Srebrno jezero

 Na drugom kilometru od Velikog Gradišta, u okruženju šumovitog Belog Bagrema, tamo gde Dunav meandrira, nalazi se Srebrno jezero. Nastalo je pregrađivanjem dunavskog rukavca zarad odbrane od podzemnih voda i tako je nastalo 14 km dugo, jedno od naših najvećih jezera.

Odsjaj i svetlucanje vode poput srebra učinili su da ono tako dobije ime. Prijatna, topla leta i voda koja se filtrira kroz peskovito tlo, sa šljunkovitim, travnatim i betonskim plažama čine ga veoma atraktivnim.

Dobra infrastrukturna opremljenost, raznolika ponuda Silver Lejk Resorta, bogati meniji brojnih restorana, ekskluzivni kafići s pogledom na jezero, golf i teniski tereni, vožnja turističkim brodovima, luksuzni hotelski smeštaj sa konferencijskim salama, udoban smeštaj u vilama na samoj obali jezera, prijatan boravak kod vlasnika u domaćoj radinosti, odmaralištu i kampu, čine ga jednim od centara srpskog turizma.

Uz sve treba napomenuti da je jezero bogato ribom pa ga s pravom nazivaju rajem za ribolovce. Ovde je ulovljen šaran težak 45 kilograma koji je oborio Ginisov rekord.

12.08.2022.

Golubačka tvrđava

 Golubački grad ili Golubac je srednjovekovna tvrđava, spomenik kulture od izuzetnog značaja. Nаlаzi se nа desnoj obаli Dunаvа kod ulaska u Đerdapsku klisuru, na samo 20 kilometara od Srebrnog jezera.

Tvrđava potiče iz 1335. godine, grаđena je lepezаsto i ima nepravilnu osnovu prilagođenu strmom terenu na kojem leži. Devet kula različitog oblika, koje se uzdižu jedna iznad druge, veoma su očuvane i čine Golubac jednim od najslikovitijih mesta na Dunavu. Svojim moćnim bedemom, grad je postao najvažnije utvrđenje na Dunavu i često je menjao gospodare. Njime su vladali Srbi, Mađari, Bugari i Turci.

Golubački grad zidan je kao neosvojivo vojno utvrđenje, koje je kao takvo ostalo sve od prvog pominjanja u istorijskim izvorima, početkom 14. veka. 

Golubačka tvrđava podeljena je na četiri zone i to po težini. Do najteže moći će samo najhrabriji.

Najviša je šešir kula. Legenda kaže da je u njoj bila zatočena lepa vizantijska carica Jelena, čije su jedino društvo bili golubovi. Vojni arhivi tvrde drugačije.

Prava priča je da je u njoj uvek boravio komandant utvrđenja kada je bila pod opsadom, zato što je odavde bio najbolji pogled na prostor ispred same tvrđave, odnosno ulazak Dunava u Đerdapsku klisuru.

13.08.2022.

Požežena/Požeženo

 Interesantno kako istorija ume da napravi zanimljive priče. Pa tako isti naziv mesta postoji i u Rumuniji i u Srbiji. Požežena, Požeženo.

Požežena u Rumuniji (stariji naziv: Srpska Požežena, zvanični naziv: Pojejena) je selo, sedište istoimene opštine u Karaš-Severinskoj županiji. Ima 1386 stanovnika, od čega Srba 305 (22,01%). Mesto leži u Dunavskoj niziji, na levoj obali Dunava, a u podnožju planinskog venca Lokve, 8 km uzvodno od Stare Moldave. Asfaltnim putem Požežena je povezana sa brojnim naseljima.Tu je raskrsnica puteva za Bazjaš, Staru Moldavu i Oravicu. 

