недеља

Srbobran

Srbobran je ljupka varošica bogate istorije koja je smeštena na obali Velikog bačkog kanala, a  okružen je meandrom rečice Krivaja. Bogat je termalnim vodama, koje se ne koriste u lekovite svrhe, ali ipak ima svoj izvor zdravlja, Žuti bunar. U centru, podno slatke strehe neprekidno teče voda. Žuta, bogata jodom. Najstariji pisani podaci o nastanku Srbobrana, potiču iz 1338. godine. Dugo je nosio naziv Sentomaš, ili sličnu verziju imena Sveti Toma, kao što su: St. Tamas, Szt. Tamas, Sent Tomas, Szent Tomas, Szenttamas, Bacs. Szent Tamas, Bac. Senttamas.  Prema mađarskim pisanim izvorima, sredinom XVIII veka dodato mu je Srbogradski ili Srbograd. Posle Velikog rata i prisajedinjenja Vojvodine Srbiji dobija ime Srbobran po utvrđenju-šancu koji je tokom Revolucije 1848. izgrađen kod današnje Srbobranske ulice. U njemu su bili ušančeni Srbijanci, pa je simbolično prozvan srbijanski, a kasnije Srbobran. Borbe su u to vreme vođene za nacionalna prava i željenu autonomiju Srba u bivšoj Austrougarskoj, a borba je nazvana „Bitka kod Sentomaša“. 

