BILO ONOMAD

 

Nešto mi se, već jedno duže vreme prid snevanje, vrćaju naše stare vojvođanske reči. Dugo i' nisam ni čula ni koristila. Bože me prosti, ta valda ću biti dobro. A? Da to ne sluti...? Ma kak'i, samo se omatorilo. Pa jelte?

  Kak'a su sade došla vremena, sve nešto da se jedim. Te pandemija, te nam diradu Frušku goru, pa ondak malko oćedu i Dunav tj. Dunavac... Ma dođe mi da ih sve pošopam i pokrljam. Da se kurtališem belaja, a vopšte nisam goropadna. Zato mi lepše da razmišljam o detinjstvu i lepim stvarima. A jednom kad sam počela, nemerem se zaustaviti. Ki bunike da sam jela. Da se razumemo, nije ni onomad bilo baš sve u bocu kako treba, al' bilo je lepše. Ne divanim koješta, ne prdačim se, stvarno je tako.

  Nego, znadu li današnja deca kako se nekad živelo i družilo? Brez mobilnih, brez televizora? Doduše, televizora je bilo, ali sa dva-tri kanala i nije ga baš svaka kuća(a kamoli soba) imala. U početku su programi bili crno-beli, a posle u boji. Isto kao i fotografije... Išli smo kod fotografa, svečano obučeni,da se slikujemo za albume u koje smo lepili slike, dok se nisu pojavili albumi sa providnim folijama i džepićima za slike. Crno-bele slike su fotografi doterivali, farbali bojom u početku, dok se nisu pojavili filmovi u boji. I samo da se znade, fotografi su bili mnogo cenjeni i poštovani u svakom mestu. Kod nas je to bio fotograf Sretenović, pravi umetnik za fotografije. Imali smo kasnije i mi fotoaparat, ali je ostala navika da se bar jedared godišnje slikujemo, nak'o nacifrani, kod fotografa. 

  Gledim te stare slike i kako se ondak oblačilo... Svega ima i cvikli i froncli i cigovanja i gombica i štrafti i sakovi svakaki i pepito i graorasto i drap i dunkl i liht. Od pantljika preko đerdana do zokni i cipela. Ništa izanđalo, sve skoro ganc novo za slikanje kod fotografa. Na onim drugim slikama, sa našim aparatom slikano, e to je većma druga priča. Moglo se tako kad je u svakoj kući bila bar jedna priučena šnajderka, pa se vazda nešto prekrajalo i izmišljale mustre. Bog te molovo, ala je tu bilo svega! Zajmili su se konci, a bome su vez, heklanje, štrikanje i goblen bili na ceni. Svaka kuća je imala uramljene goblene na zidu (Vilerovi su bili najlepši i najcenjeniji).

  Ka'ka su to lepa vremena bila!

20.12.2020.

Moj Banat 3.deo-jerbo znam šta je red

  Bogo blagi! Ta kak'a bi ja to ispala unuka, ako ne bi divanila i o svojoj drugoj majki i dedi? Majka Biserki (tatinoj mami) i deda Lazi (tatin tata) zvanom Bača.

  Bili su malko strožii, ali sam ih podjednako volela. Imali su baščicu, prid gongom, punu svakojakog mirisnog cveća. Najvećma sam volela noćnu frajlu i turski karanfilić. Ala je pridveče mirisala cela avlija na noćnu frajlu! Volela sam da iziđem i uživam u mirisu, a oči na vr' glave od stra' zbog pomrčine.

  Sećam se, imali su živinu koju sam volela da 'ranim sa prikrupom koju mi je deda vadio u lonče. Jednom ga je miš uj'o za prs', pa nije meni dav'o da uzimam sama. Poznavala sam im sve petlovi i samo sam se jednog bojala. Delovao mi kočoperno, a on, uncut i špiclov jedan, tačno je to znao. E, kad mi jedared skočio na glavu i poč'o me kljucat', završio je u supu...

  Nigdi nema taki tavan, kaki su oni imali. Džidža bidža, andromolja na angro, a ja otvaram kutije i sanduke, pa sve mislim da ću naći blago. I jesam, našla sam tetine devojačke 'aljine, oblačila ih i vrtela se, a one nacigovane u glokne, pa sve viore oko mene. Divota jedna. Bilo tamo svega i knjiga i razglednica i starih poštanskih markica i starih salveta...ceo dan bi provela na tavanu, al' mi nisu dali. Bojali se da se ne skrljam... Dok deda ne aminuje, džaba mi svi dogovori sa majkom.

