Šajkaš, u istoriji, nije bio poznat samo kao neka raskrsnica puteva nego i kao mesto gde su se putnici i karavani odmarali i konačili bilo da su dolazili iz Novog Sada, odnosno iz Futoga (32 km) ili iz Titela (20 km) ili iz Žablja (12 km). Da je Šajkaš doista bio konačarsko i neko bezbednije mesto dokazuje i tvrđava koja je u srednjem veku postojala na ovom mestu. Atar Šajkaša bio je naseljen od davnina što pokazuju brojni arheološki tragovi, posebno keltska nalazišta.
Šajkaš se prvi put pominje 1254. godine kao neko utvrđenje. Kasnije, kroz ceo srednji vek prelazi iz ruku nekog Sentivanjija koji mu je dao ime (Sentivan) u ruke drugih feudalaca sve dok nisu zavladali Turci. Turski tefteri pominju Sentivan u titelskoj nahiji i to 1554. godine sa 8 kuća, 1570. sa 18 i 1590. sa 25 kuća.
Kroz ceo XVII vek nema podataka o Šajkašu, jer su tada mnoga bačka sela opustela pa je i Šajkaš sa ono malo stanovnika iščezao i postao pustara.
Šajkaš je i početkom XVIII veka bio pustara. Tako se on pominje i 1722. u sastavu koviljskog graničarskog šanca. Nešto kasnije, 1731. godine zabeležen je kao neko malo naselje Mali Sentivan koje su prisvojili graničari iz Kovilja zbog čega su se njegovi stanovnici žalili županiji. Posle razvojačenja vojne granice, Šajkaš je desetak godina pod zaštitom županije, a 1769. godine priključuje se šajkaškom bataljonu u čijem sastavu ostaje sve do 1873.Tada Sentivan dobija izgled urbanog naselja sa dve crkve u centru, dve škole, opštinom, železničkom stanicom… Kada je ukinut šajkaški bataljon, selo je pripojeno ponovo županiji. U prvoj polovini XX veka, Sentivan dobija i prve industrijske pogone tj. mlin i ciglanu, a istovremeno, dobija i ime koje i danas nosi. Prvo se zvao Mali Sentivan, pa Kovilj Sentivan, potom, Šajkaš Sveti Ivan, pa Sveti Ivan Šajkaški, dok se, najzad, neko nije dosetio da sve to jednostavno skrati u – Šajkaš. Logično, jer baš tu je bilo središte šajkaša, potiskih graničara.
Sve do kraja Drugog svetskog rata Šajkaš se izdaleka prepoznavao po dva crkvena tornja. Tada je, nažalost, u oslobodilačkom zanosu nakon Drugog svetskog rata, “švapska” crkva srušena. Sada je u centru Šajkaša samo jedna bogomolja, pravoslavna, posvećena svetom Dimitriju, sagrađena početkom XIX veka na mestu prvobitne, građene od naboja. Prvi ikonostas imao je samo četiri ikone, koje je uradio Dimitrije Avramović (rođen u Šajkašu, oslikao i Sabornu crkvu u Beogradu; prerana smrt sprečila ga je da do kraja oslika ikonostas u svom rodnom selu).
Prva škola otvorena je posle 1772. godine. Imali su Sentivanci 1785. „prostu“ školu, ali bez učitelja. Sve te zgrade zidane su od lošeg materijala, pa je kažu zato, baš u Šajkašu rođeno poprilično naučnika i kulturnih radnika čija je slava nadaleko premašila opštinske, državne, pa i evropske granice. Pomenimo, recimo, profesor a Medicinskog fakulteta, doktora Miladina Mirilova ili kompozitora i dirigenta Branka Čenejca. Nije poznato kada je selo dobilo bolju školsku zgradu u kojoj se učilo do revolucije 1848-49. godine. Najraniji poznati učitelj je Jovan Grujić. Posle ujedinjenja Vojvodine sa Srbijom 1919. sve osnovne škole, pa tako i šajkaška, pretvorene su u državne narodne škole. pa je zato, baš u Šajkašu rođeno poprilično naučnika i kulturnih radnika čija je slava nadaleko premašila opštinske, državne, pa i evropske granice. Pomenimo, recimo, profesor a Medicinskog fakulteta, doktora Miladina Mirilova ili kompozitora i dirigenta Branka Čenejca.
