Molinarijev park, Petrovaradin

 Petrovaradinska tvrđava zbog svoje lepote i interesantne istorije, nikada ne može da dosadi. Koliko je god puta obišli, uvek oduševi i uvek se čuje neka nova priča iz njene istorije. Pa tako i evo priča o jednom lepom parku. Molinarijev park nalazi se u Petrovaradinu, neposredno u blizini Petrovaradinske tvrđave, u produžetku bivše železničke stanice, podignute 1883. godine. Na izlasku iz Beogradske kapije sa desne strane nekadašnjeg lovačkog restorana “Trag” nalazi se nekoliko lepih građevina, u kojima je danas smešten deo JP “Vojvodina šume”, a nekada se u tim objektima nalazila stara železnička stanica. Sama zgrada sazidana je krajem 19. veka, u vreme kada je izgrađen most preko Dunava “Franc Jozef” i kada je prokopan tunel ispod Petrovaradinske tvrđave. Tom trasom je tada išla pruga kroz Petrovaradin. Posle Drugog svetskog rata i izgradnje mosta “Maršal Tito”, pruga je išla kroz podgrađe Petrovaradinske tvrđave i izbijala desno pored Beogradske kapije. Tom prilikom je probijen jedan bedem kroz deo Tvrđave, a ugao drugog bedema sravnjen je sa zemljom. To je učinjeno kako bi pruga imala što ravniju trasu. Sama izgradnja pruge je zahvatila i uništila desnu stranu Molinarijevog parka, koji se nekada oslanjao na istureni šanac Tvrđave. Ona je 1961. godine ukinuta, kao i deo pruge kroz Petrovaradin nakon izgradnje i puštanja u promet Žeželjevog mosta. Nakon zatvaranja stanice, sa pratećim objektima je bila pretvorena u stambeni prostor za potrebe porodica radnika železnice. Danas je sedište javnog preduzeća “Vojvodina šume”. Zgrada je rekonstruisana, sređena i sačuvana od propasti i zaborava. 

Da se vratimo sa pričom na Molinarijev park. Ovaj park je osmislio Anton Molinari 1874. godine, koji je bio general inženjer i počasni zapovednik 70. pešadijske pukovnije Austrougarske. Ova pukovnija, sastavljena uglavnom od Sremaca i Slavonaca, popularno nazivani Zipcigeri, je bila stacionirana unutar zidina Petrovaradinske tvrđave. Nekada se park prostirao od sadašnje Beogradske kapije, pa do sadašnje Osnovne škole Jovan Dučić, a park je bio uređen za potrebe i razonodu oficira koji su svoje slobodno vreme provodili u parku. Prva stabla ovde je zasadio apotekar Franc Šams, idejni tvorac ovog zelenog prostora, koji je neko vreme nosio njegovo ime. 

General Anton Molinari je 1873. godine postavljen za zapovednika Petrovaradinske tvrđave, ubrzo nakon toga je uredio Petrovaradinsku tvrđavu zasadima drveća, cveća i raznog žbunja. Rekonstruisao je i obnovio puteve oko tvrđave. Tokom svoje vojne karijere bio je službenik širom Austrougarske. Baš zbog svojih zasluga kao komandant Petrovaradinskog garnizona, pored samog parka i jedna kapija Petrovaradinske tvđave nosi njegovo ime. Završio je inženjersku vojnu školu i postao specijalista za puteve i mostove. Molinari je od svoje 13. godine povezan sa vojskom, ratovao je protiv Italije, gde je slavu stekao izgradnjom puta za jedan dan, preko brda Monte Pastelo, a taj put je doprineo pobedi Austrougarske nad Italijom. Kasnije je u čast tog podviga i dobio titulu barona Molinari Anton von Monte Pastelo. Rođen je u Titelu 1820. godine , a umro je 1904. godine.

Molinarijev park je obnovljen 2011. godine. Na sredini parka nalazi se odvojeni deo bašte koji je ukrašen ružama. U jednom delu parka nalazi se letnjikovac, a pored njega i malo igralište za decu. Bogat je drvećem i ostalim zelenilom. Njegova zanimljiva i bogata istorija odišu parkom, dok je njegovo uređenje ulepšalo ovaj deo grada i dao mu još jedan prostor za boravak u priorodi. Park je od 1928. godine, kao i most na Dunavu, nosio ime princa Tomislava Karađorđevića. U neposrednoj blizini je arheološko nalazište iz rimskog doba.  