  Prid kućom smo se najvećma sigrali, mi deca iz sokaka. Iznesemo sigračke i sigramo se dokle nam dadu. Teraju nas i da je'mo al' mi to sve na brzaka, samo da vididu starii i da što pre opet iziđemo prit kuću. A bilo je i da nam namažedu na 'leb masti i paprike i ondak nas pustidu da na ulicu jedemo. To nam taki bilo zdravo lepo. A mleko nikako nisam volela. Kad vidim da mi nosidu crveno lonče na bele tufne, fras da dobijem. Dadu mi lonče sa toplim mlekom, ja ga gledim, ono se i o'ladi dok ga i dalje gledim, vajkam se kad vidim onaj skorup što pliva na vr' lončeta, nako gnjecav, al' ne puštadu me. Prid mene stavili, a ja k'o da me mučidu, pa se i počnem drapati od muku. Popijem jedva kad vidim da je došlo do balčaka. Šta ću jadna? Mislila sam da me mrzidu kad me teradu to da pijem, a ja ga ne volem...

  Čelobašće sam se zavlačila u malinjak i ogrozd da se zasladim, 'nako za svoju dušu, a i tudekana me ne vidu.

  Jedno kratko vreme imali su i zecove. Obožavala sam da se sigram sa njima i med' nji. Samo slabo su mi davali, kanda sam ih puno gnjavila. 

  E, na žalos', ne bide više to tako. Drukčija su sad vremena. Sad su glavni mobilni telefoni.

23.10.2020.

Moj Banat 2. deo-jerbo ste vi to tražili

  

 

Majka ili ti mamina mama ili ti baba po materi...

   Moja majka se zvala Živka i za mene je legenda od žene. Pred kraj smo je zvali i Žviždana jer je u starosti malko prožviždala. Smejala se na to, nije se jedila.Šopala je zeleni paradajz da što pre pocrveni i imala provala za izvoz. Svaki put kad vidi neko žensko čeljade (nas unuke) umela je da pita:

-Jel', jel' ti praviš gibanjke? Ja što umem da pravim, to niko ne ume!

- A krofne? Jel' ima rupu po sredi?

  Na unuka, koji popravlja kola, je bila posebno ponosna. Kad dođe neko kome treba opravka kola, sa po' avlije viče:

-Doktore, stig'o ti pacijent!

I onda se ponosno okrene i kaže:

-Znate moj unuk je doktor za kola.

Kada mi iz Novog Sada dođemo, uvek nas pita:

-Jeste došli s' koli?

  Često je tražila od nas da je masiramo, a kad nećemo, onda kaže:

- De samo me malo pripuši.

Da bi je pripušili, iskali smo da nam divani priče. Sećam se legendarne priče o crvenoj krmači.

-Hoćeš da ti pričam priču o crvenoj krmači?

-Hoću.

-Ne kaže se hoću.

-Da.

-Ne kaže se da.

I tako u nedogled, šta god kazali, nema priče, dok je nismo provalili.

  Druga priča je bila:

-Bili deda i baba i imali kuću i imali baštu i u bašti klupu a naklupi četka. Hoćeš da ti pričam iz početka?

Šta kasti, mi se sikiramo, a njoj mindeđ, pa se još i cepači.

  Najvolije su nam bile njene priče o detinjstvu, doživljajima, ali se često dešavalo da zakunta u po' priče. Mi je budimo i iskamo još...

  Deda Dušan, koga su zvali Bata je volio da se šegači sa nama, da nam divani svoje priče iz zarobljeništva(koje smo vazda mogli slušati) i voleo je da peca.

Sećam se da je išao na jamure da peca, di god mi zašnjufa pečena riba, setim se njega.

Anegdota iz nji'ova života koju su nam iznova i iznova divanili( deda tobož' ljut na babu zbog toga):

-Živka, imal' štogođ za ručak?

-Ima na šporetu!

-Pa ovo je 'ladno!

-Ne znam kako kad je bilo na šporetu?

Umeli su nji' dvoje da sigradu "Čoveče ne ljuti se", da varadu u igri, a majka Živka čak i temperaturu da dobije od sikiracije kad je deda bedi. Al' svađa ne traje dugo i bude "ajd' Jovo nanovo", k'o da ništa nije bilo.

