poNEŠTOzaSVAKOG: Šajkaš

Šajkaš, u istoriji, nije bio poznat samo kao neka raskrsnica puteva nego i kao mesto gde su se putnici i karavani odmarali i konačili bilo da su dolazili iz Novog Sada, odnosno iz Futoga (32 km) ili iz Titela (20 km) ili iz Žablja (12 km). Da je Šajkaš doista bio konačarsko i neko bezbednije mesto dokazuje i tvrđava koja je u srednjem veku postojala na ovom mestu. Atar Šajkaša bio je naseljen od davnina što pokazuju brojni arheološki tragovi, posebno keltska nalazišta.

Šajkaš se prvi put pominje 1254. godine kao neko utvrđenje. Kasnije, kroz ceo srednji vek prelazi iz ruku nekog Sentivanjija koji mu je dao ime (Sentivan) u ruke drugih feudalaca sve dok nisu zavladali Turci. Turski tefteri pominju Sentivan u titelskoj nahiji i to 1554. godine sa 8 kuća, 1570. sa 18 i 1590. sa 25 kuća.
Kroz ceo XVII vek nema podataka o Šajkašu, jer su tada mnoga bačka sela opustela pa je i Šajkaš sa ono malo stanovnika iščezao i postao pustara.
Šajkaš je i početkom XVIII veka bio pustara. Tako se on pominje i 1722. u sastavu koviljskog graničarskog šanca. Nešto kasnije, 1731. godine zabeležen je kao neko malo naselje Mali Sentivan koje su prisvojili graničari iz Kovilja zbog čega su se njegovi stanovnici žalili županiji. Posle razvojačenja vojne granice, Šajkaš je desetak godina pod zaštitom županije, a 1769. godine priključuje se šajkaškom bataljonu u čijem sastavu ostaje sve do 1873.Tada Sentivan dobija izgled urbanog naselja sa dve crkve u centru, dve škole, opštinom, železničkom stanicom… Kada je ukinut šajkaški bataljon, selo je pripojeno ponovo županiji. U prvoj polovini XX veka, Sentivan dobija i prve industrijske pogone tj. mlin i ciglanu, a istovremeno, dobija i ime koje i danas nosi. Prvo se zvao Mali Sentivan, pa Kovilj Sentivan, potom, Šajkaš Sveti Ivan, pa Sveti Ivan Šajkaški, dok se, najzad, neko nije dosetio da sve to jednostavno skrati u – Šajkaš. Logično, jer baš tu je bilo središte šajkaša, potiskih graničara.
Sve do kraja Drugog svetskog rata Šajkaš se izdaleka prepoznavao po dva crkvena tornja. Tada je, nažalost, u oslobodilačkom zanosu nakon Drugog svetskog rata, “švapska” crkva srušena. Sada je u centru Šajkaša samo jedna bogomolja, pravoslavna, posvećena svetom Dimitriju, sagrađena početkom XIX veka na mestu prvobitne, građene od naboja. Prvi ikonostas imao je samo četiri ikone, koje je uradio Dimitrije Avramović (rođen u Šajkašu, oslikao i Sabornu crkvu u Beogradu; prerana smrt sprečila ga je da do kraja oslika ikonostas u svom rodnom selu).
Prva škola otvorena je posle 1772. godine. Imali su Sentivanci 1785. „prostu“ školu, ali bez učitelja. Sve te zgrade zidane su od lošeg materijala, pa je kažu zato, baš u Šajkašu rođeno poprilično naučnika i kulturnih radnika čija je slava nadaleko premašila opštinske, državne, pa i evropske granice. Pomenimo, recimo, profesor a Medicinskog fakulteta, doktora Miladina Mirilova ili kompozitora i dirigenta Branka Čenejca. Nije poznato kada je selo dobilo bolju školsku zgradu u kojoj se učilo do revolucije 1848-49. godine. Najraniji poznati učitelj je Jovan Grujić. Posle ujedinjenja Vojvodine sa Srbijom 1919. sve osnovne škole, pa tako i šajkaška, pretvorene su u državne narodne škole. pa je zato, baš u Šajkašu rođeno poprilično naučnika i kulturnih radnika čija je slava nadaleko premašila opštinske, državne, pa i evropske granice. Pomenimo, recimo, profesor a Medicinskog fakulteta, doktora Miladina Mirilova ili kompozitora i dirigenta Branka Čenejca.
Poslednjih godina, mnogo se ulagalo u Šajkaš a rezultati se vide po popločanom trotoaru duž glavne ulice, urbanom mobilijaru, javnoj rasveti. Sve zajedno odaje utisak uređenog naselja s kojim retko koje selo u Vojvodini može da se poredi.
U glavnoj ulici u centru su hram Svetog Dimitrija na kojem sija obnovljena fasada, Osnovna škola „Isidora Sekulić”, ambulanta, vrtić, Dom kulture, prodavnice, apoteka, koje takođe izgledom doprinose da utisak o selu bude odličan. Da selo živi vidi se i po gradnji novih kuća koje odudaraju od okolnih starih zdanja.