Sadašnje naselje je zapisano oko 1700, ali 1757. godine još nije imalo crkvu. Prvi pouzdani podatak o srpskoj pravoslavnoj crkvi posvećenoj svetom Jovanu, javlja se na mermernoj ploči ugrađenoj u južni zid: zidana je 1793. godine. Postoji podatak o obnovi izvedenoj 1859. godine, a zatim je opet dugo bila izložena zubu vremena; prema belešci mesnog sveštenika iz 1932. godine umesto ikonostasa stojao je običan prezid od cigala, opšte stanje zgrade označeno je kao krajnje propalo i siromašno, a sticajem nepovoljnih okolnosti, u sred zime 1934. godine ostala je i bez krova. Opravka je tekla sporo i sa teškoćama čitave tri godine (1935-1937) uz svesrdnu pomoć Društva rešičkih fabrika i poseda. Tom prilikom izrađen je i nov ikonostas: rezbar je bio Josif Bosiok (Iosif Bosioc), a slikar Franc Ferh (Franc Ferch), koji je pod uputstvom Joakima Miloje (Ioachim Miloia) đački kopirao Danilove ikone sa ikonostasa srpske Saborne crkve u Temišvaru(Gradu). 

Sada je građevina u dobrom stanju, zidovi daju spoljašnjosti i unutrašnjosti blag oblik krsta; toranj je priljubljen uz zapadni zid crkve, a stubovi na kojima stoji obrazuju otvoreno predvorje. U tornju ima tri zvona. Najstarije crkvene knjige jesu Oktoih (Moskva, 1646) i Minej-opštak (1663), a ostale su većinom iz XVIII i XIX veka. 

 Kao zanimljivost, u crkvi su sačuvane četiri prangije, kojima su nekada oglašavani najvažniji trenuci bogosluženja, sada se koriste kao svećnjaci. Slava crkve je Ivandan, rođenje Jovana Krstitelja.

Kada je slava grada, slavi se dva dana, jer je jedno veče posvećeno Srbima pa dolaze estradne zvezde iz Srbije, a drugo veče je posvećeno Rumunima.  

Izdvajanje Rumunske crkvene opštine usledilo je 1892 godine. 

Sveštenik je jerej Sava Sandu Mareš, rođen Ljupkovi 1976, završio Bogosloviju Svetih Čirila i Metodija u Prizrenu 1995, rukopoložen je 1997. godine i od tada služi u Požeženi. 

U mestu postoji i Pravoslavna rumunska crkva. 

Naše, srpsko Požeženo je naselje u opštini Veliko Gradište

 u Braničevskom okrugu. Prema popisu iz 2011. bilo je 650 stanovnika. Selo je pre Prvog svetskog rata bilo poznato po krijumčarenju, kasnije je živelo od "lubenica i metli", polovinom 1930-tih je opisano kao lepo uređeno i bogato. 

Negde u 18.veku, na jednoj strani bila je Austrougarska carevina (Rumunija), a na drugoj strani Turska(Srbija). Austrougari su napali Turke i potisnuli ih do Južne Morave. Sledećih 20 godina živeli su Srbi iz Požežena pod Austrougarskom i taman se navikli, kad vratili se Turci. Tada Dunav nije bio tako širok na tom mestu i jadni Srbi, šta će, preko Dunava pobegoše preko u sadašnju Rumuniju. Tamo se naselili i dali isto ime svom gradiću. Tako da imamo dva grada u dve države sa istim imenom i izmešanim narodima.

Mnogi poznati Srbi, poreklom su iz Rumunije.

Miodrag Belodedić (fudbaler) je iz Sokolovca, srpskog sela u Rumuniji.

Dositej Obradović (pravo ime Dimitrije Obradović), srpski pisac i prevodilac, je iz Čakova.

Sava Tekelija, srpski političar i dobrotvor je iz Arada.

Ivan Tabaković, srpski slikar isto je iz Arada.

Milan Tabaković, srpski arhitekta, zatim 

Jovan Nenad,samoproklamovani car Srba, i mnogi drugi.

Srpsko Požeženo:

Rumunsko Pojejena, slike preuzete sa interneta:

31.08.2022.

VELIKO GRADIŠTE

 Veliko Gradište, varošica je u istočnom delu Srbije, na 120km udaljenosti od Beograda. Iako njeno ime upućuje na to da pomislite da je po sredi veliki grad iznenadiće vas činjenica da broji tek oko 6.000 građana. Ipak, za detaljno upoznavanje Gradišta i njegove istorije trebalo bi vam vremena kao da ste u velikom gradu. Jedan je od onih gradova koji žive leti.