   Volela sam kad se svi porodično okupimo, uja uzme 'armoniku i krene pesma. Svi pevamo k'o na nekom slavlju.

   Umeli smo i na šoru svi da se okupimo, ceo šor, pa i iz drugih dođu. I stari i mladi. Stari zapale vatru na sred šora, a mi mladi preskačemo kad je vatra mala. Na kraju bude vel'ka, logorska, pa se okupimo oko nje, padne veče, pomrčina, pa palimo bambuse i gledamo u žar. Teramo komarce. Uživancija. To su bila lepa vremena.

  Sećam se i da me je majka , koja je znala dosta jezika al' po malko, jerbo je u takvoj sredini živela (romski, rumunski, madžarski...), ubedila da "Liz guz" na francuskom znači "Nazdravlje". Tek u srednjoj školi dam vid'la da sam u zabludi.

Elem.

Voleli smo mi deca da zimi pravimo tociljarku. Zajtimo vode u vedro, pospemo na šor i džedžimo dok se ne u'vati led. A ondak se tociljamo do mile volje. Bilo je i prolaznika, nesrećnika, koji baš tuda naiđu...Pa se spotakne, pa kad zaigra na ledu, još ako je oljoljan...Ju kak'i je tu bilo skrljanih! U nas dece je bome bilo i poderanih čakšira. Al' ne marimo. Svež luft i sigranje, to je najvolije bilo i biće kod dece. Drkćali smo i bilo nam zima, al' nismo 'teli u kuću. Mada, bojali smo se da ne fasujemo čerez poderanih čakšira.

  E, a jel' ste i vi išli na pijace(jedna jedina u mestu al' tako svi divane)?

   A jel' i vas bilo stra' noćom kad rom prođe sa mečku kroz vaš šor, kad je čujete kako brunda dok hoda?

   Joj da vam ne strovalim, ne stropoštam na leđa odjedared sve, stajem ovdi.

18.10.2020.

Moj Banat

 

Banat... Razmišljam već neki duži vremenski period o izrazima koji polako odumiru, a koji su obeležili moje detinjstvo, moj život u Banatu. Nisam daleko otišla, samo do Bačke, ali dovoljno da i sama zaboravim te stare reči, prilagođavajući se novoj sredini. Da li su u pitanju godine života ili nešto drugo, ne znam, ali imam potrebu da pokušam da evociram uspomene ovim tekstom.

Čerez toga, jerbo sam se trenutno iskeketila ili naherila, imam vremena za pisanje. Preturala sam ladle, čikmeže, nadkasne(na lotre ne mogu da se verem) i našla papira i plajvaz(sve ždroncala usput) da bi imala na čem' pisati, jerbo volem prvo da misli turim(metnem) na papir, a posle da prekucam na sokoćalo. Šta ćeš, kad tako volem. 'Falim te Bože da sam konačno našla papir, ali sam pošorala neke džidže po sobi rondajući. Neka, kad se opravim, džumle ću ih skloniti a sad nek džedže meni čelo nogu na liht plavoj hoklici. Dobro sam se ušmurala al' ne marim. Imam kade, ne smem đipsti, moram sve lagacko da ne bi opet drečala od boli. Ne, nisam ni ljosnula, ni mandrknula, ni brečila. Ma kak'i, ič, nego nisam marila za bol dok me najedared nije šopilo u leđa. Sad sam bangava, al', proć'e. Džabe da se besim, vazda brboćem o tom i tangiram, k'o neka nadžeg baba.

Možda će neko pomisliti da sam šenuta, šuntava, bubnuta, pljenuta, nebaždarena, fiju-fiju kroz kapiju...Možda će neko samo ždraknuti ovaj tekst, al' neću da se jedim. Nije greda, svako ima pravo na svoje mišljenje. Bitno da gulanfer, đilkoš, mrtvo puvalo, špiclov, aratos, žgadov, jajara, mulac, NISAM! Ju naopako, daleko bilo, de pomeri se s mesta!

Malo sam trenula, pa sad nastavljam.

