Majka ili ti mamina mama ili ti baba po materi...
Moja majka se zvala Živka i za mene je legenda od žene. Pred kraj smo je zvali i Žviždana jer je u starosti malko prožviždala. Smejala se na to, nije se jedila.Šopala je zeleni paradajz da što pre pocrveni i imala provala za izvoz. Svaki put kad vidi neko žensko čeljade (nas unuke) umela je da pita:
-Jel', jel' ti praviš gibanjke? Ja što umem da pravim, to niko ne ume!
- A krofne? Jel' ima rupu po sredi?
Na unuka, koji popravlja kola, je bila posebno ponosna. Kad dođe neko kome treba opravka kola, sa po' avlije viče:
-Doktore, stig'o ti pacijent!
I onda se ponosno okrene i kaže:
-Znate moj unuk je doktor za kola.
Kada mi iz Novog Sada dođemo, uvek nas pita:
-Jeste došli s' koli?
Često je tražila od nas da je masiramo, a kad nećemo, onda kaže:
- De samo me malo pripuši.
Da bi je pripušili, iskali smo da nam divani priče. Sećam se legendarne priče o crvenoj krmači.
-Hoćeš da ti pričam priču o crvenoj krmači?
-Hoću.
-Ne kaže se hoću.
-Da.
-Ne kaže se da.
I tako u nedogled, šta god kazali, nema priče, dok je nismo provalili.
Druga priča je bila:
-Bili deda i baba i imali kuću i imali baštu i u bašti klupu a naklupi četka. Hoćeš da ti pričam iz početka?
Šta kasti, mi se sikiramo, a njoj mindeđ, pa se još i cepači.
Najvolije su nam bile njene priče o detinjstvu, doživljajima, ali se često dešavalo da zakunta u po' priče. Mi je budimo i iskamo još...
Deda Dušan, koga su zvali Bata je volio da se šegači sa nama, da nam divani svoje priče iz zarobljeništva(koje smo vazda mogli slušati) i voleo je da peca.
Sećam se da je išao na jamure da peca, di god mi zašnjufa pečena riba, setim se njega.
Anegdota iz nji'ova života koju su nam iznova i iznova divanili( deda tobož' ljut na babu zbog toga):
-Živka, imal' štogođ za ručak?
-Ima na šporetu!
-Pa ovo je 'ladno!
-Ne znam kako kad je bilo na šporetu?
Umeli su nji' dvoje da sigradu "Čoveče ne ljuti se", da varadu u igri, a majka Živka čak i temperaturu da dobije od sikiracije kad je deda bedi. Al' svađa ne traje dugo i bude "ajd' Jovo nanovo", k'o da ništa nije bilo.
Volela sam kad se svi porodično okupimo, uja uzme 'armoniku i krene pesma. Svi pevamo k'o na nekom slavlju.
Umeli smo i na šoru svi da se okupimo, ceo šor, pa i iz drugih dođu. I stari i mladi. Stari zapale vatru na sred šora, a mi mladi preskačemo kad je vatra mala. Na kraju bude vel'ka, logorska, pa se okupimo oko nje, padne veče, pomrčina, pa palimo bambuse i gledamo u žar. Teramo komarce. Uživancija. To su bila lepa vremena.
Sećam se i da me je majka , koja je znala dosta jezika al' po malko, jerbo je u takvoj sredini živela (romski, rumunski, madžarski...), ubedila da "Liz guz" na francuskom znači "Nazdravlje". Tek u srednjoj školi dam vid'la da sam u zabludi.
Elem.
Voleli smo mi deca da zimi pravimo tociljarku. Zajtimo vode u vedro, pospemo na šor i džedžimo dok se ne u'vati led. A ondak se tociljamo do mile volje. Bilo je i prolaznika, nesrećnika, koji baš tuda naiđu...Pa se spotakne, pa kad zaigra na ledu, još ako je oljoljan...Ju kak'i je tu bilo skrljanih! U nas dece je bome bilo i poderanih čakšira. Al' ne marimo. Svež luft i sigranje, to je najvolije bilo i biće kod dece. Drkćali smo i bilo nam zima, al' nismo 'teli u kuću. Mada, bojali smo se da ne fasujemo čerez poderanih čakšira.
E, a jel' ste i vi išli na pijace(jedna jedina u mestu al' tako svi divane)?
A jel' i vas bilo stra' noćom kad rom prođe sa mečku kroz vaš šor, kad je čujete kako brunda dok hoda?
Joj da vam ne strovalim, ne stropoštam na leđa odjedared sve, stajem ovdi.
18.10.2020.
Нема коментара:
Постави коментар