Ugnjezdilo se u podnožju Karpata i Homoljskih planina, na ulasku u Đerdapsku klisuru, u zagrljaju plavog Dunava i zlatonosnog Peka. Nazivaju ga predvorjem Đerdapa. Ne zna se kada su Rimljani na prostoru današnjeg Velikog Gradišta osnovali naselje Pinkum, čiji se ostaci vide na samoj obali, ali se zna da je svoj procvat kroz istoriju Veliko Gradište, zahvaljujući rudnicima bakra, doživelo za vreme vladavine cara Hadrijana kada se u njemu kovao poseban bakarni novac. 

Pouzdano se ne zna otkuda gradu ovo ime. Postoji legenda koja kaže da je u grad na ušću Peka iz jednog od obližnjih sela svakodnevno dolazila dvokolica natovarena kožom i drugom robom.Na pitanje da li mora svaki dan da ovako dolazi, stizao je odgovor: “Moram, veliki grad ište!”. Tako je od ove dve reči, navodno, ostao naziv – Veliko Gradište.

Među prvim gradovima u Srbiji dobija telegraf, poštu, parobrodsku stanicu i carinarnicu. Zahvaljujući razvijenoj trgovini, viđeniji Gradištanci pohodilu su ondašnje evrpske centre, naročito Beč i Peštu odakle su nadirali snažni kutlurni uticaji. Grad je već krajem 19. veka imao gimnaziju, bolnicu, biblioteku i apoteku. Iz tog vremena sačuvana je Stara čaršija sa više zgrada koje krasi bogata ornamentika i raskoš što svedoči o ekonomskoj moći i prefinjenom evropskom ukusu njihovih vlasnika i graditelja. Čaršija, kao ambijentalna kulturno-istorijska celina, proglašena je spomenikom kulture.

I tako vekovima, ovaj za sve privlačni grad bio je stecište brojnih naroda i njihovih kultura, podsećajući sve da Dunav ovde srebrom sjaji.

Zgrada opštine, suda kao i gimnazije “Miloje Vasić” nalaze se u donjem delu grada, pored parka i Dunava.Takođe tu je i crkva posvećena Arhangelu Gavrilu koja je sagrađena 1847. godine, a njen toranj je bio porušen u jakom zemljotersu koji je ovaj grad zadesio 1879. godine. Opština je za njegovu opravku tri godine plaćala inženjera, Poljaka Kučinskog.

Interesantna je priča iz 19.veka koja se odnosi na Veliko Gradište.

U monotoni život i svakodnevne brige nenadano je došla vest da će na putu za Petrograd i Moskvu Gradište posetiti kralj koji će brodom tuda proći. U svim mestima na obali Dunava počele su obimne pripreme da ga sa obale narod pozdravi i poželi mu srećan put u daleku Rusiju.

Maloletni kralj Aleksandar Obrenović iz Beograda, 10. jula 1891. godine, je pošao brodom „Sofija“ u pratnji kraljevskog namesnika Jovana Ristića i predsednika vlade Nikole Pašića.

Na celom putu bio je oduševljeno pozdravljen od naroda koji je izašao u velikom broju na obalu Dunava i mahanjem ruku i pucanjem topova i prangija davao izraze radosti. Iz Smedervskog grada gruvali su topovi, a kod Rama na obalu je izašao narod sa crkvenom litijom.

Ali, Gradištanci su organizovali poseban doček. Do Rama došli su mu u susret u posebnim vencima i cvećem iskićenom brodu. Na palubi je svirala muzika a talasima reke prolamala se pesma Pevačke družine. Tom prilikom kralju je uručen pismeni pozdrav velikogradištanskih građana sa izrazima vernosti. Ovaj cvetni brod kralja je pratio od Rama pa sve do ispod Požežena.

I na keju u Velikom Gradištu bila je nepregledna masa sveta koja je klicala „Živeo“ i „Srećan put“. Iz cvećem i zastavama okićenog grada čule su se prangije.