Jedared smo mi deca napravili rošu i klikerali se na avliji. Di su deca, tu je i orcanje. Naiđe jedan komša al iz druge ulice, što mu kuća na lakat, pa poče da nam drži bukvicu preko kapije. Straota! A deb'o, samo tako. Brat ga njegov alavi, taj sigurno mož' da poje' komadišku slanine, od koje bi tri čoveka bila fest sita celi dan! Naša kera se provuče kroz deru, pa na njega. Samo što nije gekno od stra'. Pa počeo da curika i uvati džadu, otperjao kol'ko je naki deb'o mog'o. Pa se još ulop'o do guše. Kera ga sikterisala. Živi piš.

Ajd' sad šlus! Da ne bi ufrkestila ovaj tekst. Štura!

16.10.2020.

VOLIM MOJU TERAPIJU

 

 

2020-a, čini mi se da traje već 10 godina, a još se nije završila. Toliko toga se izdešavalo, pitam se da li bi se radovali njenom dočeku da smo znali šta nas čeka?

  Neću o ružnim stvarima da pričam jer imam lepe vesti. Smanjila sam leukocite za 5 i to za  dva meseca. Mali broj koji meni puno znači! Dokaz da je moguće, dokaz da sam u pravu kada mislim da to mogu. Na početku pandemije, skočili su za 20 u toku dva meseca. Bilo je uvedeno vanredno stanje, ograničeno kretanje pa sam moje obožavane odlaske u prirodu morala da stopiram. Patila sam žestoko zbog toga i leukociti su se povećali. Zato sam, čim je ukinuto vanredno stanje, požurila da nadoknadim propušteno. Reka, šuma, jezera i to sve udaljeno maksimum 60 kilometara od mesta stanovanja. Sreća moja što imamo svega u blizini! Moja terapija prirodom. Nisam to ja izmislila, još odavno se zna da priroda leči. Kada bi samo malo pametniji bili oni što ruše i uništavaju šume, reke...Nikako mi nije jasno kako neko može da seče granu na kojoj sedi! Kao da nemaju ni zrnce razuma.

 Priroda je tako lepa i dokazano lekovita za ljudsku psihu(o ostalim opšte poznatim dobrobitima prirode sada neću pričati, to i vrapci na grani već znaju). Mislim na boravak u prirodi i njeno delovanje na psihičko stanje čoveka. Što bi se reklo-boljeg psihoterapeuta nema. Bar za mene, a moji nalazi mi kažu da sam u pravu. Dovoljno mi je jednom u toku nedelje, na par sati da šmugnem na neko lepo mesto i eto mene čile, orne, vesele, napunjene baterije do sledećeg izleta. Kriziram ako ne uspem da odem iz grada, ali se potrudim bar do parka da odem.

  Volim drveće, pesmu ptičica, šum talasa, miris Dunava, zelenu travu, plavo nebo, bele oblake... Volim moju terapiju!

25.09.2020.

Priroda leči

Ima ona to nešto u sebi, osećam to kad god je pogledam...Nešto čarobno, nešto što ti daje nadu u bolje sutra, ima moć da izbriše sve negativne misli i da te ispuni srećom. Ne znam kako to da objasnim...Ljubav na prvi pogled? Otprilike je tako kad god me nešto što je lepo oduševi, lepo onako kako to samo priroda može stvoriti...Koliko je samo bilo ljubavi na prvi pogled ovog leta ali će ostati zauvek u srcu!!!

Polja lavande u Bukovcu:

Pogled iz Sremske Kamenice na Dunav:

Pogled iz Sremske Kamenice na Ribarsko ostrvo:

Pogled na Frušku goru:

Fruška gora, šume:

Čerević:

Karlovačka Ada (Koh Chang):

Bešenovačko jezero:

Vidikovac Crveni Čot na Fruškoj gori:

Banoštor:

Pogled iz Bačke Palanke na Ilok:

I ovo je samo mali delić mojih omiljenih mesta...Priznajem, kad je priroda u pitanju nemam granice, šta ću kad je obožavam 💕

03.08.2020.

POSTOJI TAMO NEKI MELANOM

  

 Postoji tamo neki melanom...Kažu da je opasan, rak kože, ne valja ići u solarijum. ne valja se sunčati kad je veliko UV zračenje, treba ga se čuvati...U stvari, MI SE TREBAMO ČUVATI od sunca, solarijuma i svega što ima štetno UV zračenje..."tamo neki melanom"  i nije tako daleko od nas kako nam se čini. On vreba, podmukao je, pojavi se kad ga najmanje očekujemo. Opasan je, smrtonosan ako se ne otkrije na vreme. Ipak, vidljiv je golim okom, pa smo tu u prednosti. 

