Pejićevi salaši

 Pejićevi Salaši su malo prigradsko naselje (zaselak) kod Novog Sada. Nalazi se između Novog Sada, Čeneja i Kaća. Zajedno sa obližnjim Nemanovcima, čine posebnu mesnu zajednicu Pejićevi Salaši-Nemanovci. Ima meštana koji ga zovu "mali Čenej".

Naselje Nemanovci je nastalo šezdesetih godina XX veka kada su u taj deo Pejićevih salaša počeli da dolaze ljudi iz južne Srbije. Veruje se da je naziv Nemanovci u vezi sa južnjačkim govorom kojim su novi naseljenici pravdali neplaćene račune u obližnjoj kafani.
Pejićevi salaši postali su poznati kao mesto gde živi glavni arhivator Đorđe Čvarkov, zahvaljujući poznatoj humorističkoj TV seriji "Državni posao".
U ovom mestu ostao je tek jedan pravi salaš, koji se zove Pejićev i po kome je celo naselje dobilo ime. Njime gazduje Aleksandar Pejić.
Pejići su u ovaj deo Vojvodine došli sa Kosova oko 1670. godine.
Priča se da je naselje starije od Novog Sada i da su tu postojale zemunice.

06.02.2022.

Novosadski Opanak

Opančar je zanatlija koji se bavi ručnom izradom obuće, pre svega opanaka.

Opanke su nosili i Iliri, kako piše u raznim spisima, koji su naselili Balkan 1300. godina pre nove ere.

Opanci su laka, kožna obuća, koja se priteže oko nogu kaišima ili oputom(oput-tanja kožna vrpca kojom se pletu opanci). Na Balkanskom poluostrvu je jako rasprostranjena u raznim oblicima, modnim detaljima i bojama. Kod Srba, opanak je tradicionalna srpska obuća i njen nacionalni simbol. 

Opančarski zanat u Srbiji se, od kraja 19. do polovine 20. veka, razvio do gotvo umetničkog nivoa. Ali od polovine 20. veka pa do današnjih dana ovaj zanat se postepeno gasi. Danas u Srbiji postoji samo nekoliko opančarskih zanatskih radnji, a opanci se prodaju uglavnom kao suveniri ili za potrebe folklornih društava, kao deo narodne nošnje, mada primetan je i trend u novije vreme da se krštenje obavlja u tradicionalnoj nošnji i naravno opancima. 

Budući da je reč o zanatu koji spada u tradicionalno narodno stvaralaštvo, Pravilnikom Ministarstva privrede Republike Srbije stavljen je i pod zaštitu zakona.

Srpski majstori opančari prvo su se pojavili u Užicu, 1850. godine i vrlo brzo se ovaj zanat proširio i u ostale delove Srbije .Gotovo da nije bilo srpske „čaršije“ koja nije imala po nekoliko opančarskih radnji koje su proizvodile po nekoliko vrsta opanaka.

O uspešnosti srpskih opančara svedoči njihovo redovno učešće na svetskim sajmovima koji su se održavali krajem 19. i početkom 20. veka u Parizu, Londonu, Beču i Budimpešti. 

Opančarski zanat se smatrao zdravim, ali ne i unosnim zanatom(a tako je i danas). Obrada i prerada kože zahteva mnogo truda, skupa je, zbog velike potrošnje ogrevnog drveta za vreme štavljenja kože. 

 U Novom Sadu živi bračni par Marina i Milan Ilin, sa ponosom ističem da su mi komšije i da ih lično znam, koji se bave ovim tradicionalnim zanatom i žele da očuvaju ovaj zanat od zaborava. Nije to ni tako čudno jer je Marina folklorni pedagog i uspešno vodi svoju "Folkloriku", a Milan, zvani Mića, je obućar i eto odakle ideja da prave opanke i da otvore Opančarsko-

papudžijsku radnju "Marina i Mića" 2.juna 2016. godine kada i dobija sertifikat starog zanata. Nalazi se u centru Novog Sada, u nesuđenoj ulici kuća trščara, Kraljevića Marka br. 48.

Udruženje „Folklorika“ osnovali su u Novom Sadu na Međunarodni dan mladih 12. avgusta 2016. godine, sa ciljem da afirmišu decu i mlade za narodno stvaralaštvo i tradiciju. Udruženje broji oko 100 članova koji se okupljaju u okviru 5 folklornih ansambala. Najmlađi ansambl je folklorna azbuka za decu uzrasta od 3 do 6 godina, a najstariji rekreativni folklorni ansambl u kojem se druže veterani, koji žele da nauče da igraju ili su nekad igrali.

