je bio kod Rudolfa Bartole u poznatoj lajpciškoj školi, oscilacionu teoriju savladao je u saradnji sa profesorkom Lidijom Paržik-Tanasijević, ćerkom Karla Paržika, najpoznatijeg graditelja violina koji je nekada radnju imao u Beogradu. A sin Jana Nemčeka, Jan junior, koji mu je bio prvi učenik, već nadmašuje oca i pored violina pravi i akustične gitare.

Kovačički majstor je u slovačkom gradu Zvolenu, zahvaljujući razumevanju Vlade Slovačke, uspeo da otvori školu za graditelje violina, gde je izveo četiri generacije, pa je školu nastavio da vodi njegov sin Jan Nemček junior.

Čitav dom Nemčekovih odiše lepotom i umetnošću. Osim Jana i Jana juniora,  koji grade violine, supruga Eva Nemček pravi skulpture od keramike i od testa, ukrašava i rezbari posebnom tehnikom nojeva i guščija jaja, rezbari drvo, a njihova ćerka, Jana Toman Nemček, slika i bavi se kreiranjem odevnih predmeta. Za unuku Martinu, Jan je izradio malecku violinu kada je imala oko godinu dana.

31.10.2022.

POŠTANSKA ULICA

U Novom Sadu postoji mnogo ulica koje su veoma jedinstvene. Neke od njih zbog ljudi koji su tu nekada živeli, neke po specifičnim mestima na kojima su se skupljala određena društva, a neke po svojoj čarobnoj arhitekturi.

Kratka, ali sa bogatom istorijom je Poštanska ulica u Novom Sadu, koja je jedinstvena po svojim starim zanatskim radnjama i tome što je do 2011. godine bila dom bioskopa "Jadran" (koji je tu od 1940. godine, mada se tada zvao "Palas"). Tu su mogli da se gledaju holivudske komedije a kasnije i francuski novi talas. Godine 2011. objekti u vlasništvu Zvezda filma zvanično prelaze u vlasništvo grada Novog Sada i AP Vojvodine.

Ova mala uličica je i u zaleđini nekadašnjeg Norka (skraćenica nastala od Novosadska robna kuća, a u gradu su je tada šaljivo zvali "Nemoj Ovde Robu Kupovati"), sad renovirani "New Nork", velika kineska robna kuća. Dizanjem ovog objekta nakon mramornog nebodera, praktično je nestala jedna strana Poštanske ulice. Naziv je dobila po zgradi Mađarske kraljevske pošte koja je na istom mestu smeštena još od 19. veka.

Od starih zanata preživeli su obućar, šeširdžija i brica, a naknadno im se pridružila radionica gudačkih instrumenata. Znanje se prenosilo s kolena, na koleno, ali sada je pitanje dokle će izdržati. Nije stvar samo u dugoj tradiciji postojanja, ove zanatlije poznate su i po kvalitetu svojih usluga koji drže na visokom nivou mnogo godina unazad. Danas, zanatlija je sve manje. U nekim malim mestima i selima, možda, opstaju kao porodični biznis, ali u gradovima retko gde možemo naići na ručno pravljene predmete i radnje koje datiraju iz prošlog veka.

Poštanska ulica u Novom Sadu i dalje čuva duh starog vremena, a vrata nekih zanatskih radnji i dalje su otvorena za kupce. Jedna od njih je i radnja "Kape i Šeširi Kovač" koja čuva svoju tradiciju skoro čitav vek. Kroz nju su prošli mnogi cenjeni ljudi, a za njihove radove zna skoro svaki Novosađanin. Radnja je osnovana 1927. i osnovao ju je Stevan Kovač, 1953. nastavio je sa radom njegov sin, a 2002. njegova unuka. Od samog osnivanja radnja radi bez prekida, te prelepe šešire sa najunikatnijim radom možete naručiti baš ovde.

Branislav Subotin je obućar i radionica se ovde nalazi od 1953. godine, snabdevala je kaubojkama pola Jugoslavije. Njegov deda je pokrenuo posao još 1935. godine, a radnja se prvobitno nalazila kod Socijalnog.

Upravo ovi zanati, koji svakodnevno prkose modernom vremenu, pokazuju onaj pravi novosadski inat i negovanje porodičnog nasleđa uprkos finansijskim izdacima. Pokazuju da i dalje umemo da napravimo razliku između onoga šta nam je važno i onoga šta nam je izuzetno važno

U Poštansku ulicu moguće je ući iz tri pravca. Sa strane Trga mladenaca, sa strane Sinagoge i sa strane glavne pošte.

Verovatno su stariji Novosađani najčešći prolaznici, barem u prepodnevnim satima, jer je tu smešteno Udruženje penzionera Novog Sada u zaista prelepom zdanju. 

