Bela Crkva - jezera

Na udaljenosti od 35 kilometara od Vršca, u opštini Bela Crkva nalazi se specifičan turistički, prirodni kompleks koji čini 7 većih i više manjih jezera. Oni su jedna od glavnih atrakcija Bele Crkve i predstavljaju savšreno izletište i turistički potencijal Južnobanatskog okruga. 

Sva jezera na ovom području su veštačka. Nastala su eksploatacijom šljunka koja je započeta još 1904. godine. Jezera su različite dubine i bogata ribom, pa je, pored kupanja, moguće i pecanje. Bogatu turističku ponudu čine Glavno ili Gradsko jezero, Vračevgajsko jezero, Šaransko jezero, Šljunkara, Novo jezero i Malo jezero. Nažalost, Novo i Malo jezero nisu prilagođeni za kupanje. Međutim, ostala jezera su opremljena ili betoniranom plažom ili čuvaju prirodan izgled, uz travu, pesak i šljunak. 

Manja jezera, ovu i lagunama, ali više su bare, okružene trskama i drvećem ali ima i riba koje se mogu čuti kako s vremena na vreme praćakaju po vodi.

Gradsko jezero - je najveće i najbolje opremljeno jezero, sa dve plaže od koje je jedna jednim delom  betonirana , a druga je šljunkovita. Prosečna dubina jezera je 3 metra. U okviru jezerskog kompleksa nalaze se uređeni toaleti, tuševi, skakaonica, vaterpolo i jedriličalski klub. S obzirom na to da je jezero smešteno na samo 800 metara od glavnog gradskog jezgra, lako je pristupačno i u njegovoj okolini se nalazi veliki broj barova i restorana. Na obali su smešteni i bungalovi, apartmanska i kamp naselja, brojni tereni za košarku, tenis, trim staza i dečija igrališta.

Vračevgajsko jezero - se nalazi na samo 200 metara udaljenosti od Gradskog, sa desne strane puta kada se ide prema naselju Vračev Gaj. Prosečna dubina mu je oko 2 metra, a ono je takođe otvoreno i opremljeno za plivanje i odmor. Plaža ovog jezera je šljunkovita, u blizini se nalaze bungalovi, a moguće je iznajmiti pedalinu ili čamac. Ono što je karakteristično za ovo jezero jeste ostrvo koje je pokriveno zelenilom, kome je moguće prići i sa vode i sa kopna. Po meni, ovo jezero je i najlepše.

Jezero Šljunkara je malo udaljenije od Gradskog jezera, do kojeg vodi put posut šljunkom. Voda je čista, plaža uređena, ima i kafić/piceriju. Idealno mesto ako želite da pobegnete od gužve.

Šaransko jezero je više za pecanje, mada ima i divljih plaža za one koji žele da se odame i kojima ne smeta trava u vodi.

Malo jezero je samo za pecanje.

Novo jezero je najudaljenije od centra grada, veliko je i za sada samo za pecanje ili neki roštilj pored vode, koja je predivne zelene boje. Pravo mesto za uživanje u divljini prirode.

Na jezerima je moguće baviti se ronjenjem i jedriličarstvom, što je velika prednost. Leti se ovde organizuju škole plivanja i ronjenja. Iako veliki broj turista koji žele da se okupaju i provedu posećuju jezera, postoje i mirne oblasti na kojima je moguće baviti se ribolovom. Svoj dom je u jezerima našlo mnoštvo vrsta riba, kao što su štuka, šaran, amur, smuđ, som. Na Gradskom jezeru se svake godine održava i manifestacija Lov na soma kapitalca. 

Kada se sumiraju utisci, ovo je idealna destinacija za odmor. 

Avgust 2023.

Tasos

Tasos (grč. Θάσος [Thásos]) ili zeleno ostrvo, kako ga još zovu je grčko ostrvo koje se nalazi u severnim Egejima, tj. severoistočnom delu Grčke. Ostrvo čini istoimeni okrug sastavljen od jedne opštine u okviru periferije Istočna Makedonija i Trakija. Glavno mesto na ostrvu i upravno središte okruga Tasos je gradić Limenas.  Površina Tasosa iznosi okruglo 390 km², što ga čini devetim po veličini ostrvom Grčke. Najviši vrh, na ovome inače veoma brdovitom ostrvu, jeste mermerni masiv Ipsarion (1206 m). Glavnom ostrvu, pripadaju još tri veoma malena ostrva: Tasopulo na sjevernoj strani, Kinira na istočnoj strani i Panagija na južnoj, sa ukupnom površinom od 0,4 km² i uzvišenjima od 60 do 80 m. Obala ostrva nije previše razuđena.