U dnu parka je Hram Pokrova Presvete Bogorodice koji pripada Srpskoj pravoslavnoj eparhiji sremskoj, a posvećen je prazniku Pokrova Presvete Bogorodice. Hram je prvobitno bio starokatolički, sa posvetom svetom Antunu Padovanskom. Hram je nastao adaptaciom starijeg objekta trgovinske namene, koji se nalazio u državnom vlasništvu. Na molbu petrovaradinskih starokatolika, koji nisu imali svoju bogomolju, gradska uprava je 30. novembra 1937. godine donela odluku da se pomenuti trgovinski objekat ustupi na korišćenje tadašnjem Dunavskom starokatoličkom vikarijatu, koji je počevši od 1933. godine bio nadležan za starokatolike na području Dunavske banovine. Zatim je jedno vreme ovaj objekat služio kao hram Zapadnopravoslavne crkve, da bi u proleće 2015.godine započeli radovi na sanaciji hrama, prema uputstvima novosadskog gradskog Zavoda za zaštitu spomenika kulture. Po završetku osnovnih radova, hram je u jesen iste godine osveštan od strane sremskog episkopa Vasilija. U ovom hramu se pored drugih svetinja nalazi ikona Majke Božije Mlekopitateljnice i deo moštiju svetih mučenika Hozevitskih. Mlekopitateljnica je naziv za ikonu Presvete Bogorodice koju je Sveti Sava doneo iz manastira Svetog Save Osvećenog kod Jerusalima i položio je u svoju isposnicu na Svetoj Gori. Predanje kaže da se tako ispunilo proročanstvo Svetog Save Osvećenog, izrečeno 800 godina pre toga da će doći neki sveštenik Sava iz Srbije i da, kada se to desi, njemu treba predati ikonu i žezlo. I tako, kada je Sveti Sava posetio manastir monasi su se setili proročanstva i ispunili želju svog osnivača. Svetoj Ikoni Bogorodice Mlekopitateljnice mnogi pravoslavni hrišćani obraćaju se sa verom i molitvom i preko nje dobijaju blagodatnu pomoć za spasenje. Kopije ove svete ikone danas se mogu naći širom sveta. Njima se mole devojke za zdravlje i sreću, a naročito žene - veruje se da ona pomaže kod porođaja, pri nedostatku majčinog mleka, vaspitanje dece, ali i za spasenje. Čudotvornu ikonu Bogorodicu Mlekopitateljnicu je po predanju, uz još dve poznate ikone, naslikao Sveti Apostol i Jevadjelista Luka po blagoslovu same Carice Nebeske, po njenom stvarnom liku, i predstavlja možda jednu od najstarijih ikona na Svetoj Gori a možda i u svetu. Jedna je od najveće 3 srpske svetinje, uz štap Svetog Save koji se takodje nalazi u Isposnici, i čuvene ikone Bogorodice Trojeručice, koja se čuva u Hilandaru. 

I tako, istražujući priču o parku, završila sam pričom o neobičnoj crkvici koja se nalazi u delu nekadašnjeg Molinarijevog parka. Toliko istorije, toliko interesantnih priča se krije o prelepoj Petrovaradinskoj tvrđavi da definitivno želim još da ih čujem...

Hram Pokrova Presvete Bogorodice

Hram Pokrova Presvete Bogorodice

Hram Pokrova Presvete Bogorodice

JP “Vojvodina šume”

stara železnička stanica, JP “Vojvodina šume”

 tunel ispod tvrđave

tunel ispod tvrđave

stara železnička stanica, JP “Vojvodina šume”

Hram Pokrova Presvete Bogorodice

Hram Pokrova Presvete Bogorodice

22.04.2023.

Mahovina

Na svetu postoji ogroman broj vrsta mahovine, a nalaze se gotovo svuda, bilo gde jer je vrlo otporna na sve vremenske uslove. Smatra se da su prve mahovine na Zemlji nastale pre 350 - 400 miliona godina, postavši prve biljke na kopnu, a  praktički nisu se promenile tokom proteklih era. Veruje se da je predak mahovine zelena alga koja je na kraju migrirala na kopno, iako ne postoji fosilni dokaz o njenom poreklu. 