   Redovnim pregledom vidi se promena na koži, naročito mladeža i brzim delovanjem tj. odlaskom kod dermatologa, spašavamo svoj život. Tako "tamo neki melanom" koji nam je neželjeno ušetao u život, postaje prošlost.

   Bolje sprečiti nego lečiti, kako se to kod nas kaže. I u pravu su. Čuvajmo se onoga što nam šteti (bar to možemo), jer posle je kasno. Operacije, kontrole, odlasci kod raznih lekara - dermatolog, plastični hirurg, onkolog...pre svih njih, lekar opšte prakse... vadi krv, zakazuj ultrazvuk pre pregleda...To niko ne voli. Ne dozvolite onda da do toga dođe. Ko još voli čekati u punim čekaonicama, brinuti za svoj život, razmišljati koliko je još vremena ostalo? Imamo dosta briga i bez toga. Ne treba biti lenj i neodgovoran prema sebi, jer ako sebe ne voliš i ne ceniš, kako da očekuješ to od drugih? 

  Postoji tamo neki melanom, ali nije toliko daleko od nas koliko bi mi to voleli. Čuvajte se!

03.07.2020.

Polje lavande u Bukovcu

Bukovac se geografski nalazi u Sremu, sa desne obale Dunava, na obroncima Fruške gore i kroz mesto prolazi Bukovački potok, međutim administrativno pripada Južnobačkom okrugu. 

Prelepo brdovito mesto, blizu Novog Sada, koje u poslednje vreme postaje sve popularnije i zbog polja lavande, posađene pre 7 godina. Svojom lepotom i mirisom koji širi podseća na neko mesto iz bajki. 

Slike će same reći ono što ne mogu rečima opisati.

28.06.2020.

MRZIM DA MRZIM, AL' IPAK MRZIM

Vikend, lep sunčan dan posle par dana kiše. Konačno, mislim, svi jedva čekamo taj vikend i lepo je kad je sunčan dan. Priroda zove i sa osmehom na licu i žudnjom u srcu krenuli smo u branje zove i koprive.
Našli smo skriveno mesto prepuno zova i kopriva. Mirisi očaravaju, opijaju, naročito posle kiše. Imam utisak da su intenzivniji nego prošli put... Uživamo u branju i već se naslađujem sokom od zove i pohovanom zovom koju ću da pravim.
Sve je lepo, veselo, zeleno i korisno, mislim tako, moja terapija, moja borba protiv boljki.
Kažu ima krpelja, pa se pregledam kod kuće (zaboravljam na leđa). Ma i bila sam u majici kako da dođe do leđa. Srećom imam kontrolu dermatologa za par dana i naravno, a šta bi drugo i moglo kod mene?! Eto ga, gamad jedna, na leđima se odomaćio. FUUUJ!!! Izvadili ga i sad terapija antibiotika, posle vađenje krvi i onda sve zavisi od nalaza.
MOŽE LI MENE NEŠTO I DA ZAOBIĐE???
Mrzim krpelje! Ali neće me oterati iz prirode! Ne dam!

30.05.2020. 

JOŠ JEDAN TEKST O MELANOMU

 Ranije sam volela da pišem pesme, sastave, a onda sam prestala.
Ranije sam uživala da boravim u prirodi, a onda sam prestala.
Šta se desilo pa sam prestala da radim i uživam u stvarima koje me ispunjavaju? Odrasla sam, sustigle me obaveze i nerviranja oko svakodnevnih problema...Kako preživeti sa platom, obezbediti detetu koliko-toliko normalan život, platiti račune i slično? Kao da je prešlo u naviku svo to nerviranje. Jednom kad počneš, neumeš da se zaustaviš. Sekiraš se i zbog toga što Mađarska nema more...Sve dok ti se ne desi nešto stvarno lično, nešto što može da ti ugrozi život, onda shvatiš šta su stvarni problemi i koji su pravi prioriteti.
Meni se desio melanom...i hvala mu na tome jer me je vratio pravim vrednostima u životu. Otvorio mi oči, kako se to kod nas u narodu kaže. Sad ponovo radim ono što volim i uživam u životu! Ponovo pišem, ponovo pravim izlete u prirodi i sve to smatram svojom terapijom.
Moj život sa melanomom je sada puno obazriviji, više obraćam pažnju na sebe, svoje zdravlje i zadovoljstvo. Izbegavam negativne ljude, a sama se trudim da mislim što pozitivnije.
Postala sam sebičnija? Ne! Samo ugađam sebi i shvatam šta je prava vrednost u životu.