Ovo prelepo ostrvo ima bogatu istoriju. Prolazilo je kroz ruke raznih osvajača koji su ostavljali tragove svoje kulture na njemu. 
Antički grad Tasos, prestonica, nekad se nalazio na severnoj strani ostrva, imao je dve luke, od kojih je jedna bila zatvorenog tipa. Čuveni pesnik sa Parosa iz VII veka, Arhilohus, je opisao Tasos kao " jednu magareću kičmu, prekrivenu divljom šumom“ jer je ostrvo veoma brdovito i bogato šumama jele.
Pored rudnika zlata, Tasos je u antičko vreme bio na glasu i zbog vina, koštunjavih plodova i trgovine.
Današnje glavno mesto ostrva je Limenas (Liménas), ponekad zvano i Tasos (Thásos), dok se nekadašnje glavno mesto ostrva nazivalo Teologos (Theologos), a ono se nalazi u samoj unutrašnjosti ostrva. Gradić Tasos ima par škola, čitaonicu, gimnaziju, crkvu i jedan skver (plateia). Na ostrvu postoji nekoliko lepih manastira i skoro svako naselje ima crkvu. Spomenika u vidu malih crkvica ima skoro na svakom koraku.

Jedna od turističkih atrakcija je Manastir sv. Arhangela Mihaila na jednoj litici na jugu ostrva. Interesantan je i Manastir Uspenja Presvete Bogorodice (Tasos) .
Postoji više mišljenja o tome ko su bili prvi stanovnici Tasosa. Većina istoričara smatra da su ostrvo prvo naselila tračka plemena, kao na primer Edoni. Druga grupa istoričara veruje da su prvi stanovnici Tasosa ipak bili Grci. Arheolozi su pronašli brojne tragove koji svedoče o slavljenju grčkog boga Herakla kao zaštitnika ostrva.
Istoričar Herodot takođe smatra da su Tasos u početku nastanjivala tračka plemena, koja su negde u 17. ili 16. veku pre nove ere proterana od strane Feničana, pod vođstvom Tasosa. Feničani su izgradili Tasos. Bili su vešti u eksploataciji ruda i njihovoj preradi i prodaji, kao i u izgradnji brodova i moreplovstvu. Oni su kultivisali tasosko zemljište i opasali zidinama glavne gradove. Ubrzo zatim, grčka plemena su počela da nastanjuju ostrvo u velikom broju, usvajajući feničanska znanja o rudarskoj proizvodnji i drugim zanatima. Vremenom su Grci kao većinski narod preovladali.
Prema mišljenju suprotnom od Herodotovog, tračka plemena su tek negde u 7. veku pre nove ere napala Tasos, te su Grci nastanjeni na njemu u pomoć pozvali čuvene jonske ratnike sa ostrva Paros, koji su predvođeni Telesiklesom postepeno uspeli da ih proteraju. Uspostavivši kontrolu nad Tasosom, Telesikles je zajedno sa svojim sinom, pesnikom Arhilokusom, svojom porodicom i prijateljem Glaukosom, počeo da gradi i razvija prve naseobine na ostrvu, a zatim i na susednom kopnu u Kavali i Krenidesu (nekadašnjem Filipiju), razvivši ih veoma brzo u najnaprednija i najcivilizovanija mesta antičkog sveta. Plemeniti metali su uspešno eksploatisani iz tasoskih rudnika. Kovali su zlatan, srebrni i bronzani novac sa natpisom ”Thasian ipiron” (Tasosko kopno), što je kasnije, od 525 godine pre nove ere, bio i naziv formirane tasoske države. Podizali su bogate hramove, a svoju glavnu naseobinu su opasali mermernim zidom, jedinstvenim za to doba, dugim čak 4 kilometra u krug. Gradili su ratne i trgovačke luke i bili veoma uspešni u brodogradnji. Izvozili su vino, sirće, mermer, keramiku, skulpture i dr.
Godine 491. pre nove ere Persijanci, predvođeni kraljem Darijem, su osvojili Tasos, porušili njegove fantastične mermerne zidine i pokorili stanovništvo. Ostaci ovih zidina se i dan danas mogu videti širom Limenasa, glavnog grada ostrva.
Persijanci su ubrzo napustili oblast Egeja, a samim tim i Tasos, na kojem se, u periodu koji je usledio, više puta naizmenično smenjivala vlast sukobljenih grčkih gradova-država Atine i Sparte.
Godine 340. pre nove ere Tasos je postao autonomna oblast unutar velikog Makedonskog carstva, s obzirom da je kralj Filip II Makedonski, proteravši Persijance, postao kralj svih Grka. Tasoske snage borile su se u sastavu vojske Aleksandra Velikog, sina Filipa II Makedonskog, protiv Persijanaca, kako na kopnu, tako i na moru. Tasos je sa manjim izuzecima zadržao svoju autonomiju u okviru Makedonskog carsta sve do 202. godine pre nove ere, kada je kralj Filip V počeo da guši slobode tasoskog stanovništva, koje se zbog toga sve više okretalo ka Rimskom carstvu. Godine 197. pre nove ere Rimljani osvajaju Tasos. Pod njihovom vlašću, sve do 42. godine pre nove ere, Tasos se razvija i napreduje. Oni su jedini u okviru Grčke, pored Atine, unutar Rimskog carstva imali pravo da donose svoje zakone, samostalno organizuju pravosuđe i koriste sopstvenu valutu. Nosili su privilegovani naziv “prijatelji Cezara”. U tom periodu na Tasosu se dosta gradilo, mnoge stare zgrade su renovirane i proširivane, a obnovljeno je i pozorište u kojem su se održavale gladijatorske borbe. Ostaci iz ovog perioda danas se mogu videti u Limenasu i njegovoj okolini kao i u arheološkom muzeju, takođe u Limenasu. Antičko pozorište je izgrađeno u prirodnoj šupljini brda u Limenasu. Prva iskopavanja obavljena su 1921. godine od strane francuske arheološke škole. Tokom tog procesa otkrivena je šupljina stene uz orkestar, parode i deo scene. Početkom 3. veka prvi plan scene je bio izgrađen od mermera, a prvi plan je bio posvećen Dionisu. U 1. veku nove ere, pozorište je korišćeno za duele. Orkestar je pretvoren u arenu, a vrata su zatvorila parode. U to doba renovirana su sedišta na kojima su uklesana mnoga imena. Danas se u antičkom pozorištu održava lokalni festival na Tasosu gde se održavaju koncerti i predstave tokom cele godine. Ima panoramski pogled sa kapacitetom od 2000 gledalaca.