Poslednjih godina, mnogo se ulagalo u Šajkaš a rezultati se vide po popločanom trotoaru duž glavne ulice, urbanom mobilijaru, javnoj rasveti. Sve zajedno odaje utisak uređenog naselja s kojim retko koje selo u Vojvodini može da se poredi.
U glavnoj ulici u centru su hram Svetog Dimitrija na kojem sija obnovljena fasada, Osnovna škola „Isidora Sekulić”, ambulanta, vrtić, Dom kulture, prodavnice, apoteka, koje takođe izgledom doprinose da utisak o selu bude odličan. Da selo živi vidi se i po gradnji novih kuća koje odudaraju od okolnih starih zdanja.
Blizina auto-puta Novi Sad – Beograd, udaljenog svega tri kilometra posebna su prednost Šajkaša, pa to verovatno utiče što se kuće u Šajkašu retko prodaju.
Dinje i lubenice se izvoze i na mnogo dalja tržišta nego što su Novi Sad i Beograd. Osnivanjem fabrike konzervi u Titelu mnogi zemljoradnici proizvode povrće za ovu fabriku. Šajkaši su poznati kao dobri stočari. U Šajkašu bar 15 stočara ima po pedesetak krava, dok one koji imaju desetak krava i ne broje. Mesto je bogato stokom, a susedni Mošorin je najveći proizvođač mleka po glavi stanovnika u Srbiji.
U pogledu vodosnabdevanja , Šajkaš ali i susedno Vilovo nemaju problema. Piju zdravu vodu s izvorišta ispod Titelskog brega, do koje su pre sedam, osam godina došli izgradnjom crpne stanice, dovodnika i dva bunara.
Mesto je u odnosu na druge posebno i po tome što je Mesna zajednica osnovala Javno komunalno preduzeće koje brine o čistoći ulica, zelenila, odvozu smeća, pijačnim uslugama i groblju.
Šajkaš je poznat i zbog Gojka Todorovića(1955-2021) pesnika, salašara, čoveka sa srcem širokim kao svemir za sve ljude koje je upoznao, a koji je živeo u ovom selu. Stvarao je, gradio, pisao pesme, monodrame, pokretao sve oko sebe na dobra dela i nudio srce na dlanu.
U Šajkašu, u ravnici Vojvodine, Gojko je svakog primao raširenih ruku, vraćao u vremena kada smo verovali u dobro i želeli da zagrlimo celi svet.
U vojvođansku ravnicu doneli su ga iz Bosne 1956. godine (sa Kozare), u džaku, sa jedva dvaneset kila. Završio je agronomiju, odslužio vojsku i zaposlio se u banatskom selu Sakule, u PKB-u. Od svega najviše su ga privukli dedaci, koji su, kako je to običaj u Vojvodini, sedeći na položenom deblu umesto klupe ispred kuće, svakodnevno pričali priče o nekim događajima, stalno ih prepričavajući. Zbog njih je poželeo da i sam nešto ispriča. I tako je počelo..
Gojko Todorović je svojevremeno osnovao Društvo „Šajkaška“, koje je povezalo petnaest sela, i deceniju i po radilo na širenju kulture u tim mestima. Godine 2009. sa Ružicom Babec osniva Fondaciju „ETNOS“, a jedna od njegovih ideja je da što veći broj onih koji su nekada iz nekog razloga otišli sa sela, vrati nazad, u zagrljaj prirodi. Jedan je od inicijatora Šajkaških dana kulture koji okupljaju umetnike iz 15 sela, jedan od organizatora likovne kolonije, vodi dramsku sekciju... Gojkov gost bio je Žan Belvi, kanadski pesnik, koji se zaljubio u čardak i obećao da će sličan da podigne u Torontu. Po njemu je snimljen dokumentarni film “Sva Gojkova blaga”, kojem je pripala “Zlatna medalja” na Festivalu dokumentarnog filma 2004. godine. Napisao je šest monodrama o mudrom Lali i nesnalažljivom Bosancu, tačnije o sebi. Jer je, kaže, čovek sa dva lica, vojvođanskim i bosanskim.