Plodna zemlja je svojevremeno iznedrila i veleposednike. Najčuvenija je porodica Dunđerski, koju meštani pamte i po dobročinstvu. I danas se mogu videti velelepna zdanja nekada najbogatije prečanske porodice. Na ovdašnjem pravoslavnom groblju je kapela Dunđerski, koju je sazidao Lazar, otac Lenke, verovatno najpoznatijeg člana porodice zahvaljujući peru velikog romantičara Laze Kostića. Na ulazu u groblje je Mauzolej Stevana Dunđerskog. Podseća na kupole srednjevekovnih srpskih manastira. Svojom kupolom sa krstom, podseća na kupole srednjevekovnih srpskih manastira. Izgrađen je od belog kamena. Iznad ulaza je ploča sa freskom Svetog Georgija (krsna slava Dunđerskih). Preko nekoliko širokih stepenica stiže se do širokog ulaza. Dva imozantna stuba od crnog mermera ukrašavaju ulaz. Unutrašnjost mauzoleja sa leve (severne) i desne (južne) strane ukrašena je zidnim freskama, koje su veoma oštećene i ugrožene od kapilarne vlage. Zid prednje (istočne) strane unutrašnjosti mauzoleja ukrašen je oštećenom ikonom u mozaiku. U mauzoleju su sahranjeni Stevan, supruga mu i njihovi potomci. Mauzolej je izgrađen za života Stevana Dunđerskog za 3.500.000 ondašnjih dinara ili oko dvesta vagona pšenice. Stevan je bio sin Novaka i unuk deda Gece. Rođen je u Srbobranu 1860. godine a umro 1935. godine. Bio je sjajni domaćin kralju Aleksandru I Karađorđeviću (tada regentu), prilikom njegovog boravka u Srbobranu 25.jula 1919. godine. Stotinak metara od južnog grobljanskog ulaza s desne strane glavne grobljanske aleje, podigao je najmlađi Gedeonov sin Lazar- Laza crkvu u slavu svog oca. Kao veliki rodoljub i poznavalac stradalničke istorije svog naroda, Laza Dunđerski je znao da su Srbi na zidovima svojih manastira sačuvali likove i uspomene na svoje vladare, od nastanka do propasti svoje države. To je doprinosilo očuvanju naše nacionalne svesti. Ova istorijska činjenica kao i uspomena na poštovanog i voljenog oca, bili su razlog i podsticaj da podigne ovaj značajan spomenik. U kripti ove crkve su sahranjeni Gedeon i njegovi potomci. Crkva „Svetog Georgija“ je podignuta 1884. godine, ima jedan toranj, duga je petnaest, a široka osam metara. Iznad ulaza u crkvu je freska „Svetog Georgija“ i spomen ploča sa sledećim tekstom: „1807-1881. Zadahnut verom praotaca mojih potkrepljen svetim arhijerejskim blagoslovom Vasaliana Petrovića vladike bačkog, podigoh ovaj sveti hram radi večne pravoslavne božije nad grobom nikad nezaboravljenog oca moga Gedeona Dunđerskog, nekadašnjeg skromnog zemljodelca i viteza Franc Josifovog ordena, kao i znamenje moje sinovljeve ljubavi i večne blagonaklonosti. U Sentomašu 8. septembra 1884. godine, Lazar Dunđerski, sin sa suprugom svojom Sofijom, rođenom Đorđević“.  Članovi porodice Dunđerski sahranjeni u kripti crkve:
1. Gedeon- Geca Dunđerski (1807-1883.)
2. supruga Persida rođena Letić (1805-1856.) 
3. Lazar Dunđerski (1833-1917.)
4. supruga Sofija rođena Đorđević (1831-1920.) 
5. Lenka Dunđerski (1870-1895.)
6. dr. Gedeon Dunđerski (1875-1939.) 
7. Đoka Dunđerski (1873-1950.)
8. Lazar Dunđerski (1904-1956.)
9. Katarina rođena Hadžić (1906-1940.)
10. Teodora rođena Vlahović (1887-1965.)
11. dr Dušan Dunđerski (1905-1977.)
12. Olga rođena Marinović (1901-1977.) 
13. Gedeon Dunđerski (1926-1984.)
Groblje je neobično i zbog većeg broja kosturnica, porodičnih grobnica, koje liče na manje mauzoleje.
Srbobranskim šorovima prolazio je i prestolonaslednik, Aleksandar I Karađorđević. Ugostio ga  je u svom raskošnom salonu Stevan Dunđerski 1919.
Na ulazu u mesto uočljiva su dva tornja Pravoslavne crkve Bogojavljenja Gospodnjeg.  Simbolično predstavljaju srpski narod s obe strane Save i Dunava, a crkva njihovo ujedinjenje i snagu. Zvona se, tako kažu, čuju i do 25 kilometara u krug. Pravoslavna crkva Bogojavljenja Gospodnjeg osnovana je 1787.i gradila se dvadesetak godina. Stradala je u svakom oružanom sukobu, kojih je bilo dosta na ovim prostorima, zvona su tada bivala pretapana u topove. Uporni meštani bi je uvek obnavljali. Dugačka 40, a visoka gotovo 70 metara, građena je više od dvadeset godina. Osvećena je 1807. godine i taj događaj ima simbolično značenje za istoriju Srbobrana. Crkva je posvećena Svetom Bogojavljenju Gospodnjem. Rezbariju ikonostasa radio je Georgije Dević 1859-63, ikone i zidne slike Novak Radonjić 1861, a pevnice i tronove Konstantin Pantelić.
Smatra se jednim od najlepših pravoslavnih bogomolja panonskog podneblja i zaštićeni je spomenik kulture. Ispred crkve je uređeni park, omiljeno sastajalište mladih i Spomenik palim borcima i žrtvama fašističkog terora. Odnedavno tu je i statua Lenke Dunđerski, u prirodnoj veličini izlivena je u bronzi i delo je vajara Stevana Filipovića. Lenka je u njegovoj viziji dostojanstvena i mudra, i kao takva, verno simbolizuje jednu od najznačajnijih srpskih porodica u Vojvodini. Porodica Dunđerski je iz Srbobrana krenula svoj razvoj, upravo sa ovih ulica, sa ovih trgova započeli su uspon građanske kulture Vojvodine, po čemu ih pamtimo i danas. Srbobran od 2006. godine do danas na jedan poseban način neguje uspomenu na Leknu kroz manifestaciju i književnu nagradu „Lenkin prsten“ koju je ustanovio Dom kulture Srbobran 2006. godine , a od tada do danas, nagrada je uručena 17 puta za najlepšu ljubavnu pesmu na srpskom jeziku objavljenu prvi put u periodu između dve dodele nagrade.
Na drugom kraju ovog mesta je rimokatolička crkva Uzvišenja Svetog Križa. Prva bogomolja na današnjem mestu sazidana je 1783. od naboja sa trščanim krovom bez tornja i krsta. Kako je broj stanovnika, a time i vernika rastao, 1815. je izgrađena prava bogomolja sa visokim tornjem i krstom. Crkva je nakon ratnih dešavanja 1848. godine, prvi put renovirana između 1852.i 1853. godine.
Opštinski organi uprave u Srbobranu, smešteni su u zgradi koja je izgrađena u 19. veku. Ovo prelepo zdanje sa četiri krila, formira kvadratnu građevinu u osnovi zajedno sa unutrašnjim dvorištem. Objekat je građen opekom, koja je sa spoljne strane malterisana i ofarbana. Prema Trgu Slobode u ovom mestu, okrenut je glavni svečani ulaz. Zna se i da je u ovoj zgradi rođen i živeo profesor i pesnik Steva Vladislav Kaćanski, koji je u narodu bio poznat i kao Stari Bard. Nadaleko poznata porodica Dunđerski je u atarima Srbobrana u svom vlasništvu, imala svoje brojne posede. Sam centar Srbobrana je izuzetno lepo uređen u blizini centra je smeštena autobuska stanica, preko puta koje se nalazi i pijaca.





















