JA HOĆU, JA I MOGU

Znate onaj osećaj kada vam se nigde ne ide, sve vas mrzi...Po meni, ako mu se prepustimo, to može da bude vrlo opasno. I sama sam bila u tom raspoloženju, mogu reći da to nikako ne valja.
  Prepusti se čovek, ide linijom manjeg otpora, obuzme ga, ulenji se i upadne u začarani krug. Izašao bi iz tog kruga, nije mu lepo ali ne zna kako. Zato čim vas krene obuzimati taj osećaj lenjosti, a vi brže-bolje cipele na noge i napolje...da vas prođe, a prođe brzo i onda je opet sve OK.
  Često mi se nije negde išlo, pa sam se naterala, kao red je da se ide...i bude nenadano dobar provod. Samo se treba naterati jer ako se prepustimo lenjosti, posle ni dubljenje na trepavicama neće nas izvaditi iz tog stanja. Jaka volja i čvrsta ruka tu najbolje pomažu. Samoj sebi kad kažem da moram, nema vrdanja. To je ta čvrsta ruka, najbolja.
  Šalim se malo, ali ima tu i istine. Kada se ulenjimo...tada počinju nevolje, tada počinju bolesti. Bar je kod mene tako bilo. Zato sam danas aktivnija neko ikad. Izložbe, predstave, predavanja, malo i muzike i sl. Kad se nešto hoće, nije teško. A ja hoću da mi bude lepo, hoću da sam zdrava. Eto i recepta za dobro raspoloženje i dobar san. Pa i malo dete lepše spava kada se preko dana umori. Zar nisam u pravu?

29.10.2019.

NE, NE MOGU I NEĆU DA SE LJUTIM

Srećem prijatelje koji mi se žale na svoje dementne roditelje, slične situacije svi imamo. Ljute se na njih, žale...Pitaju me za savete, jer sam toliko toga već prošla...Mogu da kažem samo iz ličnog iskustva, ljubav i samo ljubav ublažava sve teškoće. I iskren zagrljaj.
   Nema svrhe ljutiti se na nekog, pogotovo ako je dementan. Oni koji su imali prilike da vide kako izgleda živeti sa nekim ko ima demenciju, znaju o čemu govorim, oni koji nisu, da pojasnim.
   Dementna osoba je vrlo osetljiva, posebnu pažnju obraćaju na izraz lica i tonalitet u govoru sagovornika. Bez obzira koliko su svesni ili ne, oni osećaju. To je moje lično iskustvo. Sa njima treba imati puno strpljenja i pokazivati im beskonačnu ljubav. Svima to prija, uostalom.
  Demencija se ne može kontrolisati, ti ljudi ne rade svesno to što vama smeta. To je ono što treba da nam je stalno u mislima, na prvom mestu.
   Znam da ima raznih faza demencije, ovo pišem iz ličnog iskustva. Ako smo agresivniji, grublji prema njima, oni će uzvratiti ili će se povući još više u sebe, tako da će tek onda komunikacija biti bez uspeha. Dajte im razumevanje, ljubav, pažnju, biće lakše svima. Ne reagujte burno na optužbe da ste im sve uskratili, novac, ključeve od stana i drugo za šta vas optužuju. Pokušajte da im objasnite koliko ih volite i brinete za njih. Smiriće se vremenom.
  LJUBAV UVEK POBEĐUJE!
  Nemojte se ljutiti na ono što ne možete promeniti. Ublažite ga ljubavlju.

26.10.2019.

KOKETIRANJE?

Koketiram sa politikom? Može se i tako reći, ali ne slažem se sa tim. Danas se sve svodi na politiku. Svugde je umešana, kao hobotnica, pruža pipke na sve strane. Gde god se okrenem, prisutna je. Nikad nisi siguran i bezbedan...u zdravstvu, u obrazovanju, u kulturi, u svim mogućim profesijama. Članova vladajućih stranaka svugde...jer ako nisi član nisi ni na funkciji...čak ni na običnoj. A tako ne volim politiku! Nije to za mene. Sebe posmatram kao neutralnu, umetničku dušu. Volim prirodu i zalažem se za njeno očuvanje. Vidim propuste u zdravstvu, obrazovanju.... Ko je na vlasti nije mi bitno ali isto tako smatram da smo svi odgovorni, bez izuzetka, bez obzira na kojoj smo funkciji, svi treba da brinemo o životnoj sredini. Nema opravdanja, nema gledanja kroz prste nikom. Baš me briga za veze, rodbinske ili stranačke, ako si kriv onda i odgovaraj za to. Ako sam u nekom pokretu za očuvanje, to nije politika za mene. To je za sveopšte dobro, znači svih nas. Ako se zalažem za bolje uslove svih pacijenata ni to nije politika. Nije do mene ako ovi koji su trenutno na vlasti ne rade kako treba. Do njih je. Znam da može bolje. Za to se borim. Ako je to politika, onda možda i koketiram sa njom. Znam samo da mi koji se zalažemo za iste stvari ne treba da se međusobno svađamo, tako nismo ništa bolji od onih koje kudimo. Neko se od nas bolje razume u zakone, neko ima bolje ideje kako da dozovemo svesti one koje treba, neko je originalan i odličan sa idejama kako da proširi našu borbu... Zato treba da se ujedinimo i zajedničkim snagama dođemo do cilja. Pokazali smo da možemo, ne treba sada to kvariti. Zajedno smo jači!