Mahovina je živela na zemlji mnogo pre ljudi. Primetili su je prvi ljudi i bila je korišćena kao podloga za sedenje ili spavanje. Bila je korišćena i za oblaganje drški oružja. Kako je vreme prolazilo tako se mahovina adaptirala klimi i menjala svoja svojstva. Sušena mahovina se koristila za paljenje vatre ili pravljenje baklji. 

Mahovina (lat. Bryophyta) je jedna od najjednostavnijih i najstarijih kopnenih biljaka na svetu. Mala je biljka i uglavnom je rasprostranjena na zemlji, ali se može naći i na stenama, kamenju, kori drveta ili kraj reke.  

Uloga mahovina u ekosistemima je velika - one svoju malu veličinu nadomešćuju brojnošću. Mahovine su jedne od pionirskih grupa biljaka na požarištima, sekundarno golim površinama, severnim ivicama tundri. U močvarama i planinskim šumama sprečavaju eroziju zemljišta, a takođe deluju poput sunđera, upijajući i polako odajući vodu ekosistemu. Buseni mahovina predstavljaju i miniekosisteme, jer se u njima nastanjuju brojni sitni beskičmenjaci, i neke bakterije.  Lako upijaju sredinske zagađivače i mogu poslužiti kao bioindikatori stepena zagađenosti sredine.

Mahovine mogu da žive nedeljama bez vode, da bi je, kada padne kiša, usisale poput sunđera. Jedna vrsta mahovine poput španske mahovine je često korišćena za oblaganje kutija za pakovanje i za tapaciranje nameštaja. Neke vrste mogu da usisaju i količinu vode 25 puta težu od nje same.

Mahovina nema korenje, ali uprkos tome, izuzetno se čvrsto drži za bilo koju površinu uz pomoć izraslina dizajniranih za tu svrhu. Mahovina nikad ne cveta.

Na svetu postoji oko 20 hiljada različitih vrsta mahovina.

Nakon što su dobili uzorak mahovine na Antarktiku koja se smrznula pre više od 1500 godina, naučnici su je odmrzli i stavili u inkubator. Kao rezultat toga, mahovina je oživela. 

Mahovina se odavno koristi u medicini. Zbog svog svojstva zadržavanja vlage, koristila se kao obloga za previjanje rana ili opekotina. Nije se nikada stavljala direktno na ranu već se zamotavala u gazu i prislonila na povređeno mesto. Takođe je korišćena kao lek za povrede i rane tokom Drugog svetskog rata. Osušena mahovina se koristi u proizvodnji kupki koje pomažu kod bolnih mišića i artritisa. Preko mahovine se prelije vrela voda i stavlja se u kadu gde pacijent sedi pola sata. Posle toga se zagreje peškirom. 

Ako se koristi kao lek, mahovinu treba osušiti na suncu. Bitno je da se potpuno osuši što može potrajati i do 10 dana. Osušena mahovina se melje ili se koristi kao stočna hrana. Nema puno hranljivih materija u sebi i ne koristi se u ishrani. Ranije se koristila kao dodatak stočnoj hrani u slučaju nestašice. Međutim, ona ima važniju ulogu kao dekoracija i kao pomoćno sredstvo prilikom gajenja drugih biljaka. 

Nema značajnu ulogu u ljudskoj ishrani, ali je zato dobra kao obloga za zidove i krovove. To se posebno praktikuje u Ujedinjenom Kraljevstvu. Ima dosta vlage, a mahovinama je to odličan uslov za život. Istovremeno mahovina čuva toplotu kuće i sprečava prokišnjavanje. 

Mahovina je navodno odgovorna za 30% kiseonika na planeti. Nakon evoluiranja od zelenih algi, jedne su među prvim biljkama na zemlji i odgovorne su za fotosintezu i proizvodnju kiseonika. Interesantno je što i danas postoje mahovine koje žive pod vodom, a nemaju svojstva algi. Ove mahovine, osim što služe kao riblja hrana, štite škampe i vodene insekte od predatora.