Pogled sa ANCIENT TEATRE

Pogled sa ANCIENT TEATRE

ANCIENT AGORA

Rimski period na Tasosu trajao je sve do 330. godine naše ere, kada Tasos postaje kolonija vizantijskog carstva. Od 49. godine naše ere, kada je sveti Petar u Filipima, blizu današnje Kavale, izgradio prvu hrišćansku crkvu u Evropi, i na Tasosu se postepeno utemeljuje hrišćanstvo.
Godine 365. naše ere Tasos je pogodio katastrofalan zemljotres.
Arabljani su zauzeli ostrvo 565. godine naše ere, ali njihova vladavina nije dugo trajala.
Od početka 7. veka Tasos je mnogo puta napadan i pljačkan i to je  trajalo sve do 18. veka. Zato su stanovnici Tasosa bili primorani da napuste svoj glavni grad Limenas i nasele se duboko u unutrašnjosti ostrva. Od 10. do 16. veka i ono malo stanovništva što je ostalo na ostrvu je živelo po pećinama, u teškom siromaštvu, skrivajući se.
Od 961. godine Tasos je ponovo bio pod vizantijskom vlašću. Tokom krstaških ratova potpao je pod vlast Venecije. Početkom 13. veka ostrvo je ponovo pljačkano, ovog puta od strane Krstaša, Mlečana, Španaca, Sicilijanaca i drugih pirata. U kasnijem periodu Tasos je zavisio od brojnih franačkih vladara, da bi zatim ponovo potpao pod vlast Vizantije, koja je trajala sve do pada Carigrada 1453. godine.
Godine 1455. Tasos i susedna ostrva Samotraki i Imvros sa 10 brodova zauzimaju Turci predvođeni Mahmudom II. Godine 1813. Turci su Tasos dali u posed Muhamedu Aliju Egipatskom, kao nagradu za egipatsku intervenciju tokom grčke borbe za nezavisnost. Tokom egipatske vladavine ostrvom stanovništvo nije mnogo patilo, a Tasos je beležio stalni prosperitet.
Godine 1908. je Tasos ponovo vraćen pod neposrednu tursku vlast.
Tokom prvog Balkanskog rata grčki mornarički odred je uspeo da pripoji ostrvo grčkoj državi, u čijem sastavu je ostao sve do danas. Tasos je zvanično priznat kao deo Grčke 18. oktobra 1013. godine.
Tokom Drugog svetskog rata (od 1041. do 1045.) Tasos je, kao i čitava istočna Makedonija i Trakija, bio pod bugarskom kontrolom. Bugari su planirali da pripoje ostrvo svojoj teritoriji i da sprovedu prisilnu bugarizaciju, ali u toj nameri nisu uspeli.
Burna istorija, zar ne?
Uprkos svemu, lepota Tasosa nije narušena, naprotiv.
Najlepše plaže na Tasosu, po meni, su:
Paradise beach - 30 km od Potosa ili 24km od Limenasa
Mermerna (Saliara) - 4 km od Makrijamosa
Makriamos - 2 km istočnom obalom od Limenasa
Golden beach - oko 40 km od Potosa\, istočnom obalom i 14 km od Limenasa
Aliki - 20 km od Potosa istočno