04.12.2022.

Teatar mladih "Mišolovka"

 Teatar mladih "Mišolovka“ iz Novog Sada je glumačka radionica za odrastanje, a koliko su ove radionice popularne svedoči i podatak da polaznika, svake godine, ima sve više te su podeljeni u grupe po uzrastu: od 1. do 4. razreda, od 5. do 8. zatim tu su srednjoškolci i studenti. "Mišolovku“ su osnovali Ibro Sakić i Jelena Zdravković. Jelena Zdravković je završila Visoku strukovnu školu za obrazovanje vaspitača u Novom Sadu i Pedagoški fakultet u Somboru. Masterirala je Primenjeno pozorište na Dramskom departmanu Akademije umetnosti u Novom Sadu. Ibro Sakić osnovne i master studije završio je na Katedri za srpsku književnost i jezik Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, a masterirao je i Primenjeno pozorište na Dramskom departmanu Akademije umetnosti u Novom Sadu. Dramskom i pozorišnom pedagogijom bave se dvadeset godina. 

Kroz radionice Teatara mladih "Mišolovka“ već devet godina mladi vežbaju i usavršavaju glumačke tehnike, kojima zapravo stiču znanja i veštine potrebne za svakodnevni život. Njihove dramske radionice imaju za cilj psihofizički razvoj dece i mladih, gde im pozorište ili gluma, nisu cilj sam po sebi, već su dramske, pozorišne ili glumačke tehnike alat da bi radili na razvoju mladih. Na radionicama učesnici prvo rade vežbe zagrevanja - fizičko i mentalno. U pitanju su dramske igre koje angažuju i um i telo. Nakon toga, grupa dobija određene zadatke, pojedinačno, u parovima, neki u manjim ili većim grupama, a u nekom trenutku grupa opet radi zajedno kao kolektiv, što je značajno sa aspekta njihovih priprema za bilo kakav timski rad za neko sutra u životu. Cilj je da svaki pojedinac vidi da se neće ništa strašno desiti ako nešto pođe drugačije nego što smo planirali. Dakle, kao i u životu. Nije kraj, nego improvizuj i učini da opet bude onako kako ti želiš. Oni se za to pripremaju upravo tokom ovih radionica. Neguje se  i razvija multikulturalnost, ali i prihvatanje drugih različitosti kao nešto prirodno, nešto što obogaćuje, bez čega ne mogu da se dosegnu sve vrednosti ljudskog. Njihove radionice su protkane humorom, ima dosta zabave u radu. Svi se smeju sebi i drugima, životu. Pa svima bude lakše.