Mahovina je bitna i za neka druga jedinjenja. Krečnjak koji se lepi za mahovinu u rekama formira sedimentne barijere koje su odgovorne za prelepe vodopade u prirodi. Krečnjak ubija biljke, ali ih samim tim ugrađuje u sebe i zato su šuplje.

Pored toga što formiraju ove barijere, tresetna mahovina formira i tresetišta. To su područja sa kiselim i močvarnim zemljištem gde ima malo biljaka. Mahovine koje žive na tim područjima imaju sposobnost da upiju ogromne količine vode, pa se nakon toga njihov donji deo raspada. Prilikom slaganja slojeva, dolazi do formiranja uglja koji se zimi koristi za grejanje. Danas su ovakva područja ugrožena i retka.

Mahovina je zanimljiva biljka o kojoj ljudi retko razmišljaju kada pokušavaju da povežu biljke i aranžmane. Ova drevna biljka ima čak i svoju simboliku, dobročinstva i majčinske ljubavi. 

09.04.2023.

Salašarske kuće

Vojvođanski izraz je gonak, gonk, nadstrešnica ili naknadno dozidan trem a predstavlja otvoren hodnik duž cele kuće, prošaran i patosan specijalnim cigljama, okrečen i izmolovan kao sobe i iz njega se išlo u sve ostale prostorije kuće. Nekad je hladovinu pravila vinova loza, a leti se postavljao astal, pilo olađeno vino i rakija iz bunara i pevale stare astalske pesme.  To je mesto okupano svetlom, koje čuva zid naše kuće od preterane vlage, blago uzvišen kao pozivnica za ulazak u dom. To je mesto, ponekad otvoreno, ponekad zastakljeno gde nam počinje i završava se dan, na njegove zidove stavljamo stare šerpe u koje sadimo muškatle, petonije i zevalice i puštamo čuvarkuću da izraste iz pukotine na zidu od zemlje, tu sušimo paprike, krompir i luk sveže ubran iz bašte, u gonku sve miriše na selo. Sve je manje kuća koje imaju gonak, ali na sreću još uvek se može videti, najviše na salašima.

Salaši su prepoznatljiv detalj Vojvodine sa bogatom gastronomskom ponudom. Reč Salaš potiče od Mađarske reči „Szállás“, što u prevodu na naš jezik znači Smeštaj. U građevinskom smislu, salaš je prepoznatljiv tradicionalni tip panonske kuće za stanovanje. Postoje slični a zanimljivi sinonimi i izrazi za reč salaš i evo nekoliko: zaselak, kućerak, vučjak, peradarnik, seosko imanje, bačija, topolik, zaseok, čenej, erdevik, majevac, tomašanac, osilovac, majur, delač, streim, lug, hutar i jakobovac. 

Neki istorijski dokazi upućuju na to da su salaši nastali i pre, krajem 17.  i početkom 18 veka. 

Salaši su uvek bili izmešteni dalje od gradova pa čak i sela, a nastajali su na zapuštenom zemljištu koje je kasnije pretvarano u plodnu obradivu zemlju. Na salašima su živele i po tri generacije jedne porodice. Salašarske kuće kako su zvali kuće na salašima, građene su od potpuno prirodnih materijala. Bilo je više tipova ovih kuća i to počevši od primitivne zemunice ili poluzemunice, sve do salašarske kuće ozbiljnijeg izgleda. Nabijenice su bile salašarske kuće koje su građene sistemom nabijanja zemlje pa su na taj način dobijeni debeli zidovi. Ovi zidovi su imali izuzetno dobru termoizolaciju i zbog toga je tokom vrelih letnjih dana u kući bilo izuzetno prijatno pa i sveže, dok je zimi kuću na salašu bilo lako zagrejati, a zidovi su tu toplotu dugo i zadržavali.

Osim sa nabijenom zemljom, salašarske kuće su građene sa čerpićem, nepečenom ciglom koja je sušena na vetru i suncu. Ovaj tip kuća je građen još jednim tipom materijala koji se zove Pleter i koji se dobijao mešanjem seckane slame, zemlje bogate glinom i vodom. Krovovi kuća na salašima, bili su građeni od trske sa kojom je formiran poprilično debeo krov, koji je zadržavao prodor kiše i kasnije snega koji se topio, a krovu od trske i najjači vetar nije mogao ništa. 