16.05.2020.

MOJ ŽIVOT SA MELANOMOM

    Moje ime je Tamara Ivaniš, imam 53 godine i do svoje 50-te godine sam živela život kao većina ljudi. Manje-više Ekremovski tj. kuća-posao i svakodnevna briga kako rastegnuti platu,  poplaćati račune i živeti sa onim što preostane...nisam mnogo obraćala pažnju na zdravlje, sve dok mi koleginica sa posla nije skrenula pažnju da mi mladež na ramenu čudno izgleda i da bi trebalo da to i lekar pogleda. Na njen nagovor tj. uporno insistiranje sam otišla kod lekara i tada mi se život menja iz korena, kako se to  kaže kod nas.

   Kakav može biti život sa melanomom? Mnogi verovatno misle da je melanom nešto što se dešava drugome, tako sam bar ja mislila. Neće to na mene. Daleko je sunce. Fizički jeste daleko sunce,  ali je zato mnogo moćno, naročito sada kada su njegovi zraci mnogo štetniji nego što su pre bili.
  Sećam se letovanja kada sam išla u osnovnu školu i kreme za sunčanje vraćene kući jedva korišćene. Tada se moglo sunčati i bez zaštite, ali sada je to sasvim druga priča...Ne samo što "udara u glavu", već utiče štetno i na kožu. Mladeži su ti koji stradaju i na njihove promene u izgledu moramo ozbiljno da reagujemo. Što pre to bolje.

  Da li ima potrebe da objašnjavam kakva osećanja, kakve misli izaziva saopštenje lekara da imate rak kože? Koliko može biti bolno čuti reč rak, a do tada misliti da se to dešava samo nekim dalekim, drugim ljudima? To su momenti (koji se samo tako zovu, ali traju mnogo duže) kada dolazi do velikih promena u životu. Posle plakanja, samosažaljevanja, žaljenja, bola i sličnih osećanja, meni lično, melanom je učinio i puno toga dobrog. Slobodno mogu da kažem da me je OPLEMENIO, promenio mi je život na bolje. Lupio mi je takav šamar, da mi se zavrtelo u glavi. Naterao me da se okrenem sebi, da više pažnje posvećujem sebi i onome što me čini srećnijom. Manje se nerviram, bar se trudim svim silama. Ugađam sebi, radim ono što volim. Npr. pišem tekstove, najviše o svojim dijagnozama (melanom, na žalost,  nije jedini kancer sa kojim se borim) i to mi dođe kao neka terapija, zatim obilazim prirodu koju obožavam i isto smatram svojom terapijom, radim sve ono što me ispunjava. Sve to sam bila zanemarila, živela u nerviranju i stalnom grču dok mi nije dijagnostifikovan melanom. Pa zar nisam onda u pravu kada kažem da me je oplemenio? Čovek uči na svojim greškama najbolje i nije sve tako crno kako nam se na prvi pogled čini. Uvek se može izvući nešto pozitivno, bar je to moje mišljenje i moje iskustvo.

  Dakle, moj život sa melanomom je malo više paženja nego ranije (ne izlazim na sunce kada su uv zraci najjači bez zaštite-šešir/kačket, naočari za sunce, dugi rukavi, zaštitna krema) i mnogo više uživanja u životu nego ranije. Daleko od toga da volim što mi se desio melanom ( više mi odgovara da se tako izrazim, nego da kažem da ga imam jer smatram da ću uskoro moći da kažem da sam izlečena), ali sam mu ipak zahvalna što me je podsetio na stvari koje me zaista čine srećnom.
  Mnogo više uživam u nekim stvarima nego pre. Više toga me interesuje i ispunjavam sebi želje, tj. više udovoljavam sebi i uživam u tome...pri tom stalno imam i potrebu da pokažem i dokažem drugima koji su u sličnoj situaciji  da nije sve tako crno kako izgleda. Može se ako se hoće biti ispunjen i koristan iako ti trenutno zdravstveno stanje nije baš čista desetka.

16.05.2020.

Dunav, Dunavac, Sremska Kamenica...

Dunav, Dunavac, Sremska Kamenica, Popovica, Paragovo...

11.05.2020.