22.10.2019.

DRAGI DNEVNIČE

 Sećate se, nekad je bilo vrlo popularno pisati dnevnik, u tinejdžerskim godinama. Kako sam krenula sa svojim blogom, skoro mu dođe na isto...
  Kad vidim po sebi koliko mi pisanje koristi, to je baš dobra stvar! Danas vidim čak i na naučnoj osnovi preporučuju pisanje, kao vid terapije. Nisu to prazne priče, ima tu nešto zaista.
  Nisu svi spremni niti skloni pisanju, ali zato postoje druge korisne metode za terapiju. Slikanje, fotografisanje, pevanje, igranje, šetnja, priroda i sl. Nije teško napustiti udobnost kreveta i upustiti se u traženje onoga što će nam rasteretiti dušu. Samo treba krenuti, posle samo ide...





22.10.2019.

PORODICA

 

Porodicu kakvu ja imam, poželela bi svakom. Ljubav, podrška i pomoć u svakoj situaciji za nas se to podrazumeva. Uvek možemo da se oslonimo jedni na druge a to je ogromna stvar.
  Gledam kako ima porodica gde su svađe stalno prisutne i žao mi je zbog toga. Tamo gde nema razumevanja, gde   ljudu pokušavaju da nametnu svoj način razmišljanja, gde nema tolerancije i razumevanja za različitost, nema ni mira ni ljubavi.
  Najvažnija i najbliža ti je porodica, ako tu nemaš mira i spokoja, znači da treba da sedneš i dobro razmisliš gde škripi. Kada to rešiš, imaćeš balans u sebi potreban za rešavanje bilo koje situacije. Po meni, osnovno pravilo je da počistiš dvorište u svojoj kući pa tek onda možeš da pređeš na čišćenje ulice. Ako to ne uradiš, nećeš biti srećan, jer džaba čišćenje ulice kad se kući moraš vratiti...
  Roditelji, deca, sestra, brat, partner...kada naučite da funkcuonišete u svom bliskom okruženju i da tu gajite ljubav i razumevanje, onda je lako izaći na ulicu i bez frustracija komunicirati sa drugim ljudima.
  Mnogo sam posmatrala ljude i došla do zaključka da svi oni koji imaju problem komunikacije u porodici, imaju grub i netaktičan stav prema drugim ljudima. Zato kada je neko takav prema meni, ja ga žalim. Taj ne zna šta znači ljubav ni porodica ni razumevanje. Takvi ljudi nemaju svoj mir nikada, večito su nezadovoljni. Zar to nije žalosno? Mislim na one koi su konstantno takvi a ne na one koji su trenutnom situacijom ispali iz koloseka. Jer svakom se desi da te neka situacija poremeti ali zato se vratiš u normalu...a oni su ostali negde zaglavljeni.
  Čuvajte i negujte svoju porodicu jer ona vam nesebično daje ljubav, a iz te ljubavi i snagu da ponosno koračate i pobeđujete životne prepreke.
  19.10.2019. 