Sve što može da se zamisli i što ne može, moguće je u pozorištu. Zato je dovoljno da se mašta, čak je i poželjno. I eto kako se dolazi do kreativnosti. A sve to – kroz igru. Naravno, postoje različiti tipovi radionica. Zavisi koliko dugo se već grupa sastaje, u kojoj fazi je proces, čime se bave, koje su teme koje zanimaju učesnike u toj grupi. Ideja osnivanja teatra bila je da se deca i mladi na dramskim radionicama bave sobom i temama koje ih zaokupljaju, a ono do čega dođu u radu predstave svojim vršnjacima, mada je jedan od ciljeva teatra i razvoj pozorišne publike.

Razlog zbog čega je teatar dobio neobičan naziv leži u počecima njegovih osnivača. I oni su nekad odlazili na radionicu jer im je motiv bio da se oslobode, oboje su bili jako stidljivi. Sebe su videli  kao dva mala uplašena miša koja su se ulovila u klopku koja se zove pozorište, pozorišni rad, dramski rad... Ali kad se jednom zaljubite u pozorište, tu više nema pomoći. Otuda naziv "Mišolovka". Takođe, postojala je i asocijacija na čuvenu scenu "Mišolovka" iz Šekspirovog "Hamleta", gde Hamlet daje uputstva glumcima kako da igraju pred Klaudijem ne bi li mu ulovili savest, pa im kaže da ne prekorače meru prirode... To uputstvo se osnivačima "Mišolovke" jako dopalo, jer deca ne moraju da "glume", oni i treba da budu prirodni na sceni. Na samom početku ideja je bila da pomognu deci i mladima koji su možda slični njima iz mlađih dana, da se izgrade, da dođu u kontakt sa sobom i da shvate sami šta žele, a šta ne žele u bilo kojoj situaciji u životu. Da postanu samopouzdani ljudi koji veruju u dobrotu i čestitost, koji će, iako svesni bilo koje situacije u kojoj se nađu, dati sve od sebe da ispoštuju sebe i da kažu ne iako su u manjini i da se ne osećaju loše zbog toga. Na njihove radionice ne dolaze samo deca kojima treba ovakav vid rada i podrške. Dolaze i oni koji jednostavno samo vole pozorište.

Iako im cilj nije bila produkcija, njihovi nastupi na kraju sezone su uvek posećeni, a neke od predstava i nagrađene na festivalima. Veliki broj zadovoljnih roditelja i mladih koji su stekli samopouzdanje, postali su najbolja preporuka za teatar .

Jedna od nagrada koju su osvojili je i za najbolju predstavu na Internacionalnom festivalu Takt Teatar Fest za predstavu „Presek“, koja ističe autentične priče o tinejdžerskim problemima. Dobili su i nagradu za najbolju režiju i umetničko delo u celini za predstavu "Bajke naroda sveta“ koju je uradila najmlađa grupa polaznika. U toj predstavi igra 26 mališana, svi su u crnom i ne progovoraju ni reč, a igraju ljude, životinje, vetar, sunce, reku... I predstava "Šest portreta Pavla Beljanskog“ je bila selektovana na tri festivala koji nisu bili takmičarski. Kuriozitet ove predstave jeste da se ona igra isključivo u prostoru Spomen-zbirke Pavla Beljanskog u Novom Sadu, a uz pomoć interneta uspela je da ode na tri festivala.

Teatar mladih "Mišolovka" veliku zahvalnost duguje Visokoj školi strukovnih studija za obrazovanje vaspitača, koja im je pet godina ustupala prostor za radionice. Zbog pandemije ta saradnja je prekinuta. Nakon toga koristili su dvorište Arhiva Vojvodine, a trenutno su ugošćeni u KCNS-u i u Omladinskom centru Gradske biblioteke. Takođe, na osnovu projekta "Muzej mladih", redovno se sastaju i u Spomen zbirci Pavla Beljanskog. "Mišolovka" se finansira kroz članarinu i projektno finansiranje, a neizmernu pomoć pružaju roditelji dece. Rad teatra se može pratiti i preko društvenih mreža Fejsbuk i Instagram.