Blizina auto-puta Novi Sad – Beograd, udaljenog svega tri kilometra posebna su prednost Šajkaša, pa to verovatno utiče što se kuće u Šajkašu retko prodaju.
Dinje i lubenice se izvoze i na mnogo dalja tržišta nego što su Novi Sad i Beograd. Osnivanjem fabrike konzervi u Titelu mnogi zemljoradnici proizvode povrće za ovu fabriku. Šajkaši su poznati kao dobri stočari. U Šajkašu bar 15 stočara ima po pedesetak krava, dok one koji imaju desetak krava i ne broje. Mesto je bogato stokom, a susedni Mošorin je najveći proizvođač mleka po glavi stanovnika u Srbiji.
U pogledu vodosnabdevanja , Šajkaš ali i susedno Vilovo nemaju problema. Piju zdravu vodu s izvorišta ispod Titelskog brega, do koje su pre sedam, osam godina došli izgradnjom crpne stanice, dovodnika i dva bunara.
Mesto je u odnosu na druge posebno i po tome što je Mesna zajednica osnovala Javno komunalno preduzeće koje brine o čistoći ulica, zelenila, odvozu smeća, pijačnim uslugama i groblju.
Šajkaš je poznat i zbog Gojka Todorovića(1955-2021) pesnika, salašara, čoveka sa srcem širokim kao svemir za sve ljude koje je upoznao, a koji je živeo u ovom selu. Stvarao je, gradio, pisao pesme, monodrame, pokretao sve oko sebe na dobra dela i nudio srce na dlanu.
U Šajkašu, u ravnici Vojvodine, Gojko je svakog primao raširenih ruku, vraćao u vremena kada smo verovali u dobro i želeli da zagrlimo celi svet.
U vojvođansku ravnicu doneli su ga iz Bosne 1956. godine (sa Kozare), u džaku, sa jedva dvaneset kila. Završio je agronomiju, odslužio vojsku i zaposlio se u banatskom selu Sakule, u PKB-u. Od svega najviše su ga privukli dedaci, koji su, kako je to običaj u Vojvodini, sedeći na položenom deblu umesto klupe ispred kuće, svakodnevno pričali priče o nekim događajima, stalno ih prepričavajući. Zbog njih je poželeo da i sam nešto ispriča. I tako je počelo..
Gojko Todorović je svojevremeno osnovao Društvo „Šajkaška“, koje je povezalo petnaest sela, i deceniju i po radilo na širenju kulture u tim mestima. Godine 2009. sa Ružicom Babec osniva Fondaciju „ETNOS“, a jedna od njegovih ideja je da što veći broj onih koji su nekada iz nekog razloga otišli sa sela, vrati nazad, u zagrljaj prirodi. Jedan je od inicijatora Šajkaških dana kulture koji okupljaju umetnike iz 15 sela, jedan od organizatora likovne kolonije, vodi dramsku sekciju... Gojkov gost bio je Žan Belvi, kanadski pesnik, koji se zaljubio u čardak i obećao da će sličan da podigne u Torontu. Po njemu je snimljen dokumentarni film “Sva Gojkova blaga”, kojem je pripala “Zlatna medalja” na Festivalu dokumentarnog filma 2004. godine. Napisao je šest monodrama o mudrom Lali i nesnalažljivom Bosancu, tačnije o sebi. Jer je, kaže, čovek sa dva lica, vojvođanskim i bosanskim.
Ostvario je i svoj dečački san, da podigne neko zdanje na brežuljku, na kojem se u njegovom detinjstvu uzdizala vetrenjača, koja je 1962. na njegove oči srušena, a građa razneta. Žal za vetrenjačom osećao je još kao dečak dok se u obližnoj jaruzi kupao sa svojim drugovima. Mnogo godina kasnije ukazala mu se prilika za započne vikendicu, a ispao je dvorac na tri sprata, koji je 2008. godine promovisan u Kuću kulture, otvorenu za sve umetnike i one koji vole i umeju da uživaju u umetničkim delima.
Njegova “Kuća verovanja” je trebala biti amanet svima nama da bude mesto koje spaja sve ljude dobre volje, da postane mesto koje će biti svetionik u Panonskoj ravnici, da nas okuplja i obasipa njegovom blagošću. Ali na žalost, nije poživeo dovoljno dugo da bi to ostvario. Današnji stanovnici Gojkovog salaša nisu ni nalik Gojku, čak su vrlo negostoljubivi te nedozvoljavaju ni slikanje onoga što je ostalo od Gojkovog zamka, a o nekom pristojnom razgovoru nema ni govora. Sada salaš izgleda propalo i bedno. Šteta, što je jedna tako velikodušna zamisao čuvenog Gojka propala.