Plan po kome se salaši podižu podrazumeva da imaju po dve sobe, centralno smeštenu kuhinju (kujnu) i „gang“ (ulazni hodnik, kod švaba gonk ili konk). U centralnom delu svakog salaša je pećnica, često sa otvorenim dimnjakom, a u samu kuću je često ugrađena i štala. To je praktično rešenje, manji su troškovi loženja, bolje je i gazdi i životinjama. Ulaz u kuću je iz dvorišta, preko polu-otvorenog ganga ili trema, koji ima stubove ili po ukusu ogradu sa polulukovima. Soba do ulice je prednja soba u kojoj se odvija svakodnevni život, a stražnja soba je gostinska ili „čista soba“ u kojoj stoji bolje pokućstvo. Ponegde, postojala je i „letnja“ kuhinja, koja se koristila isključivo u toploj sezoni. Peći su bile furune, gde se pekao seoski hleb, a u okućnici obavezni su bili čardak, kokošinjac, golubarnik, ambar i drugo. Vojvođanska kuća, mora da bude niska i dugačka poput barke koja plovi Panonskim morem. Mora da ima visok i veliki odžak poput jarbola na brodu koji priziva ptice selice i savija gnezda rodama. Streha mora da bude dovoljno duboka da prihvati lastavice koje istu kuću od zemlje prave. 

Žitelji salaša, salaš su osećali kao zaštitu, kao tvrđavu, 'zatvorenu' celinu koja sadrži sve nužno. U njoj su umirali preci i stasavali naslednici.

Vojvođanske kuće koje su u selu, imaju klupu ispred kapije, to nije obična klupa, to je klupa istoriskog nasleđa, mesto mobe kad se čisti grašak ili prede vuna. Klupa ispred kuće je mesto odakle se  posmatraju svatovi koji prolaze kroz selo, to je mesto gde po noći šapuću mladi zaljubljeni parovi, to je mesto gde se krišom ostavljaju poruke i cveće za devojke, to je mesto gde se nedeljom popodne sedi i gricka štrudla,  jer se nedeljom odmara i ogovara. Klupa ispred kuće je seoski, psihijatar. Prozori su uvek dvostruki ili trostruki, veličine taman onolike da može da se vidi šta se dešava na sokaku, veličine da čuva od spolja a priziva unutra, veličine da da dovoljno svetlosti a malo hladnoće i preterane toplote. A senik je mesto na tavanu, prozračno i čisto, to je mesto gde se gricka komadić slame i mašta, mesto gde sve miriše na livadu i snove, gde se čini da je svet, čitav, ravan, poput zemlje. U tu, vojvođansku, kuću ulazite preko kapije, koja je uvek velika, ona glavna, kad se otvori čitav svet ulazi u vaše dvorište, onako velikodušno slobodno, a u dvorištu paorska prašina (ko po njoj nije tapkao teško da će razumeti šta ona znači). Otvorena ili zatvorena kapija je znak da ste spremni da u svakom trenutku prihvatite plodove vaših njiva,goste i veselje. 

Nestankom salaša osiromašuje se već ionako pust predeo Vojvodine, kojem su salaši zeleno-bela ostrva, staništa bezbroj ptica i skrovište divljači. Ali salaši su i izvori kulture i svakojakih tradicionalnih dobara: izvorište vojvođanskog mentaliteta, izvorište vrednih, štedljivih, istrajnih, povučenih, tihih, odmerenih, sa posebnim humorom nadarenih ljudi, te naravno izvorište stoke i živine, grožđa, duda, rakije, gomboca i gibanice.  Na salašima je uvek bilo vruće gibanice, rakije, supe sa knedlama, kuvano meso preliveno sa sosom od paradajza ili sosom od vrelih višanja, pohovano meso uz krompir pire i naravno šnenokle, gomboce sa šljivama i štrudle sa makom. 

Salaši su bili utočište divljih životinja, stanište brojnih vrsta ptica, a salaše su uvek zvali „Zeleno-Bela ostrva“. U salašima je vekovima brižljivo čuvana kultura i tradicija, koja se srećom u poslednje vreme opet obnavlja na neki drugi moderniji način. 

Salašarske kuće su besmrtne poput naše tradicije i zato čuvajmo ih.

09.04.2023.