Paradise beach je zaista rajska plaža zbog sitnog peska u vodi i na obali, talasa i plićaka dugog nekih 50-ak metara od obale. Levi deo plaže je rezervisan za nudiste, odnosno deo iza stena.
Prilaz do plaže nije baš najbolji. Put je zemljani i strm, u nekim delovima uzan, ali sve se zaboravi čim kročite na plažu.
Kada nema talasa, Paradise beach je najbezbednija plaža na svetu, jer je voda do članaka prvih desetak metara od obale, a na svakih narednih deset metara povećava se za nekoliko centimetara. Ponekad usred vode bude i peščanih sprudova na kojima turisti postavljaju ležaljke i suncobrane.
Duga plaža je organizovana i može se iznajmiti suncobran sa dve ležaljke, ali ima dovoljno mesta gde možete postaviti svoj suncobran i peškir.
Prirodni hlad možete pronaći jedino u skroz desnom delu, gledano na more, ispod stena i drveća koje se tu nalaze.
Na plaži postoje  dva bara i restoran sa odličnom hranom.

Kada slikaš plažu, uvek mora neko da upadne u kadar

Mermerna ili Saliara je plaža zaista drugačija od svih ostalih. Njena lepota kao i boja vode ne daju se opisati rečima. Do nje ćete doći tako što od rampe za ulazak na Makrijamos skrenete desno. Do plaže vodi prašnjavi put dužine otprilike 4 km. Plaža je organizovana, na njoj se nalazi kafeterija sa brzom hranom i ležaljke.
Čitava plaža je prekrivena sitnim belim mermernim kamenčicima. Obala je toliko bela da imate utisak da ste na snegu. Upravo ta nestvarno plava boja mora, stvara utisak kao da ste na nekoj egzotičnoj plaži. Osećaj je zaista neopisiv.

Makrijamos je jedina plaža za koju se plaća ulaz. Nalazi se na 2 km od Limenasa ka istoku. To je zapravo lepo uređeni kompleks u kojem se nalaze bungalovi, zabavni park, bazen i razne vrste sportova. Idealan je za porodice sa decom. Boja vode je  zelena zbog guste borove šume u pozadini. Plaža je lepa i peščana, plićak je dugačak.

Golden beach je peščana plaža na kojoj povremeno ima talasa kao i na plaži Paradise beach. U blizini su restorani i kafići. Najlepši deo plaže je u blizini kampa, jer u tom delu plaža nije uska.
Plaža Golden beach je duga oko 1,5km i po mišljenju mnogih, u pitanju je najlepša peščana plaža na ostrvu. Povezuje mesta Skala Potamia i Skala Panagia i nalazi se ispod čuvenog sela Panagia koje sa plaže možete videti. Mana ove plaže je ta što nema prirodnog hlada, ali ima veliki izbor lokala u koje možete sesti ili poneti sopstveni suncobran.

Aliki je meni najlepša plaža ali je velika gužva na njoj(dokaz da je mnogima omiljena). Postoje zapravo dve plaže sa istim imenom Aliki - ona poznatija koja se vidi sa magistrale i vetrovita uvala Aliki kod arheološkog nalazišta. Glavna uvala Aliki je uska, peščana plaža ( pesak je poput brašna i na obali i u vodi ) sa nestvarno tirkiznom bojom mora koja je uvek čista i bistra. Voda je toliko prozirna da i na velikoj dubini možete jasno videti dno i morski svet. Krajnji desni i levi deo plaže imaju kamenje i prirodnog hlada. Ovo je najposećenija plaža i jedina na kojoj ima kupača od aprila do kraja oktobra. Plaža je organizovana, krcata ležaljkama i suncobranima.
Poslednjih godina morske struje su sa plaže odnele pesak, pa je sada ulaz u more na nekim delovima kamenit. Pri ulasku u vodu stoji i krupnije i sitnije kamenje, ali i pored toga ulaz je lagan. Nije na celoj plaži ulaz isti pa možete pronaći i deo gde je samo peščano dno.
Aliki je raj za ronjenje i snorkeling.
Nekih stotinak metara od mirne uvale, može se videti mala kapelica u steni posvećena Presvetoj Bogorodici.
Preko rta, na kojem se nekada nalazio kamenolom, vodi uska stazica do druge uvale, takozvane ”vetrovite uvale Aliki”, antičkog, arheološkog nalazišta i veoma slikovitog predela.
Na vetrovitoj uvali obično nema gužve. Plaža većim delom nije peščana i nema bezbedno dno zbog oštrog i klizavog kamenja pa nije preporučljiva za decu, ali je zato pogodna za ronioce. Samo levi deo uvale je peskovit. Plaža je okružena stenama i zidinama koji predstavljaju ostatke antičkog naselja, neobičnim klupicama, drvećem.