Mogao bi da se oživi ovaj prostor, da Novosađani pokažu kakav biser imaju u srcu grada, da se postave klupe, napravi ulična galerija, moderno osvetljenje, da se ukrasi sa cvetnim žardinjerama..Sve bi to moglo, ali da li će neko prepoznati ovaj potencijal, ostaje da se pitamo.

28.10.2022.

Hrizanteme

Hrizanteme spadaju u red višegodišnjih biljaka, poreklom je iz Japana i Kine. Odatle su vrlo brzo osvojile Japan, a zatim evropski kontinent u 17. veku. Kako su dominirale žute vrste švedski botaničar Karl Linnaeus dao im je današnje ime spojivši grčke reči “chyros” što znači “zlatan” i “anthemon” – “cvet”.  U bukvalnom prevodu zimske ruže znače “zlatno cveće”. Zahvaljujući pukovniku Johnu Stevensu u narednom veku stigle su i do Amerike. Iako se u imenu ovog cveća naglašava žuta boja, hrizanteme mogu biti raznih boja – žute, bordo, ljubičaste, roze, crvene, bele, šarene… Rastu žbunasto, razmnožavaju se sadnjom semena, ili iz reznica. 

Neki od naziva su joj i zimska ruža, šuman, jesenja ruža… S kraja jeseni, kada je sve manje drugog cveća u vrtovima, ona pažnju privlači svojim cvetovima.
Veliku opasnost za ovu biljku predstavljaju puževi. Preko noći obrste svo lišće i mlade izdanke. U proleće treba da se preduzmu mere da se oni unište.
Hrizanteme imaju veliku simboliku. Još su u drevnoj Kini bile simbol sunca, pa je i grad Ju-Xian po njima dobio ime. Obavezni su ukras na svečanostima, a koriste se kao začin i za pripremu čaja. U Kini se kućna bašta zdravlja ne može zamisliti bez njih. Jer prema legendi osobu koja pije vodu sa izvora ili potoka gde rastu zimske ruže čeka dobro zdravlje, te i danas, predstavljaju lek za ublažavanje tegoba raznih bolesti. Azijci veruju da krizantema ima mnoga ljekovita svojstva. Lokalno stanovništvo razvilo je načine za proizvodnju jestivih cvetova, od kojih se pravio čaj protiv glavobolje, vrtoglavice, gripa, srčanih i vaskularnih bolesti i visokog holesterola. U Kini se obično poklanja na krštenjima i proslavama rođendana. Kinezi od hrizantema prave vino koje zri godinu dana, a ispija se devetog dana u devetom mesecu. Taj potez donosi dug, miran i zdrav život porodici. 
Japanska kultura za ovo saksijsko cveće tvrdi da je najlepše, pa je postalo i njen zaštitni cvet. Zato se hrizanteme nalaze na pečatu japanske carske porodice, ali i na novčanici od 50 japanskih jena. Dok se zlatni otisak vidi na koricama i listovima japanskih pasoša. Koliku moć imaju u Japanu govori i podatak da se svake godine 9. septembra proslavlja Festival hrizantema, odnosno “Praznik sreće”. Po japanskom verovanju, hrizantema je simbol moći, obilja i sreće.
Zimske ruže su jedan od omiljenih cvetova u aranžmanima u Engleskoj. Ne samo da su čest poklon u svečanim prilikama, već se dostava cveća na kućnu adresu u ovoj zemlji najvećim delom zasniva na njima. Tokom viktorijanskog doba u Engleskoj ovo se cveće smatralo simbolom prijateljstva, a nosilo se i osobama koje su se oporavljale od bolesti. 
Stari Grci smatrali su da hrizantema štiti od zlih duhova. Ali takođe su tvrdili da se cveće ne sme ubrati s groblja jer će toj osobi doneti nesreću.
U Francuskoj se ovo cveće stavlja na grob voljenih od 11. novembra 1919. godine, odnosno od prve godišnjice Dana primirja u Prvom svetskom ratu. Tadašnji predsednik Remon Poenkare naredio je da se položi cveće na sve grobove preminulih u ratu. S obzirom na to da su hrizanteme u to vreme bile retko cveće u cvatu, upotrebljeno je više od 30.000 hrizantema i tradicija je rođena.
Hrizantema je takođe na našim prostorima simbol prolaznosti života, smrti i žaljenja, zato je neretko deo aranžmana koje stavljamo na poslednja počivališta svojih najmilijih.
U Australiji se hrizanteme tradicionalno poklanjaju za Majčin dan, a u Sjedinjenim Američkim Državama simbol su poštenja i često se znaju naći kao ukras na venčanjima.
Osim toga, zbog svoje otpornosti na hladne temperature i mraz, simbolizuje besmrtnost.
Lepo cveće, puno simbolike, rado viđeno u bašti i kao ukras na stolu, ulepšava nam tmurne i hladne dane.

05.11.2022.