Mnoga, još mnoga pitanja motaju mi se po glavi, jer vidim da nešto ne radim kako treba. Čitaoca (prijavljenih na blogu svastarenje5.blogspot.com) imam vrlo malo.
Počela sam da pišem blog ne bi li sebi olakšala dušu (posle postavljanja dijagnoza- dva gadna kancera), a uz put i još nekom pomogla. Međutim, počelo je sve da me interesuje pa sam malo skrenula sa glavne teme. Glavna tema je bila kako se osećaju pacijenti(prvenstveno oboleli od karcinoma), koji su problemi na koje nailaze, kako drugi ljudi reaguju i šta nam u tome smeta. Onda sam se vratila prirodi, pa je meni počelo da smeta bahato ponašanje pojedinaca i naravno, pisala sam o tome. Zalažem se za očuvanje prirode, ne mogu o tome da ćutim.
Međutim i to ima veze sa nama, pacijentima. Dokaz je koliko nam je važno da čuvamo ono što volimo, da se aktiviramo i po pitanju šetnje i po pitanju očuvanja prirode, za koju znam da mene leči. I ne samo mene, bitna je za svako živo biće na ovoj planeti. Skrenuti misli sa bolesti na nešto što je svetski, planetarno, važno isto koristi nama pacijentima. Dokaz je da nismo još za bacanje, da možemo (samo ako hoćemo) da doprinesemo boljem životu i nama i našim pokolenjima. Najlakše je (meni ne, ali vidim druge), zatvoriti se i jadikovati, propadati i psihički i fizički, gledajući rijaliti emisije i ne raditi ništa dobro za sebe, već očekivati da te drugi služe, žale i sl.
Mene su moje bolesti OPLEMENILE! Sada sam aktivnija nego pre njih, srećnija, više se krećem, vratile su me prirodi, imam više interesovanja ( da ne kažem, sve me interesuje ) i težim ka tome da ih ispunim. Naravno, sve u okviru mojih mogućnosti, ali isto tako sam tek sada svesna da su te mogućnosti daleko veće nego što sam mogla i da pretpostavim.
Sada, kako da odgovorim na pitanje ko je moja čitalačka publuka? Ne računam prijatelje koji me znaju. Mislim da sa ovakvim svaštarenjem sa tekstovima, moja publika mogu biti svi.
Bolesni, da ih podsetim da još uvek vrede, da se vredi boriti, da još mogu doprineti i sebi i drugima da bude bolje, da su potrebni i sebi i drugima koji ih vole...Tu smo gde smo, pa hajde da ostavimo neki lep trag, da probamo da ostavimo nešto lepo posle sebe. Da se zna da smo postojali i bili korisni, da smo se bar potrudili da bude tako.
Zdravi, zdravlje je relativna stvar i za njih su moji tekstovi (tako bar smatram) korisni. Kao opomena, šta bi bilo kad bi bilo, kao poruka da se i oni potrude sa ne dođu u situaciju nas bolesnih...Da saznaju šta nam smeta, da pomognu u rešavanju problema npr. u zdravstvu i ima tu još mnogo toga.
Moja reper rečenica je ZAJEDNO SMO JAČI (primenjiva u svemu) i zaista je tako.
Tekstovi koje pišem, to sam ja, moja razmišljanja, moja ličnost. Danas pišem o nekom problemu sa zdravljem, sutra ću se oduševljavati prirodom, prekosutra ću biti opčinjena nekom radionicom na kojoj sam bila, ljudima koje sam upoznala. To sam jednostavno rečeno ja.
Nemam nameru da filozofiram, imam nameru da pokažem kako nam može biti bolje bez obzira na dijagnoze, samo ako se potrudimo.
Vera iz fotelje ili stolice za ljuljanje nikada neće pomeriti planine. Čekati skrštenih ruku da nam nešto padne sa neba je recept za neuspeh u svemu.
Početak je najvažniji deo rada. (Platon)
Hvala☺
30.11.2019.
Нема коментара:
Постави коментар