Limenas je glavni i najveći grad koji ima,  najveći izbor prodavnica, kafića, restorana, rent-a-car agencija, lekarskih ordinacija, banki…U Limenas pristaje trajekt pa nema dodatnog putovanja (do juga ostrva, tj. Limenarije i Potosa, treba preći još oko 50 km.
Gradska plaža nije loša, a najbliže bolje plaže su neke od najlepših na ostrvu: La Scala, Nisteri, Paradise beach (15km), Makrijamos (2km), Mermerna plaža (6km), Pahis beach (10km) i Golden Beach (12km). Na samo 8km je predivno selo Panagija. Limenas nije gradić gde možete, gde god da ste smešteni, za nekoliko minuta doći do plaže i vratiti se nazad. Ali zato na putu do plaže ima puno toga lepog, istorijskog da se vidi pa nikad ne može da dosadi ta mala šetnja do plaže. Plaža koja se nalazi desno od pristaništa je uska i uglavnom kamenita, dok je gradska plaža u blizini stare luke bolja i ona je na sasvim drugom kraju grada u odnosu na pristanište.

Limenas ima mnogo poprilično sačuvanih građevina iz svoje burne prošlosti, a posebno zanimljiv je Akropolj.

Akropoli (Akropolj ) se nalazi na vrhu prvog brda iznad antičke agore (pijace) na visini od 137m. Akropolj ima oklopljene mermerne zidov i predstavljao je krajnju odbranu u slučaju nužde. Zid Akropolja sagradili su prvi stanovnici ostrva. Čak su ga koristili i kao riznicu da bi obezbedili i zaštitili bogatstvo grada. U nekoliko perioda je rekonstruisan, restauriran i dograđivan. Šetajući pored njega, lako se razaznaju njegove različite faze kroz vreme.

Na drugom vrhu brda nalazi se antički hram Atine koji datira sa početka 5. veka. Na trećem i najvišem vrhu nalazi se svetilište Pana. Na anaglifu unutar stene, bog je prikazan sa svojim kopitima i cevima.

Put je malo naporniji, treba pratiti stazu i penjati se po zelenim brdima jer je pogled fenomenalan. Naravno, za ovaj poduhvat, treba udobna obuća i obavezno flaša sa vodom.

Limenarija, mesto koje je po veličini odmah posle Limenasa. Udaljeno je 12 km od glavnog grada ostrva. Limenarija je idealno mesto za sve koji žele pre svega da se odmore. Ovo mesto ima dugo šetalište pored mora i dugačku plažu koja najvećim svojim delom ima kamenit ulazak u vodu (prvih metar - dva), ali je zato toliko duga da pruža mnogo više privatnosti nego druge gradske plaže. Ima tri plaže. Prva je mala gradska plaža u centru grada, jedan deo ove male plaže je sa peščanim i postepenim ulaskom u vodu. Druga je plaža koja se nalazi desno u odnosu na centar mesta, na kraju šetalista. Ova plaža je duga 2 km i na obali je peščana, ali ulaz u vodu je najvećim delom kamenit. Duž plaže su barovi sa ležaljkama i suncobranima koji se mogu koristiti uz poručeno piće. Treća je plaža Metalija. Ona se nalazi iza brda na kojem je Palataki. Udaljena je nekih dvadesetak minuta hoda od centra Limenarije, jer da biste došli do plaže, potrebno je popeti se do brda, pa se onda spustiti niz strmom stazicom. Ona je idealna za one koji žele mir i tišinu, čistu vodu i plivanje. Na brdu iznad Limenarije nalazi se stari dvorac nemačkog grofa koji je imao i svoju privatnu plažu. Kako je dvorac stajao i propadao godinama, Grci su rešili da ga obnove o svom trošku. Zaista jedna impozantna građevina od koje zastaje dah, zbog njene veličine i arhitekture. A pogled, sa mesta gde je dvorac sagrađen, je fenomenalan.

Poseban utisak je na mene ostavio Potos. Potos je divno mestašce s kafićima i tavernama, ušuškanih odmah pored plaže. Plaža u Potosu je velika i peščana, kreće od centra mesta i prostire se dužinom od 2 km. Potos je mesto koje može da zadovolji i najzahtevnije turiste. Postoji puno lepih i atraktivnih hotela odmah pored plaže, što bi se reklo za svačiji džep. Ovo mesto je živahno ne samo tokom dana već i noću. Ulice su pune prodavnica sa suvenirima, a kafići i taverne koje su tik uz more, privlače turiste mirisom tradicionalne grčke kuhinje, lepim ambientom, raznoraznim jumbo koktelima i živom muzikom i naravno svojim živopisnim izgledom.