Ovaj plemeniti bračni par, trudi se na sve načine da se ne zaboravi srpska tradicija, pa drže i predavanja i radionice na temu opančarskog zanata i narodnih nošnji.

Imali su i veliku čast, a samim tim i država Srbija, da na poziv Fondacije "Kultura nacija" i Fondacije "Gorčakov" , 2021. godine u Moskvi, predstave srpski nacionalni vez i istoriju opanka na Internacionalnom Etno forumu 

" Novo pokolenje".

Naime, u Moskvi je 27. i 28.novembra 2021. godine održan Etnoforum „Nova generacija 2021“, na kome su učestvovali i predstavnici Srbije( Milan i Marina Ilin) koji su održali majstorske kurseve i predstavili mnogostranost moderne Srbije. Marina Galogaža, članica Nacionalnog saveta ruske nacionalne manjine Srbije i član Koordinacionog saveta ruskih sunarodnika u Srbiji, je pozvala Milana i Marinu Ilin da u Moskvi predstave našu zemlju i srpsko narodno stvaralaštvo, a oni su uspešnom prezentacijom oduševili sve učesnike foruma.

Opančar iz Nove Sada Milan Ilin je vrlo živopisno govorio o srpskim opancima, a njegova supruga Marina Ilin o srpskom narodnom vezu. Marina i Milan Ilin bili su obučeni u srpske narodne nošnje, što je izazvalo posebno interesovanje gostiju i učesnika Foruma. Marina Ilin je donela i nekoliko kompleta srpske nošnje iz raznih krajeva Srbije, pa su se svi učesnici sa velikim zadovoljstvom slikali sa srpskim narodnim nošnjama u pozadini.

Organizatori događaja bili su Fondacija Kultura nacija i Javna organizacija Etnobiznis forum za pomoć razvoju inovativnog preduzetništva teritorija i naroda.

Etnoforum „Nova generacija“ ima za cilj očuvanje nacionalnog ukusa narodnog stvaralaštva i njegovo integrisanje u kreativne industrije, što će mladim stručnjacima iz oblasti narodne umetnosti i dizajnerima omogućiti da iskoriste kulturno nasleđe zanata za kreativno traženje i kreiraju živopisne autentične slike svojih projekata, razvijaju profesionalne veštine, primenjuju razmenu kultura i društvene etno-diplomatije među mladima Rusije, Turske i balkanskih zemalja.

Za događaj su se prijavili predstavnici više od 80 regiona Rusije, kao i učesnici iz bližeg i daljeg inostranstva.

Milan Ilin jedini je opančar u Novom Sadu i trudi se da taj zanat sačuva od zaborava. Nadamo se da će u tome i uspeti. 

Kada hoćemo da kažemo da je život surova lutrija, kažemo „Kom opanci, kom obojci“

Sama izreka po sebi govori sve. Neko dobije jedno, a neko drugo. Ko dobije opanke taj je bolje prošao. Obojci su kraći deo slamke, oni su zapravo komad platna koji se uvijao oko noge da je zaštiti od žuljeva i od hladnoće. Opanak je, znači, bolje štitio. Treba li onda još nešto reći u korist opanka?

05.02.2022.

Forum pacijenata Srbije

 Svi bi se složili sa konstatacijom da žuvimo u teškim vremenima. Dobro, ima istine i u onome da je svakom svoja muka najteža, ali nekako je sve ovo skupa sa pandemijom COVID-a ipak poprilično teška situacija. Utiče sve to na psihu čoveka, ne može da ne utiče. Strah od zaraze, gubitka najdražih, teška ekonomska situacija, ograničena sloboda kretanja, nošenje maski, sve to doprinosi stresom životu. A stres je okidač mnogih bolesti. Teških bolesti. Kancer, ta odvratna reč, a toliko prisutna bolest savremenog sveta. Teško izlečiva, ali ako se na vreme otkrije, nije nemoguće izlečenje uz volju i nadu samog pacijenta. Međutim, lečenje je skupo, a i potrebno je brzo reagovati. U ovoj našoj ne tako ekonomski bogatoj državi, na svu sreću postoje razna udruženja pacijenata koja se bore kako znaju i mogu, da bi poboljšali i olakšali borbu sa ovim teškim bolestima.