Ostvario je i svoj dečački san, da podigne neko zdanje na brežuljku, na kojem se u njegovom detinjstvu uzdizala vetrenjača, koja je 1962. na njegove oči srušena, a građa razneta. Žal za vetrenjačom osećao je još kao dečak dok se u obližnoj jaruzi kupao sa svojim drugovima. Mnogo godina kasnije ukazala mu se prilika za započne vikendicu, a ispao je dvorac na tri sprata, koji je 2008. godine promovisan u Kuću kulture, otvorenu za sve umetnike i one koji vole i umeju da uživaju u umetničkim delima.
Njegova “Kuća verovanja” je trebala biti amanet svima nama da bude mesto koje spaja sve ljude dobre volje, da postane mesto koje će biti svetionik u Panonskoj ravnici, da nas okuplja i obasipa njegovom blagošću. Ali na žalost, nije poživeo dovoljno dugo da bi to ostvario. Današnji stanovnici Gojkovog salaša nisu ni nalik Gojku, čak su vrlo negostoljubivi te nedozvoljavaju ni slikanje onoga što je ostalo od Gojkovog zamka, a o nekom pristojnom razgovoru nema ni govora. Sada salaš izgleda propalo i bedno. Šteta, što je jedna tako velikodušna zamisao čuvenog Gojka propala.
No bez obzira na to, Šajkaš je veoma lepo selo koje svakako treba videti.
 |
| Mesna zajednica |
 |
| Osnovna škola |
 |
| Hram Svetog Dimitrija |
 |
| Ulaz na Gojkov salaš |
 |
| Gojkov salaš |
 |
| Gojkov salaš |
Lepota je u malim stvarima. Ma koliko da nam se čini da je neko mesto, malo, nezanimljivo, pomalo dosadno, ako znaš da posmatraš, možeš da vidiš lepotu svuda. Jedno drvo, jedan cvet neobičnog izgleda može da ti pruži istinsku sreću i da beskrajno uživaš gledajući njegovu lepotu. Tako je i sa svakim selom, malim mestom, starim kućama, istorijom koje sve to nosi, ljudima koji su živeli tu nekad davno, ljudima koji sada žive i nose svesno ili nesvesno tredicije starih vremena. Kada naučiš da ceniš ono što je neko stvarao, bilo priroda ili ljudi, tada možeš da uživaš bukvalno u svemu. Jedno od mesta koje je mene osvojilo je Šajkaš. Bogatstvo istorije, tradicije izmešane raznim narodima koji su tu živeli, stvorili su današnje ljude, dobre, gostoljubive, dobroćudne, kao i u drugim vojvođanskim mestuma, ali ipak Šajkaš....
Kažu da su Šajkašani, potomci šajkaša – rečnih ratnika, toliko ponosni na svoje mornarsko poreklo da su i posle ukidanja šajkaških četa nastavili da se hvale kako „znaju veslati i po prašini“.
Jedan gost iz Novog Sada jednom upita starog domaćina:
— A gde vam je sad ta reka kad ste toliki šajkaši?
Domaćin mu mirno odgovori:
— Reka otišla, al’ mi ostali.
Ime „Šajkaš” potiče od šajki – malih, brzih vojnih čamaca koje su koristili šajkaši, vojnici zaduženi za odbranu granica na Dunavu i Tisi u vreme Austro-Ugarske.
Šajkaši su bili posebna vojna jedinica poznata po svojoj hrabrosti. Njihova tradicija i danas se čuva kroz nazive ulica, sportskih klubova i manifestacija.