SKRIPTA MOG ŽIVOTA

 Od svitanja do sumraka i ponovnog svitanja...Otprilike bi se tako mogao opisati moj život. Svitanje do dijagnostifikovanja bolesti, tada nastaje sumrak, a posle prihvatanja nastale situacije dolazi ponovo svitanje.
  Teško je to opisati nekom ko to nije prošao. Kako opisati rat i mir koji se vodi u glavi, nakon saznanja o kanceru. Ne jednom, već dva različita. Melanom i hronična leukemija. Na hemangiome na jetri, miomima na materici, kamenčićima u žučnoj kesi, kontaktnom dermatitisu, nisam tada ni razmišljala. Kao da ih i nema. Sitna riba za ova dva velika novo otkrivena šarana. Šta šarana, somine brkate! Svašta mi je padalo na pamet, ni malo lepe misli.
  Najlakše bi bilo dići ruke od svega i skratiti muke. Onda gledam oko sebe drage ljude, čini mi se njima je teže nego meni. Daju sve od sebe da me uteše, pružaju nesebičnu podršku, gledam moje dete, moje blago, pa mi onda žao svih njih.
  Šta će oni bez mene? Uvek sam im bila tu kada sam im trebala. Kako da ih sada ostavim? Detetu sam još potrebna, ako ništa drugo.
  Plačem, mučim sebe depresivnim mislima kada me niko ne vidi. Zatvaram se u sebe, izbegavam ljude. Teško mi je ali guram nekako.
  Odlučujem, mislim tada da je to mudro, da je najbolje da se ponašam kao da to nije istina. Uspevam jedno vreme tako da funkcionišem, ali vidim i sama da to nije dobro. Ne osećam se bolje. Guši me iznutra. Tegoba teška kao ogromna stena. Probada, ubija lagano. Nerviram se za svaku sitnicu, znam i zbog čega, ali neću ni samoj sebi da priznam.
  Upadam u začarani krug. Ne vidim izlaz. Mirim se sa tim da ga ni nema. Glumim veselost, glumim da mogu sve kao i pre, ali ne mogu. Na izmaku sam snage,
  Srećom, moj drug to prepoznaje i spaja me sa svojim drugom...
  I onda, jedan poziv menja sve! Prijateljski poziv nepoznate osobe, osvetljava moj tunel od života. Vidim svetlo na kraju tunela kako kažu. Dobijam nadu, volju, veru da nije sve izgubljeno.
  Okrećem se sebi, istražujem osećanja, pratim znakove koje mi telo pokazuje. Okrećem misli ka drugim stvarima. Prihvatanju novonastale situacije. Tražim ono što bi volela da radim. Dobijam ogromnu podršku od te iste nepoznate osobe.
 "Piši. Imaš dara, samo piši i to ti je jedna od terapija."
  Imam osećaj da tu osobu poznajem ceo život i beskrajno joj verujem Zato počinjem da pišem o onome što mi se dešava, o onome o čemu razmišljam.
  Dozvoljavam sebi da se posvetim onome što volim. Priroda kao da je samo mene čekala. Pruža mi neizmerno zadovoljstvo. Počinjem da uživam posmatrajući je. Primećujem svaki listić na drvetu, svaku travku i cvet što ponosno izviruje iz nje. Dobijam ideje za pisanje i fotografisanje. Inspiracija je neiscrpna.
  Tmurne misli nestaju, u svemu vidim lepe osobine. Tako sam postala zavisnik prirode i pisanja. I mnogo mi je lepo.
  Osećam veliku zahvalnost svima koji su uz mene, koji me razumeju, koji mi daju podršku. Sada, mogu slobodno da kažem, ja sam jedna zdravo srećna osoba. A to što idem na kontrole kod lekara, pa šta se mora nije teško. Imam moju porodicu, moje prijatelje, pisanje i prirodu, koji mi pomažu da zaboravim na duga čekanja po lekarskim čekaonicama.
  Hvala vam svima od srca. Mnogo vas volim, vi to znate, ali moram još jednom da vam kažem. Zbog vas je moj život dobio novi, lepši smisao.
  Namerno neću da vas imenujem, prepoznaćete se sami, Sve znate, k'o veliki.

17.10.2019.

POSMATRAM

Ponekad mi se čini da svojim tekstovima davim ljude, a onda brzo pomislim, pa niko ih ne tera da čitaju. Ko hoće taj čita...
U životu je mahom tako. Što nam se učini interesantnim mi mu posvetimo pažnju, a ako nam nije interesantno, preskočimo. Jednostavno ne primetimo. Zato nam često i promakne nešto što bi nam u stvari bilo korisno. Makar na tren da zaboravimo na brige i probleme, jer svi ih imamo. Na primer, uživati u pogledu na neko lepo drvo, kuću, zgradu, cvet, reku, krovove...ima toliko toga lepog a mi ne primećujemo jer smo zaokupljeni svojim mislima. To nam ne valja. Kada izađemo iz zatvorenog prostora, stana, kancelarije, treba da taj izlazak pretvorimo u nešto kvalitetno. A to je da posmatramo svet oko sebe. Interesantan je, lep i treba ga iskoristiti. Koristi nam da otpustimo kočnice koje smo prisiljeni da koristimo kako bi se usredsredili na ono što radimo. Svako može uživati u posmatranju, prilikom šetnje, onoga što mu se sviđa. Toliko se može i treba sebi udovoljiti. Na primer,jedno lepo drvo okupano zlatnom bojom jeseni može ulepšati dan.
16.10.2019.