Govorim iz iskustva jer sam sticajem okolnosti član dva takva udruženja. Zbog kancera kože(melanoma) čln sam UPOOM-a(Udruženja pacijenata oboljelih od melanoma), a zbog hronične leukemije član sam Leuke(Udruženja pacijenata oboljelih od leukemije). Savo Pilipović, predsednik udruženja UPOOM-a i Predrag Slijepčević predsednik Leuke, nesebično se daju u borbi za poboljšanje lečenja, dostupnost lekova, svega onoga što puno znači i daje nadu nama pacijentima. Pre svega nam pružaju ogromnu psihičku podršku, na čemu smo im beskrajno zahvalni.

Verovatno oni koji na sreću nemaju ovakve teške bolesti ne znaju da postoji i Forum pacijenata Srbije. To je nevladino, neprofitno udruženje, osnovano radi osnaživanja, edukacije i poboljšanja položaja raznih udruženja pacijenata. Ključna je razmena informacija, odnosno obučavati, osnažiti ljude i pružiti podršku. 

Upravo je Forum pacijenata pokrenuo kampanju NEMA ČEKANJA i u saradnji sa Ministarstvom zdravlja Republike Srbije, biće osnovana Radna grupa. Cilj Radne grupe je da sagleda koji su to najčešći problemi sa kojima se pacijenti suočavaju i da predloži rešenja koja bi ubrzala ili skratila vreme do početka lečenja.

Srbija je na prvom mestu u Evropi po smrtnosti od malignih bolesti. Godišnje oboli više od 40.000 ljudi, a čak 30.000 njih ne uspe da preživi. Zato kampanja NEMA ČEKANJA, zaista opravdava svoj naziv.

05.02.2022.

Na trgu u Novom Sadu

 Fotografije najznačajnijih svetskih fotoreportera na temu migracija na Trgu slobode.

Izložba "(NE) NASTANJENI – Migrantske priče u 21. veku iz World Press Photo arhiva" svetsku premijeru ima upravo u Novom Sadu.  

Na izložbi je kroz 58 fotografija prikazano 28 fotoreportaža trenutno najznačajnijih fotoreportera, poput Australijanca Vorena Ričardsona, dobitnika nagrade "The World Press Photo of the Year 2016", preko poetske vizije snova afričkih migranata u Italiji Alise Martinove, do upečatljive fotografije migranata koji se u velikoj grupi nalaze na malom čamcu Masima Sestinija. 

realizuje se u saradnji sa Fondacijom World Press Photo iz Amsterdama i obuhvata materijal iz njihove bogate arhive, nastale u periodu posle 2000. godine.  

"Ova izložba prikazuje izbeglice i migrante iz celog sveta, koji žele da obezbede sigurniji život svojim porodicama, koji prelaze opasne granice, te se suočavaju sa teškoćama u drugoj državi, dok žude za domom. Fotografije na ovoj specijalnoj izložbi imaju moć vizuelnog pripovedanja u stvaranju međusobnog razumevanja, a priče koje se na njima nalaze, potresno pokazuju situacije kroz koje prolaze migranti.

Jedni beže iz Meksika, drugi od izraelskog bombardovanja juga Libana, treći pokušavaju da pređu Gibraltar. Izložba dokumentuje njihovo prisilno raseljavanje, kao jedno od najznačajnijih pitanja sa kojima se svet danas suočava.

Svih 28 izloženih fotografija su nagrađene na svetskom takmičenju.

U 2020. godini u svetu je bilo duplo više migranata nego pre 20 godina – 281 milion. Čak 84 miliona su izbeglice, a 45 odsto njih su deca.

"Ko su te pridošlice? Da li se bojimo ‘dođoša’? Zašto ih se bojimo? Imamo li strah od njih? Da li oni obogaćuju ili ne, naše živote? Ukoliko ijedan odgovor na ovo pitanje promeni ustaljena uverenja koja su građena na mnogobrojnim predrasudama, onda će to biti najveća pobeda programskog luka Seobe. I grada koji je nastao na migracijama", rekao je Nemanja Milenković, direktor fondacije „Novi Sad 2021 – Evropska prestonica kulture”.

25.02.2022.

Visibabe

 Stručni naziv visibabe, Galanthus, potiče od grčkih reči gala i anthos što znači mleko i cvet – mlečno cveće. Narodni naziv je verovatno dobila zbog cveta koji je pognut poput stare babe.

Visibabe su simbol nade, utehe, rasta razvoja, prosperiteta. Poklanjaju se, kada želite da poručite nekom da ne treba da gubi nadu.

Legenda kaže da, kada su Adam i Eva proterani iz Rajskih vrtova i kada je Eva gubila nadu da ledena zima ima kraja, pojavio se anđeo koji je snežne pahulje pretvarao u visibabe i na taj način joj pokazao da zima ustupa mesto proleću!