Plaža je bolja u odnosu na plažu u Limenariji. Duga je i većim delom peščana, sa postepenim i peščanim ulaskom u vodu. Spaja se sa, takođe peščanom, plažom San Antonio. Prednost Potosa je i blizina veoma lepih plaža kao što su plaža u Pefkariju (nepuna 2 kilometra od centra Potosa), jedna od najlepših plaža na Tasosu - Psili Amos (4 km), San Antonio (u nastavku gradske plaže), Notos (2 km), Roso Gremos (2 km). Prelepo selo Teologos udaljeno je svega 10 km od centra Potosa.

Kada bi trebala da preporučim neko od ovih prelepih nesta na Tasosu, mogu reći da je Limenas najbojli izbor ako želite najviše sadržaja, Limenarija ako želite mirno letovanje bez gužve i Potos ako želite živost i mesto sa dušom.

Slike su iz 1997. godine

Narodno pozorište u Beogradu

Narodno pozorište u Beogradu se nalazi danas u samom centru i zajedno sa Knez Mihailovom ulicom i spomenikom knezu Mihailu Obrenoviću čini najlepšu i najposećeniju pešačku zonu u glavnom gradu. Nekada je to bila periferija Beograda i na tom mestu se nalazila Stambol kapija. U guslarskim pesmama i narodnim predanjima crnom tminom “ovenčana”… Zgrada Narodnog pozorišta izgrađena je 1868. godine kao stalno profesionalno pozorište. Ostaci nekadašnje Stambol kapije ugrađeni su u temelju zgrade što simboliše pobedu nad viševekovnom turskom vladavinom.  Po arhitektonskoj kompoziciji, dekoraciji i fasadi građevina Narodnog pozorišta znatno podseća na čuveno pozorište "La Scala" iz Milana.

Međutim, u vreme kada je srpska prestonica bila tek jedna od turskih varoši, negde baš između današnjeg Trga i pozorišta, stajalo je nešto potpuno drugo i mnogo zlokobnije. Ovde se nalazila jedna od četiri kapije za izlazak iz grada. Kako se nalazila na drumu koji je vodio u pravcu Istanbula (Stambola) tako je i dobila ime – Stambol kapija.  Pored Stambol kapije, postojale su i Sava-kapija, Varoš-kapija i Vidin-kapija. Sve one su predstavljale zaštitu varoši od eventualnih napada, pri čemu je glavna odbrana bila tvrđava u pozadini.
Cela ondašnja beogradska varoš, bila je opasana od Save do Dunava dubokim rovom i visokim šancem, u koji su bili usađeni debeli palisadi. Kroz tu tako tvrdu ogradu u beogradsku se varoš moglo ući, i iz nje izaći, samo kroz te četiri kapije.
Od svih kapija, Stambol je bila najčvršće zidana, od tesanog kamena i cigle, a imala je i prostorije za smeštaj vojnika koji su držali stražu. Kroz Stambol kapiju se ulazilo na tri ulaza: u sredini je bio veliki prolaz za kola, a sa obe strane po jedan manji otvor za pešake. Put koji je iz varoši izlazio na Stambol kapiju delio se odmah na dva kraka: jedan je išao desno ka Terazijama, a drugi levo ka Tašmajdanu i Paliluli. Ovu kapiju od poljane, koja se pružala gore ka Teraziji i ka Paliluli, rastavljao je dubok rov koji je često bio pun vode. Zimi se ta voda nekad i ledila, a leti se pokrivala zelenom žabokrečinom i uvek je bila prljava jer seu nju svašta bacalo. Preko toga rova, iznad te vode, ka Teraziji, pružao se drveni most trideset do četrdeset metara dugačak. U okolini Stambol kapije nije bio ni kuće ni dućana, nego je leti rasla ogromna travuljina, a zimi je ta travuljina bila suva, ali se većinom držala uspravno. Nije baš bilo prijatno prolaziti pored ove sablasne kapije sam ili bez oružja. Tek polovinom XIX veka počelo je naseljavanje tog kraja oko kapije. Mračnom prizoru doprinelo je i to što su u blizini Stambol kapije Turci nabijali na kolac buntovne Srbe. Mučenici su okretani licem u polje, ka Srbiji, da zaplaše druge, koji bi naumili da pođu njihovim stopama, to jest da ne bi ni pomislili da ustaju protiv turske sile. Stoga je kapija bila krajnje ozloglašena među Srbima i predstavljala je simbol stradanja pod Osmanskim carstvom.
Zato i ne čudi što je odmah po uspostavljanju srpske vlasti u gradu, knez Mihailo naredio rušenje Stambol kapije. Uklanjanje objekta je počelo polovinom aprila, a dovršeno je 19. maja 1866. godine. Već 1868. počela je izgradnja Narodnog pozorišta koje je uskoro postalo simbol ovog mesta, a priča o kapiji je pala u zaborav.