Dočeka je bilo i u Golupcu i dalje sve do Kladova ali nigde tako svečanog kao u Velikom Gradištu, beležila je ondašnja štampa.

 

U velikom gradskom parku može se uživati u mirisu i plavetnilu Dunava, sa pogledom na zelenilo Karpata i neverovatnom spoznajom da se nalazite na samoj granici naše države i da je preko puta vas zapravo Rumunija. Šetajući obalom Dunava, može se doći do Srebrnog jezera, a ako tamo dočekate zalazak sunca – shvatićete zašto se zove baš Srebrno.

Nekako je avgust u Gradištu posebno zanimljiv gurmanima. Baš tada se organizuje i pasuljijada, kada se kuva pasulj Gradištanac. Najpoznatija domaća sorta pasulja, nastala u ovom podneblju.

U blizini Gradišta nalazi se i rodno mesto Petra Blagojevića, prvog srpskog vampira.

Za ljubitelje umetnosti Gradište i Braničevski okrug oduvek su bili mesto inspiracije. U šali meštani ovog grada znaju da kažu: “Ni manjeg grada, ni više umetnika”.

Violinista koji je komponovao čuveni “Svilen konac” i osnivač Narodnog orkestra Radio Beograda, Vlastimir Pavlović Carevac rođen je u selu Carevac (po kome je i dobio nadimak) udaljenom nekoliko kilometara od Gradišta.

U samom Gradištu, u gradskom parku, nalazi se i bista podignuta njemu u čast, a malo dalje i bista najpoznatije Nušićeve ministarke – Žanke Stokić, rođene Gradištanke.

U ovoj varošici rođeni su i bivši odbojkaški reprezentativac i sadašnji trener Slobodan Kovač, zatim Filip Cepter osnivač kompanije Cepter i mnogi drugi.

Da je grad poslužio kao inspiracija mnogim rediteljima svedoče neki od jugoslovenskih filmova koji su upravo ovde snimani. Veći deo čuvene serije “Više od igre” je sniman u ovoj varošici.

Možda je Gradište grad umetnika ali podjednako je i grad sportista, grad odbojkaša. Miodrag Mitić, Boba Kovač i Mihajlo Mitić, neki su od Gradištanaca koji su u dresu reprezentacije osvojili medalje. Uspesi mladih odbojkaša iz ovog grada takođe su veliki.

Zbog svog položaja i velikog gradskog parka, Veliko Gradište je mesto odmora najveće međunarodne regate koja početkom avgusta prolazi ovim delom Srbije.

Najveći doprinos kulturi u današnjem Velikom Gradištu nesumljivo je dala Biblioteka "Vuk Karadžić" koja je svojevrsni hram kulture ovih prostora. Na teritoriji opštine Veliko Gradište živi oko 27.000 stanovnika smeštenih u 26 naselja. 

31.08.2022.

Petar Blagojević

 Petar Blagojević, u austrijskim izvorima Peter Plogojowitz (nemački), bio je seljak iz Srbije, za kojeg se vezuje legenda da je posle smrti postao vampir. Živeo je krajem 17. veka, početkom 18. veka, umro negde 1725. u selu Kisilova, možda današnje Kisiljevo kod Velikog Gradišta. Severna centralna Srbija bila je tad deo Austrijske monarhije (od 1718. do 1739). Zna se da je njegova kuća bila na Dunavcu, ali te, ni drugih obližnjih kuća, više nema jer se selo “povuklo” ka uzvišenijem delu zbog čestih poplava prilikom izlivanja Dunava. 

Nakon njegove smrti ljudi u njegovom kraju su počeli posle kratke bolesti da umiru. Pre njihove smrti mnogi su tvrdili, da im se umrli Blagojević u noći ukazivao i davio. Ali, za razliku od vampira kakve danas poznajemo, a koji su krvopije, niko nije rekao da mu je Blagojević pio krv. Njegova supruga je pobegla neposredno posle tih čudnih zbivanja izjavivši da joj je u snu došao mrtav muž tražeći joj svoje opanke. Pitanje je ko postane vampir? Ne postanu svi! Izgleda da je postojao neki način na koji bi zajednica oko njega mogla da shvati da će on, ili neko drugi, biti potencijalni vampir. I onda ga sahranjuju bosog, baš zbog toga da ne bi ustajao. Dugo je u ovim krajevima postojao običaj da se ljudi sahranjuju bez jedne cipele ili bez obe. Pa čak i da im u petu ugura trn da ne bi ustajao. Tako je i Petar sahranjen bos. Ali kada su otkopali Petra Blagojevića, na njegovim nogama su pronašli opanke.