Obožavaoci i kolekcionari visibaba se zovu galantofili!

Neki ih zovu i Sretenjski zvončići.

Na engleskom se zovu snowdrops (snow-sneg, drop- stari naziv za mindjuše)

Rastu širom Evrope i Azije, a postoji 75 različitih vrsta visibaba i sve su bele boje.

Lukovice visibabe su otrovne!! Sadrže galantamin, koji je u većim količinama smrtonosan, a u malim količinama se koristi kao lek rane Alchajmerove i vaskularne demencije

Kako bi se odbranile od insekata, proizvode specijalnu vrstu 'otrova za insekte' (mali proteini iz grupe aglutinina), i na taj način obezbedjuju svoj opstanak.

Zanimljivo je da seme visibabe raznose mravi!

 Još jedna legenda kaže da je starica živela uz rub šume, sama bez ikoga, tako da joj je njeno cveće u samoći bilo jedino društvo. Ona se o cveću brinula, a cveće je bujalo iz dana u dan. Ipak, vreme je dočekalo i staricu – imala je manje snage za brigu o cveću, postala je samo još jedna pogrbljena baba. Jednog je jutra izašla pred kuću i u vrtu više nije bilo cveća, zatrpao ga je sneg. Starica se osetila toliko osamljenom da je zaplakala i njene suze padale su na sneg. Tada se dogodilo čudo – na mestima gde su suze pale na sneg, niklo je nežno belo cveće, na krhkoj zelenoj stabljici, koja je bila pogrbljena, baš kao i starica. Bile su to visibabe, koje su tada samotnoj starici vratile radost u život, a danas je vraćaju svima nama.

27.02.2022.

Banoštor

 Na samo pola sata vožnje od Novog Sada preko Sremske Kamenice, Beočina i Čerevića, dolazi se do malog, šarmantnog, Vojvođanskog sela, ušuškanog na obali Dunava, na severnim obroncima Fruške Gore.

Blage padine Fruške Gore, prisustvo Dunava i pogodna klima učinile su Banoštor jednim od odličnih mesta za gajenje vinove loze. U ovom selu postoji preko 30 vinarija, dok je samo nekoliko njih registrovano( Fruškogorski vinogradi, Ačanski, Silbaški, Stojković, Urošević, Radošević, Šijački … ). Zato se Banoštor i naziva naselje vinara i vinogradara. Banoštor je poznat i po Udruženju žena “Majkina radionica” koje se bave izradom suvenira.

Postoji i skela preko Dunava koja prevozi ljude i vozila između Banoštra i Begeča, koja je manja od one između Futoga i Beočina, ali isto toliko sigurna.

Na samom ulazu u selo Banoštor s prekoputa Dunava nalaze se ostaci Rimokatoličke crkve. Od ove raskošne građevine danas su ostali samo spoljni zidovi, koji svedoče o njenoj veličini i lepoti. Rimokatoličku Crkvu Sv. Rudolfa je 1913. izgradio grof Rudolf Kotek (Chotek) iz Futoga. Grof Rudolf Kotek bio je ponemčeni Čeh. Grofovsku titulu nasledio je, kao i svoje posede u južnoj Bačkoj i severnom Sremu. Katoličku crkvu u Banoštoru o svom trošku i na svom zemljištu dao je izgraditi grof Rudolf Chotek i 1910.godine iskopani su temelji, a kamen temeljac položen 23. juna 1912. godine i blagoslovljen. Zidarski radovi su bili potpuno završeni 1913. godine, a do kraja oktobra iste godine crkva je i opremljena potrebnim inventarom. U toranj su postavljena tri lepa, kitnjasto ukrašena zvona. Blagoslov crkve obavljen je 17. aprila 1914. godine na spomendan svetog Rudolfa koji je i titular crkve. Kako je većina katoličkog stanovništva bila nemačkog porekla meštani su je prozvali švapska. To ime je u Banoštoru, ostalo do današnjih dana. Odlaskom Nemaca iz Banoštora po završetku rata, crkva svetog Rudolfa je ubrzano propadala i do danas su ostali samo zidovi koji podsećaju na protekla vremena. U selu sada nema ni jedne katoličke porodice pa ipak ostaje mišljenje Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Novim Sadu da objekat ne treba rušiti nego zbog značaja i položaja popraviti i na taj način spasiti od konačnog uništenja.

Rudolf Kotek umro je 1921. godine, i sa njim se ugasila ugarska grana porodice.

Najpoznatija osoba iz porodice Kotek bila je Sofija, supruga Franca Ferdinanda, ubijena u atentatu u Sarajevu 1914.

februar 2022.