Kada su Austrijanci 7. oktobra 1789. godine ponovo osvojili Beograd, general Laudon prisvaja ploče sa Stambol kapije, i jedan nadgrobni spomenik, kao svoje ratne trofeje. I tako, sticajem ratnih okolnosti, jedan deo nekadašnje Stambol kapije završio je u predgrađu Beča – i tamo se nalazi i danas. Reč je o jedinstvenom tragu burne beogradske istorije i borbe Srba za slobodu. Deo su današnjeg parka u naselju Hadersdorfu kraj Beča, nedaleko od mesta gde i sam general Laudon počiva.
Kada su Karađorđevi ustanici pokušali u Prvom srpskom ustanku 1806. godine da zauzmu Beograd, prelazeći preko šanca u jurišu ustanika na beogradske zidine, teško je ranjen poznati ustanik Vasa Čarapić i od zadobijenih rana ubrzo umro u Karađorđevom šatoru na Tašmajdanu gde su ga nosilima od pušaka preneli vojnici. Zato se jedna od ulica koja spaja Kalemegdan sa Trgom Republike zove ulica Vase Čarapića, odnosno Vasina.
Pored Stambol kapije, postoje još dve pod tim imenom. Druga od njih je Spoljašnja Stambol kapija, a nalazi na Kalemegdanu, u produžetku Carigradskog druma u blizini tvrđave.
Treća je Unutrašnja Stambol kapija, koja je predstavljala poslednju prepreku i prolaskom kroz nju biste ušli u grad.
Tokom rušenja Stambol kapije, pronađeno je nekoliko đuladi različitih veličina i jedan bakarni ibrik pun mutne vode. Beograd je oslobođen 18. aprila 1867. godine i tada se konačno završila Turska vladavina duga 346 godina. 
Da nije sve onako kako izgleda potvrđuje nam istorija. Trg republike nije samo centar Beograda, “nulta tačka” od koje se meri udaljenost od svih drugih srpskih gradova, niti je samo središte srpske kulture sa Narodnim muzejom i Narodnim pozorištem. To je i davno poprište velikih bitaka, osvetoljubivog razaranja i ponosnog uzdizanja srpskig naroda. Tu se mešala krv i pepeo ne samo Srba koji su Beograd oslobađali od okupatora, već i vojnika velikih sila koje su se oko njega otimale.

2022.

Dvorac Daniel

Dvorac Daniel u Konaku izgradio je baron Ladislav Daniel 1898. godine. Uz glavnu zgradu za stanovanje veleposednika, izgrađene su i zgrad za stanovanje biroša i sluga, ekonomski objekti, konjušnica, štale i sl. Dvorac okružuje park koji se prostire na nekoliko hektara sa retkim stablima raznih egzotičnih vrsta, ali je danas zapušten.

Zgrada je prizemna,  lepa, dok je krov čiji su crepovi složeni u cik-cak šaru taj koji zdanju daju poseban utisak raskoši i reprezantativnosti. Dva ulaza u zgradu su u to vreme bila karakteristična. Glavni ulaz dvorca u Konaku ima kolski prilaz sa obe strane, a na sredini stepenište. Krase ga četiri jonska stuba koja nose jednostavan krov, a kojim je natkriven sam ulaz u objekat.
Drugi ulaz, takođe je natkriven, ali bogatije ukrašen, sa šest jonskih stubova i kitnjastijom dekoracijom na vrhu. Polukružnim stepeništem, stanovnici dvorca su se spušali u prostran vrt.
A kako je nastao? Pa tako što je Grof Ladislav Danijel 1898. godine odlučio da u selu Konak izgradi dvorac, u blizini mosta na rečici Brzavi. Ova porodica, jermenskog porekla, imala je još dva dvorca u obližnjem Starom Lecu. Ladislav je bio veliki ljubitelj konja, s obzirom na podatak da je na posedu imao ergelu od 150 grla, ljubitelj knjiga, pošto je njegova biblioteka brojala 2 hiljade knjiga, a imao je i izuzetnu zbirku poštanskih markica iz čitave Evrope. Nakon formiranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca usledila je agrarna reforma u kojoj su veliki posedi vojvođanskih spahija naglo smanjeni, a zemlja podeljena dobrovoljcima i srbijanskim kolonistima. Grof Danijel je posle toga izgubio strpljenje, rasprodao ostatak zemlje i zgrada i otišao u novoformiranu Mađarsku. Atraktivnu građevinu kupuje beogradski industrijalac Kosta Ilić i on zgradu pretvara u malu fabriku konfekcije, koju nasleđuje njegov sin Vlada, poslednji vlasnik pre nacionalizacije. Posle 1945. zgrada postaje sirotište, zatim domaćinska zgrada, a na kraju, 1959. i osnovna škola “Vuk Karadžić”, što je i danas, koja nema dovoljno novčanih sredstava da ga redovno održava. Zaposleni u školi se svojski trude da održavaju prostorije, spoljašnjost i park oko dvorca. Ono što dotatno otežava održavanje je da se popravke moraju obavljati tako da dvorac zadrži originalan izgled što zahteva prilična sredstva. Takođe, zbog malog broja učenika, škola se gotovo svake godine suočava sa mogućnošću zatvaranja. To bi svakako bio veliki problem za seosku decu koja bi u tom slučaju morala da putuju svakog dana, u problemu bi bili zaposleni u školi, a u problemu bi bio i sam dvorac, jer bi tada verovatno bio potpuno prepušten zaboravu. U prostranom vrtu koji ga okružuje, postoji igralište, zelene površine u kojoj uživaju svi meštani, čitav kompleks bi mogao da bude prava turistička atrakcija, ali mu nedostaje pažnja nadležnih.
U jednom periodu, tu se nalazio Nastavni centar za predvojničku obuku. U pomoćnim zgradama nalaze se vrtić i školska kuhinja.
Dvorac u Konaku, u zrenjaninskom Zavodu za zaštitu spomenika, zaveden je kao spomenik od velikog značaja. Još kad bi samo imao neko od nadležnih to i da zaista ceni i pomogne u održavanju.

