Stručni naziv visibabe, Galanthus, potiče od grčkih reči gala i anthos što znači mleko i cvet – mlečno cveće. Narodni naziv je verovatno dobila zbog cveta koji je pognut poput stare babe.
Visibabe su simbol nade, utehe, rasta razvoja, prosperiteta. Poklanjaju se, kada želite da poručite nekom da ne treba da gubi nadu.
Legenda kaže da, kada su Adam i Eva proterani iz Rajskih vrtova i kada je Eva gubila nadu da ledena zima ima kraja, pojavio se anđeo koji je snežne pahulje pretvarao u visibabe i na taj način joj pokazao da zima ustupa mesto proleću!
Obožavaoci i kolekcionari visibaba se zovu galantofili!
Neki ih zovu i Sretenjski zvončići.
Na engleskom se zovu snowdrops (snow-sneg, drop- stari naziv za mindjuše)
Rastu širom Evrope i Azije, a postoji 75 različitih vrsta visibaba i sve su bele boje.
Lukovice visibabe su otrovne!! Sadrže galantamin, koji je u većim količinama smrtonosan, a u malim količinama se koristi kao lek rane Alchajmerove i vaskularne demencije
Kako bi se odbranile od insekata, proizvode specijalnu vrstu 'otrova za insekte' (mali proteini iz grupe aglutinina), i na taj način obezbedjuju svoj opstanak.
Zanimljivo je da seme visibabe raznose mravi!
Još jedna legenda kaže da je starica živela uz rub šume, sama bez ikoga, tako da joj je njeno cveće u samoći bilo jedino društvo. Ona se o cveću brinula, a cveće je bujalo iz dana u dan. Ipak, vreme je dočekalo i staricu – imala je manje snage za brigu o cveću, postala je samo još jedna pogrbljena baba. Jednog je jutra izašla pred kuću i u vrtu više nije bilo cveća, zatrpao ga je sneg. Starica se osetila toliko osamljenom da je zaplakala i njene suze padale su na sneg. Tada se dogodilo čudo – na mestima gde su suze pale na sneg, niklo je nežno belo cveće, na krhkoj zelenoj stabljici, koja je bila pogrbljena, baš kao i starica. Bile su to visibabe, koje su tada samotnoj starici vratile radost u život, a danas je vraćaju svima nama.
27.02.2022.
Нема коментара:
Постави коментар