Nekada je područje Šajkaša pripadalo Šajkaškom bataljonu, vojno-upravnoj oblasti u okviru Vojne granice, osnovanoj u 18. veku.
Šajkaš se nalazi na plodnom delu Bačke, u ravnici između Tise i Dunava – područje je poznato po izuzetno plodnom zemljištu, idealnom za poljoprivredu.
Meštani su poznati po domaćinstvu, gostoprimstvu i humoru – šajkaški govor ima poneke arhaične izraze i vojvođanske izraze koji su veoma zanimljivi.
Šajkaški govor je zanimljiv dijalekat koji se koristi u delu Bačke između Novog Sada i Titela, u mestima kao što su Šajkaš, Mošorin, Gardinovci, Vilovo, Lok, Kać i okolna sela. Taj govor pripada široj grupi vojvođanskih štokavskih govora, ali ima i posebne osobine koje su nastale mešanjem jezika i uticajem različitih naroda koji su tu živeli – Srba, Mađara, Nemaca, Slovaka, Rusina i drugih.
Evo nekoliko karakteristika šajkaškog govora:
Umesto je često se čuje e:
„de si“ (gde si),
„neću“ (neću, ali kraće i tvrđe izgovoreno),
„lepo“ (lepo, ali sa kratkim „e“).
Umesto će ponekad se kaže će’ ili ’će:
„Ja ’ću da idem.“
Umesto ovde često se kaže ovdeka ili ovud.Reči i izrazi tipični za šajkaški kraj
„Šta l’ radiš?“ – skraćeno i brzo izgovoreno, s naglaskom na „šta“.
„Ajd’ bre, nemoj se pravit’ lud.“ – vrlo čest način govora, sa „bre“ kao pojačanjem.
„E, baš si mi došo!“ – izraz iskrenog iznenađenja i radosti.
„Di ćeš?“ – „Kuda ideš?“
„Odi vamo!“ – „Dođi ovamo!“
„Nemoj zafrkavat’
„Kaku ti to priču pričaš?“ – „Kakvu ti to priču pričaš?“
„Svašta, ala si me nasmejo!“
Ljudi iz Šajkaša često pričaju opušteno, živahno, s blagim humorom i izraženom melodijom u rečenici.
Govore brzo, uz mnogo gestikulacije, i često umeju da „pevuše“ dok pričaju – intonacija ide gore-dole.
Primer:
„E, kad smo mi išli na Tisu, pa kad smo zaboravili mreže… e, što smo se tad nasmejali!“
Ima dosta mađarskih i nemačkih pozajmljenica, zbog istorijskih okolnosti.
npr. špajz (ostava), firange (zavese), šlafrok (kućni ogrtač), šnicla (odrezak).
Ponekad i slovenskih i rusinskih izraza u svakodnevnom govoru.
Šajkaški govor, pogotovo među mlađima, danas je mešavina starinskog dijalekta i savremenog slenga, ali i dalje ima onaj poseban ritam i duhovitost.
Evo par tipičnih šajkaških anegdota — jednostavne, duhovite i pune narodne mudrosti i samoironije.
Šajkašani vole da se nasmeju i sebi i drugima, i to uvek sa onim šarmom: „ajd, nek’ ide život“.
Kaže komšija komšiji:
„E, moj brate, moj petao peva svako jutro tačno u pet!“
A ovaj mu odgovara:
„To nije ništa, moj ne peva dok ja ne ustanem — da me ne nervira!“
Priča Mika u kafani:„Kupio sam traktor na kredit, al’ računam — ako rod padne, biću u plusu!“
Pita ga drug:„A ako ne padne?“
Mika:„Onda ću reć’ da mi ga grad pojeo!“
Na mostu kod Šajkaša pijetao jednog jutra pretrčavao put i zaustavio saobraćaj. Kad su ga ljudi pokušali oterati, neki deda reče:" Nemojte, to je šajkaški pijetao, čeka mostarinu!"