Svakom je čoveku potreban ventil da bi se sačuvao u teškim vremenima, a mladim ljudima još više su potrebne smernice za dobro snalaženje kroz život,  koji može biti itekako surov,  zato je vrednost jednog ovakvog teatra nemerljiva!





















18.12.2022.

среда

Ležimir

 Ležimir je selo koje se nalazi u severnom delu opštine Sremska Mitrovica, okruženo sa svih strana brdima. Ime sela Lecemer – Lecimer je slovenskog porekla i prvi put se pominje u papskim zapisima 1389. godine. O postanku sela i o imenu Ležimir ima ovo narodno predanje: Tri brata Vozari, od kojih su potomci današinji Vozarovići, doselili su ovamo sve, a ovde, gde je današnje selo, bila je šuma, u koju su begali i sklanali se od Turaka, jer tu “leži mir”.

Seoska crkva je podignuta 1764. god., a iste su godine i školu osnovali, koja je bila malena i tesna; postojala je do god. 1872.
Na podruju Ležimira pronađeni su i ostaci života počev od praistorije.
Tokom srednjeg veka Ležimir je bio malo kmetsko selo sa crkvom, iznad koga je utvrđenje štitilo važan put od slobodnog kraljevskog grada Svetog Dimitrija (nekada Sirmijum) do Dunava.
Selo je bilo poznato po proizvodnji kreča. Meštani su aktivno učestvovali u NOB-u. Bilo je 166 boraca od kojih je 74 poginulo. U fašističkom teroru stradalo je 255 žrtava.
Spomenik NOB-u u Ležimiru podignut je na uzvišenju na izlasku iz sela prema Fruškoj gori.
Spomenički kompleks se sastoji od spomen ploče sa imenima postradalih žitelja Ležimira tokom Drugog svetskog rata i skulpture muškarca i deteta na uzvišenju do koje se dolazi uređenim stepeništem.
Spomen ploča je postavljena na zidu od kamenih kvadera, dok je skulptura, rad vajara Pavla Radovanovića (1923—1981), urađena u bronzi. Autor komleksa je arhitekta i vajar Svetislav Ličina.
Poznati stanovnik ovog sela, Gligorije Vozarović (rođen 1790. godine a umro januara 1848. godine u Beogradu) zapamćen je u istoriji kao prvi srpski knjižar i izdavač, ali kuća u kojoj je rođen, u Ležimiru, iako je imala status spomenika kulture, srušena je i nigde u mestu nema oznaka da je baš tu rođen. Otvorio je prvu knjižaru u Srbiji i odštampao prvu knjigu na ovim prostorima. I to je tek deo njegovih zasluga. Malo ko zna da je Miloš Obrenović lično izabrao Vozarovića da ukoriči i poveže Sretenjski ustav.
Ležimir je poznat i po Hotelu Ležimir koji je izgrađen 60-ih godina, a najpre je poslovao u okviru tadašnjeg PIK Sirmiuma. Kasnije je pripao preduzeću "Park" iz Sremske Mitrovice.
Svoje zlatno doba doživeo je 70-ih godina, posle čega je krenulo njegovo propadanje, a 90-ih je bio dom izbeglica iz bivše Jugoslavije.
Razlog dugogodišnjeg propadanja bili su nerešeni imovinsko-pravni odnosi.
Posle dugo vremena propadanja i neizvesnosti, hotel Ležimir prodat je, a gradska vlast Sremske Mitrovice je prilikom formiranja oglasa striktno navela da prostor zajedno sa objektom, koji će biti stavljen na licitaciju i na prodaju, mora biti izgrađen ili rekontruisan i opredeljen isključivo za svrhe ugostiteljstva, turizma i sporta i rekreacije. Nikakvi drugi sadržaji ne smeju biti. Za sada se još ništa ne radi na ovom objektu, ali nadamo se da će obećanje biti održano.













11.11.2022.