Izveštaj austrijskog službenika Frombalda o ovom slučaju, objavljen u bečkom časopisu Wienerisches Diarium („Bečki dnevnik”), spada u prva pominjanja vampirizma u Evropi novijeg doba, prevedeno je na više jezika i učestvovalo u „vampirskoj maniji“ u Engleskoj, Francuskoj i Nemačkoj. 

Sve priče o vampirima su usmena predanja, ali samo priča u vezi sa Petrom Blagojevićem je autentična jer postoji jasan zapisnik izaslanika austrijskog, komandanta Flikingera, koga on šalje u Kisiljevo da bi prisustvovao činu iskopavanja mrtvaca. Austrijski komandant, koji je bio tada u Gradištu, je bio potpuno šokiran idejom da neko od njega traži dozvolu da iskopa mrtvaca i probode ga kocem. I onda je on želeo da vidi o čemu se radi. Poslao je svog zapisničara koji vrlo precizno definiše čitav taj događaj. Popisao je sve – u toliko i toliko sati, prisutan je taj i taj, iskopali smo grob, otvorili smo sanduk i onda postoji vrlo detaljan opis pokojnika. Zapisničar je konstatovao da je Petar Blagojević imao dugu kosu i bradu, iako, kako piše u zapisniku, nije sahranjen sa dugom kosom i bradom. Bili su primetni tragovi krvi oko usta. A onda kaže da su ga proboli kocem i sveža krv mu je pošla na usta, nos i uši, iako je bio mrtav 10 nedelja!Zapisničar konstatuje da je Petar Blagojević umro pre oko dva i po meseca, a da ima svežu krv! I na kraju zapisnika on piše da ovakvu pojavu u ovom kraju zovu vampir. Tako tada prvi put reč vampir odlazi iz Srbije. Pakuje se u taj dokument i šalje se u Beč. U Beču zaseda komisija u carskoj kancelariji i odlučuje da ispita o čemu se radi. Iz Beča, nakon šest godina, šalju novu komisiju u Srbiju, koju je predvodio austrijski lekar Petar Glaser, kako bi istražili još slučajeva vampirizma. I nalaze ih u Medveđi, gde postoji vrlo jasan i zapisnik o mrtvacu, koji po opisu isto izgleda kao Petar Blagojević, odnosno ima dugu kosu, bradu. Proboli su ga kocem. Nalaze ih i u Kragujevcu i Stalaću. Svi ti izveštaji se sada pakuju u jednu fasciklu, koja se danas nalazi u arhivi u Beču, i gde se konstatuje da u Srbiji postoje vampiri koji su živeli u 18. veku. I tako ih i zovu. Oni su neživi i nemrtvi. Spadaju u neku „treću vrstu“ koja je tada otkrivena u Srbiji. Dokument je objavljen čak i kao knjiga i zove se “Videli i ponovili”.

Vampirizam i teorija u vezi sa iskopavanjem leševa je bila prisutna u Srbiji još u 14. veku. O tome svedoči član 20. Dušanovog zakonika, koji zabranjuje iskopavanje grobova i spaljivanje tela. Čim je tada morao da donese član zakona koji će to da zabranjuje, jasno je da je to do tada bila masovna pojava. Car Dušan pokušava da je zaustavi zato što je tada želeo dobre kontakte sa crkvom, koja to nije podržavala. Čak u tom članu Dušanovog zakonika piše da sela u kojima se to radi moraju da plate kaznu, a ako je tom činu prisustvovao sveštenik da mu se oduzme sveštenstvo. Dakle, jedan deo crkve je bio protiv “ubijanja vampira” i tog trenutka je crkva rešila da tome stane na put. Ipak, ova pojava “provlačila” se u raznim mestima. Međutim, Austrougari su nakon šest godina istraživanja proterani sa teritorije Srbije i tu prestaje bilo kakvo dalje istraživanje o vampirizmu.