17.08.2023.

Dvorac Jagodić

Dvorac Jagodić, iako je mnogo bliže Konaku, na putu ka Vršcu, formalno se nalazi u ataru sela Boka. Sagrađen je na ivici šume, koja je zanimljiva po retko gde očuvanoj skupini stabala koprivića, koji se nastavljaju na engleski park i koji su zaštićena biljna vrsta. Sagrađen je 1835. godine za Petra Jagodića i u čijem je vlasništvu ostao sve do nacionalizacije posle Drugog svetskog rata.  Porodica Jagodić je značajna za kulturnu istoriju srpskog naroda u Vojvodini, jer su Jagodići bili istaknuti članovi Matice srpske, pa se u Galeriji Matice srpske nalazi nekoliko njihovih portreta koje je naslikao Konstantin Danil.

Očigledno je da su Jagodići želeli da za sebe izgrade porodični dvorac daleko od naselja i u miru šume u banatskoj ravnici, a u skladu sa trendovima tog doba  Austrije, Rusije, Britanije ili Nemačke. Dvorac pripada tipu poljskih dvoraca, a oko njega je engleski park, koji poseduje i uobičajene, ali i egzotične, biljne vrste, što je tipično za eru romantizma. Dvorac Jagodić je mali dvorac, ali veoma lep. Oko dvorca su se nalazila dva parka, jedan u engleskom stilu, a drugi u francuskom. Okolo su bile šume Koprivića. 

Sama zgrada dvorca je u izduženo pravougaonom obliku i sa savršenom simetrijom. Zgrada je bočno markirana sa dva rizalita koji izgledaju kao kule. Osu simetrije čine dva pristupna trema, jedan koji služi za ulaz, i drugi prema parku. Sa suprotne strane nalazi se trem s terasom koji pridržavaju četiri korintska stuba. I prozori imaju elemente korintskog stila. Zgrada je veoma jednostavna i skladna, što je vodeći estetski princip, koji potcrtavaju prozorska okna ritmično u jednakim intervalima. Dominantna jednostavna simetrija i sklad jesu i osnovne karakteristike klasicističkog stila koji, uz neke romantičarske elemente, dominira ovim zdanjem.

Nakon nacionalizacije u dvorcu je bila smeštena upravna zgrada poljokombinata „Trudbenik”, a to je donelo velike promene, budući da se dvorac od stambenog prostora pretvorio u administrativnu zgradu. Ove promene su bile vidljive naročito u enterijeru, dok je eksterijer ostao u dobroj meri pošteđen.

Posle dužeg vremena započeto je obnavljanje zgrade 2007. godine. Mada danas izgleda da tu ima još dosta posla.

Dvorac je spomenik kulture od velikog značaja. Park dvorca Jagodić je zaštićeni spomenik prirode.

Još jedan je od dvoraca u Vojvodini koji, na žalost, nije otvoren za posetioce.

Televizijska serija koja nosi naziv kao i ovaj dvorac nije snimana ovde. Jedan je od retkih dvoraca za koji nije vezana neka legenda, misterija, intriga, ali to neumanjuje njegovu vrednost i svakako je lepo videti ga.

17.08.2023.