Svadba kod Jove u Šajkašu
Jedno leto, Jova iz Šajkaša odlučio se oženiti. Selo bruji već nedeljama, a pripreme su počele tri dana ranije — šator, sto dug k’o vojnička pista, tamburaši, i sve što treba za pravu šajkašku svadbu.
Prvi dan – veselje i haos
Kad su došli mladoženja i mlada, svekrva se rasplakala — ne zna dal’ od sreće il’ od muke. Baba Savka odmah komentariše:
„Plače, dete moje, jer zna da od sad ima još jedna što će da mu komanduje!“
Mladoženja, Jova, već u dvorištu traži levu cipelu:
„Znam da sam je sinoć probo, al’ se ne sećam gde sam je skin’o…“
I naravno, cipela je bila u kokošinjcu. Kum Rade odma’ vikne:
„Eto ti znak, Jovo — bićeš domaćin, kad ti se i kokoške mešaju u brak!“
Na svadbi se igralo, pevalo i smejalo. Jova se zbuni kad ga pozovu da poljubi mladu:
„Koju? Moju ili tvoju?“
Kum ga zveknu po ramenu:
„Ma tvoju, budalo, moja još nije stigla!“
Baba Savka uzme mikrofon i naredi:
„Svirajte ‘Tamo daleko’, da vidi narod kako sam ja mlada dušom!“
Tamburaši se pogledaju, ali kad baba naredi — svira se!
Drugi dan – mamurluk i doručak
Svanulo jutro, petlovi se deru, a dvorište izgleda k’o bojno polje: stolice prevrnute, salvete po travi, mačka spava u kazančetu od sarme.
Mlada u kuhinji pokušava da skuva kafu, a svekrva joj kaže:
„Ćero, ne sekiraj se, svi smo mi tako počinjale — prvo kafu prospeš, pa brak središ.“
Kum Rade još spava u šatoru, probudi ga tamburaš:
„Kume, ajd’ ustaj, treba da idemo!“
Rade promrmlja:
„A jel’ se venčanje završilo? Da znam jel’ da čestitam il’ da bežim…“
Svatovi polako dolaze, donose po tepsiju, flašu, ili samo priču kako su sinoć „igrali bolje od svih“. Baba Savka sedi za stolom:
„Dones’te kiseli kupus, to je jedino što spašava posle svadbe!“
Jova, raščupan, sa kravatom oko glave:
„Ljudi, jel’ se meni samo čini il’ još uvek svira muzika?“
Kum Rade:
„Sine, to ti je u glavi… tambura ti sad svira iznutra!“
Treći dan – selo priča
U ponedeljak, Katica i Milka sede na klupi i pričaju:
„Jesi l’ čula da je na svadbi puk’o sto?“
„Ma nije sto, nego noga od stola! Kum se popeo gore i vik’o ‘drž’ me, ne daj da padnem!’“
Mlada je „zaplakala“ jer joj je pala šnala s glave — svi mislili da je onesvestila! Baba Savka stala na stolicu i zapevala:
„Ko neće da peva, nek ide kući!“
Pola sela već otišlo kući u tri ujutru, ali to nije smetalo priči.
Jova pogleda kroz prozor:
„Vidi, komšije opet pričaju o nama.“
A žena mu:
„Nek pričaju, bolje da pričaju o svadbi nego o kreditima!“
Svadba u Šajkašu traje u tri dela:
Veselje – pevanje, igranje i smeh.
Mamurluk – doručak i pričanje šta se sinoć desilo.
Pričanje u selu – ogovaranje i prepričavanje dogodovština.
Tipičan šajkaški humor: malo istine, puno smeha, i svašta se dodaje za dobar efekat.
Sve se završava kafom, pesmom i rakijom — jer „Svadba bez veselja nije svadba“.
Mnogo humora, istine i dobrodušnosti imaju mnoge anegdote naših lepih vojvođanskih mesta. Ali Šajkaš ❤️....
Нема коментара:
Постави коментар