Turke to nije mnogo zanimalo, jer ne postoji ni jedan njihov zapis. Čak u jednom momentu kada seljaci traže dozvolu od austrijskog komandanta da iskopaju Petra Blagojevića, oni mu kažu “da uradimo onako kako smo radili u tursko vreme”. Što znači da to iskopavanje ili spaljivanje leševa Turke nije zanimalo. Oni su organizovali vlast po svom i tražili da se plati harač, a seljaci su mogli da sprovode ovakve običaje kako su hteli.

Iako je prošlo nekoliko vekova od ovog događaja, legenda o Petru Blagojeviću i danas živi među stanovnicima Kisiljeva i okolnih krajeva.

Nakon toliko vekova u Kisiljevu danas samo jedna porodica nosi prezime Blagojević. Međutim, ne može se sa sigurnošću reći da su oni potomci slavnog vampira.

Teško je to otkriti jer srpski narod do 19. veka nije “fiksirao” prezimena i ona su se menjala po imenu oca. Tako je Petar Blagojević dobio prezime po imenu oca Blagoja. A, ako je imao sina, on se prezivao onda Petrović. I, onda je pitanje koliko je sve to autentično kako bi mogli da uđemo u trag nekome iz tog doba.

Imao ili nemao naslednike, tek Petar Blagojević je bio čovek koji je ušao u svetsku istoriju. Iako u njegovo vreme niko ne bi ni pomislio da će stotinama godina posle njegove smrti legenda o vampiru iz Srbije biti veća nego ikada.

U gradskoj kući Velikog Gradišta čuvaju se dokumenta koja dokazuju da je Petar Blagojević prvi srpski “dokumentovani” vampir. Ovi dokumenti su dostavljeni iz Beča kako bi i ovde postojao trag o našem vampiru.

19.08.2022.

Reka Pek

 Reka Pek izvire u podnožju Crnog Vrha, a uliva se u Dunav kod Velikog Gradišta i ubraja se u najveće reke jugositočne Srbije. Poznata je još i kao Zlatni Pek i to opravdano jer u svom koritu krije – sitne čestice zlata. Od doba drevnog Rima do danas, ova reka privlači posetioce koji kreću njenim tokovima u potrazi za nečim vrednim. Baš zbog ovog plemenitog metala dostupnog svima, ljudi dolaze na obalu i sa čežnjom gledaju u reku Pek. 

Reka je dobila ime zahvaljujući starim Grcima. Utvrđeno je da su i oni ispirali zlato po pečkim brzacima. Komad ovčijeg runa se potapao u korito reke. Zlatna prašina se uplitala u runo posle dužeg stajanja u reci budući da je ono gusto, a u vodi izuzetno teško. Grčka reč za ovčije runo je pékos, te je reka nazvana Pek.

Danas, veštinu tradicionalnog načina ispiranja zlata poznaje još samo mali broj ljudi. Da bi se ovaj način ispranja zlata sačuvao od zaborava, svake godine se na obali Peka, a u okviru manifestacije “Homoljski motivi”, demonstrira ispiranje zlatonosnog peska jednostavnom drvenom posudom zvanom ispitak. 

Reka Pek, osim zlata, ima i ribe. Među brojnim vrstama dominiraju skobalj i klen.

Vekovima unazad Pek je više izvor radosti, a ne brige. Mnogima zbog zlata, većini zbog odmora i osveženja. Nažalost, odnos savremenog čoveka prema reci se promenio. Neželjeni ukrasi, poput plastike i drugog otpadnog materijala, nisu retkost. Blistavi kamenjar se povukao pred nanosima mulja i šiblja. Manje je i kupača.

 Zlatno grumenje ne daje vrednost Peku već biljke i životinje u njemu. Važno je čuvati obale Peka i njegov živi svet. Ostaviti čistu reku je najlepša priča za buduće generacije. Briga o Peku je briga o sopstvenoj budućnosti.

19.08.2022.