Vojvođanski izraz je gonak, gonk, nadstrešnica ili naknadno dozidan trem a predstavlja otvoren hodnik duž cele kuće, prošaran i patosan specijalnim cigljama, okrečen i izmolovan kao sobe i iz njega se išlo u sve ostale prostorije kuće. Nekad je hladovinu pravila vinova loza, a leti se postavljao astal, pilo olađeno vino i rakija iz bunara i pevale stare astalske pesme. To je mesto okupano svetlom, koje čuva zid naše kuće od preterane vlage, blago uzvišen kao pozivnica za ulazak u dom. To je mesto, ponekad otvoreno, ponekad zastakljeno gde nam počinje i završava se dan, na njegove zidove stavljamo stare šerpe u koje sadimo muškatle, petonije i zevalice i puštamo čuvarkuću da izraste iz pukotine na zidu od zemlje, tu sušimo paprike, krompir i luk sveže ubran iz bašte, u gonku sve miriše na selo. Sve je manje kuća koje imaju gonak, ali na sreću još uvek se može videti, najviše na salašima.
Salaši su prepoznatljiv detalj Vojvodine sa bogatom gastronomskom ponudom. Reč Salaš potiče od Mađarske reči „Szállás“, što u prevodu na naš jezik znači Smeštaj. U građevinskom smislu, salaš je prepoznatljiv tradicionalni tip panonske kuće za stanovanje. Postoje slični a zanimljivi sinonimi i izrazi za reč salaš i evo nekoliko: zaselak, kućerak, vučjak, peradarnik, seosko imanje, bačija, topolik, zaseok, čenej, erdevik, majevac, tomašanac, osilovac, majur, delač, streim, lug, hutar i jakobovac.
Neki istorijski dokazi upućuju na to da su salaši nastali i pre, krajem 17. i početkom 18 veka.
Salaši su uvek bili izmešteni dalje od gradova pa čak i sela, a nastajali su na zapuštenom zemljištu koje je kasnije pretvarano u plodnu obradivu zemlju. Na salašima su živele i po tri generacije jedne porodice. Salašarske kuće kako su zvali kuće na salašima, građene su od potpuno prirodnih materijala. Bilo je više tipova ovih kuća i to počevši od primitivne zemunice ili poluzemunice, sve do salašarske kuće ozbiljnijeg izgleda. Nabijenice su bile salašarske kuće koje su građene sistemom nabijanja zemlje pa su na taj način dobijeni debeli zidovi. Ovi zidovi su imali izuzetno dobru termoizolaciju i zbog toga je tokom vrelih letnjih dana u kući bilo izuzetno prijatno pa i sveže, dok je zimi kuću na salašu bilo lako zagrejati, a zidovi su tu toplotu dugo i zadržavali.
Osim sa nabijenom zemljom, salašarske kuće su građene sa čerpićem, nepečenom ciglom koja je sušena na vetru i suncu. Ovaj tip kuća je građen još jednim tipom materijala koji se zove Pleter i koji se dobijao mešanjem seckane slame, zemlje bogate glinom i vodom. Krovovi kuća na salašima, bili su građeni od trske sa kojom je formiran poprilično debeo krov, koji je zadržavao prodor kiše i kasnije snega koji se topio, a krovu od trske i najjači vetar nije mogao ništa.
Plan po kome se salaši podižu podrazumeva da imaju po dve sobe, centralno smeštenu kuhinju (kujnu) i „gang“ (ulazni hodnik, kod švaba gonk ili konk). U centralnom delu svakog salaša je pećnica, često sa otvorenim dimnjakom, a u samu kuću je često ugrađena i štala. To je praktično rešenje, manji su troškovi loženja, bolje je i gazdi i životinjama. Ulaz u kuću je iz dvorišta, preko polu-otvorenog ganga ili trema, koji ima stubove ili po ukusu ogradu sa polulukovima. Soba do ulice je prednja soba u kojoj se odvija svakodnevni život, a stražnja soba je gostinska ili „čista soba“ u kojoj stoji bolje pokućstvo. Ponegde, postojala je i „letnja“ kuhinja, koja se koristila isključivo u toploj sezoni. Peći su bile furune, gde se pekao seoski hleb, a u okućnici obavezni su bili čardak, kokošinjac, golubarnik, ambar i drugo. Vojvođanska kuća, mora da bude niska i dugačka poput barke koja plovi Panonskim morem. Mora da ima visok i veliki odžak poput jarbola na brodu koji priziva ptice selice i savija gnezda rodama. Streha mora da bude dovoljno duboka da prihvati lastavice koje istu kuću od zemlje prave.
Žitelji salaša, salaš su osećali kao zaštitu, kao tvrđavu, 'zatvorenu' celinu koja sadrži sve nužno. U njoj su umirali preci i stasavali naslednici.
Vojvođanske kuće koje su u selu, imaju klupu ispred kapije, to nije obična klupa, to je klupa istoriskog nasleđa, mesto mobe kad se čisti grašak ili prede vuna. Klupa ispred kuće je mesto odakle se posmatraju svatovi koji prolaze kroz selo, to je mesto gde po noći šapuću mladi zaljubljeni parovi, to je mesto gde se krišom ostavljaju poruke i cveće za devojke, to je mesto gde se nedeljom popodne sedi i gricka štrudla, jer se nedeljom odmara i ogovara. Klupa ispred kuće je seoski, psihijatar. Prozori su uvek dvostruki ili trostruki, veličine taman onolike da može da se vidi šta se dešava na sokaku, veličine da čuva od spolja a priziva unutra, veličine da da dovoljno svetlosti a malo hladnoće i preterane toplote. A senik je mesto na tavanu, prozračno i čisto, to je mesto gde se gricka komadić slame i mašta, mesto gde sve miriše na livadu i snove, gde se čini da je svet, čitav, ravan, poput zemlje. U tu, vojvođansku, kuću ulazite preko kapije, koja je uvek velika, ona glavna, kad se otvori čitav svet ulazi u vaše dvorište, onako velikodušno slobodno, a u dvorištu paorska prašina (ko po njoj nije tapkao teško da će razumeti šta ona znači). Otvorena ili zatvorena kapija je znak da ste spremni da u svakom trenutku prihvatite plodove vaših njiva,goste i veselje.
Nestankom salaša osiromašuje se već ionako pust predeo Vojvodine, kojem su salaši zeleno-bela ostrva, staništa bezbroj ptica i skrovište divljači. Ali salaši su i izvori kulture i svakojakih tradicionalnih dobara: izvorište vojvođanskog mentaliteta, izvorište vrednih, štedljivih, istrajnih, povučenih, tihih, odmerenih, sa posebnim humorom nadarenih ljudi, te naravno izvorište stoke i živine, grožđa, duda, rakije, gomboca i gibanice. Na salašima je uvek bilo vruće gibanice, rakije, supe sa knedlama, kuvano meso preliveno sa sosom od paradajza ili sosom od vrelih višanja, pohovano meso uz krompir pire i naravno šnenokle, gomboce sa šljivama i štrudle sa makom.
Salaši su bili utočište divljih životinja, stanište brojnih vrsta ptica, a salaše su uvek zvali „Zeleno-Bela ostrva“. U salašima je vekovima brižljivo čuvana kultura i tradicija, koja se srećom u poslednje vreme opet obnavlja na neki drugi moderniji način.
Salašarske kuće su besmrtne poput naše tradicije i zato čuvajmo ih.
Нема коментара:
Постави коментар