четвртак

Stražilovo

 Stražilovo, brdo iznad Sremskih Karlovaca na 316 metara nadmorske visine, dobilo je ime po straži koju je na ovom mestu svojevremeno postavila opštinska vlast, da bi sprečila krijumčarenje robe zaražene kugom, koja je na ovim prostorima harala na samom kraju XVIII veka (1799).Popularno je izletište zbog beskrajnog zelenila, mira i prirodne lepote, ali i bogate kulturno-istorijske prošlosti. 

Stražilovo je neraskidivo vezano za lik i delo najdarovitijeg srpskog pesnika koji je 1853. godine umro u Beču, a trideset godina kasnije sahranjen po sopstvenoj želji na Stražilovu, iznad njegovih Karlovaca, mesta koje je proslavio, a u njemu živeo od 1836. do 1841. godine, koliko je i đakovao u Karlovačkoj gmnaziji. Radičević je slobodne sate voleo je da provodi upravo na Stražilovu, koje ga je inspirisalo.

Stražilovo je deo Nacionalnog parka Fruška gora, sa kojeg duva vetar Stražilovac, jedan od nekolicine vetrova (gornjak, donjak, gorski), koji duvaju samo u Sremskim Karlovcima. 

Na vrhu brda Stražilovo, na Brankovom visu, nalazi se grob Branka Radičevića, na kojem je od 1885. godine postavljen spomenik Branku Radičeviću, u obliku piramide, koji je visok šest metara, a čine ga tri stepenika i obelisk. Treći stepenik je sastavljen od osam kamenih kocki donetim sa raznih planina: Avale, Plješivice, Velebita, Kleka, Dinare, Lovćena, Vršačkih planina i Fruške gore u znak ljubavi sprskog naroda prema ovom pesniku. Sa prednje strane spomenika uklesane su reči

„Mnogo teo, mnogo započeo

čas umrli njega je pomeo.

Branko Radičević živeo je nepunih 30 godina (1824-1853), ali će zbog svojih pesama ostati zauvek među nama. Kao oduševljeni pristalica jezičke reforme Vuka Karadžića, prvi je počeo da peva na narodnom jeziku i u duhu srpske narodne poezije. Pesničkim slobodama označio je prodor u novu epohu. Pesme su mu pune vedrine, vitalnosti, žudnje i uživanja u prirodi, u nekima predoseća sopstvenu ranu smrt.  Najpoznatije njegove pesme su Đački rastanak  i Kad mlidija' umreti. Sremski Karlovci i obližnje Stražilovo su imali velik uticaj na Brankova kasnija dela, a u Đačkom rastanaku, izražava svoju želju da tu bude i sahranjen. Studirao je pravo i medicinu u Beču, znao je nemački, latinski, grčki, češki i slovački jezik. Napisao je tri knjige pesama (treća je posmrtno objavljena 1862. godine), ali je i danas jedan od najčitanijih naših pesnika. Umro je prerano, 1853. godine u Beču. Brankovi posmrtni ostaci, po njegovoj želji, preneti su na Stražilovo, 1883. godine.

Na proplanku u podnožju Stražilova, na obali Ešikovačkog (Stražilovačkog) potoka nalazi se spomenik – skulptura čuvenog srpskog romantičarskog pesnika Branka Radičevića sa lirom u ruci, rad vajara Jovana Soldatovića, neobičnog po tome što se ne nalazi na postamentu, već praktično na zemlji, pa daje utisak da pesnik šeta po svom omiljenom Stražilovu. U neposrednoj blizini je i Restoran "Brankov Čardak".

Ovom divnom mestu i Miloš Crnjanski je posvetio stihove jedne od najlepših poema ikada napisanih na srpskom jeziku, pesme “Stražilovo”, a pesnička nagrada koja se dodeljuje najboljim pesnicima  još od 1973. godine nosi naziv – “Stražilovo”

Stražilovo ima i planinski centar koji onima koji žele rekreaciju u prirodi pruža mogućnost za najrazličitije aktivnosti, a onima koji žele kvalitetan i miran odmor takođe ispunjava očekivanja. 











13.11.2022.

Koža pamti