Zmajevo

Katastarski najveće naselje u Vrbaškoj opštini, Zmajevo je i među najstarijim, o čemu svedoče razni pisani dokumenti, kao i predanja i legende o nastanku sela. Pod imenom Ker pominje se u dokumentu iz  1267. godine i bilo je naseljeno mađarskim i nemačkim življem. 

Prema nekim izvorima, taj naziv odnosio se na šire područje Bačke, na teritoriju od Bača, pa sve do granica današnjeg Zmajeva.
Selo 1317. godine postaje dvorsko dobro i darovano je vlastelinu.
Srbi su ga naselili 1698, a već 1703, osnovana je prva srpska škola.
U to vreme, pored Srba, u selu su živeli Nemci i Madari. Godine 1793. osnovana je mađarska, a 1840., nemačka škola, pa su odatle i  nazivi mesta: Alt – Keer 1853., O-Ker 1854-1984, Stari Ker 1859-1897, O ili Nagy, Alt ili Gross Ker 1864, Ker Stari 1905, Oker 1905-1922. godine, Pašicevo od 1922-1946. i Zmajevo (po pesniku Jovanu Jovanoviću – Zmaju) od 1947. godine, do današnjih dana.
Pored poljoprivrede kao glavnog zanimanja i izvora prihoda Zmajevo je imalo i poznatu kudeljaru i ciglanu, a u vreme procvata između dva rata postojalao je lepo uređeno javno kupatilo, bazeni, teniska igrališta, dva konjička kluba, sokolsko društvo, dva fudbalska kluba, kasnije čitaonica, biblioteka, bioskop... Meštani s ponosom ističu da je selo do 1964. bilo sedište opštine, te da su u to vreme imali malu bolnicu i porodilište, kao i banju u kojoj su se lekovitom sumpornom vodom lečili ljudi iz svih krajeva Jugoslavije, kao i inostranstva.
Postoje dve legende o prvobitnom nazivu Ker, koje je zabeležio bivši učitelj Lazar Andrić. Prema jednoj, nomadi su lutajući Panonskom nizijom naišli na ovo mesto prekriveno ritovima i gustim žbunjem, a kako bi otišli po ostatak plemena i pronašli odabrano mesto, kopaju duboku jamu i u nju ubacuju psa, koga će posle pronaći po lavežu. Druga legenda kaže da je prva prinova nastanjenog plemena bila štenad plemenite kuje, a pošto su stočari cenili pse, za uspomenu na prvu prinovu, selu daju ime Ker. Za ovo mesto vezuju se istorijska imena Stari Ker, Oker, Ker Stari, Bačka Dobra i Pašićevo. Prvi stanovnici ovog mesta veruje se da su bili lutajući nomadi, koji su odluku da se nastane na teritoriji današnjeg Zmajeva odabrali zbog plodnog zemljišta i reke, koja je kasnije dobila ime Jegrička, a i danas je od vitalnog značaja za selo.
Zmajevo se nalazi i na idealnom geografskom položaju, danas zapadnim obodom sela prolaziće međunarodna, veoma frekventna, pruga Beograd-Novi Sad-Subotica-Budimpešta(koja je zbog brzog voza trenutno u fazi obnove), a istočnim i autoput. Zbog ovakvog položaja u Zmajevu je razvijen dinamičan život,međutim kao i u drugim manjim mestima, zbog pada životnog standarda, poslednjih nekoliko decenija primetan je pad nataliteta i oseti se odlazak mladih u grad.
Prilikom kopanja prvog arteškog bunara u Zmajevu, davne 1914. godine, potekla je žuta voda neobičnog ukusa. Utvrđeno je da voda ima lekovita svojstva, a u selu je ubrzo napravljena banja, od koje je danas ostala samo česma.
"Narodno kupatilo" u Zmajevu osnovano je 1926. godine. Ipak, iako veliki turistički potencijal, koji se najviše koristio između dva rata, kada je postojalo uređeno banjsko lečilište sa organizovanom medicinskom službom , uređenim kupatilima i pansionima za goste, danas se izvor sveo na jednu česmu u centru sela.
Često se na ovoj česmi mogu zateći stanovnici sela sa kanisterima, ali dolaze i ljudi iz celog regiona, a za lekovitost ove vode bili su zainteresovani i Nemci, Finci i Holanđani, pa ipak projekat još nije urodio plodom. Danas to „tečno zlato“ kao ga još nazivaju, odlazi u Jegričku. Iako je bilo potencijalnih ulagača, čini se da nije bilo dovoljno sluha za njihove namere.
Na osnovu dosadašnjih analiza, iako se sumporna voda još uvek ne tretira kao lek, ustanovljeno je da ima razna blagotvorna dejstva. Zdravstvena blagotvornost zmajevačke žute vode nije sporna jer prema svim dosadašnjim analizama, rađenim tokom minule dve decenije, potvrđena su njena mnogostruka lekovita svojstva, ne samo za lečenje oboljenja digestivnog trakta, već i mnogih drugih bolesti, u prvom redu raznih oblika reumatizma, neuralgije, kožnih i ginekoloških oboljenja. Stariji stanovnici Zmajeva pamte da su na terapiju dolazili ljudi u invalidskim kolicima i na štakama, da bi posle nekoliko nedelja terapije bili u stanju da se kreću bez ikakvih pomagala. Kažu da je mnogo štaka ostalo posle zatvaranja lečilišta, što je dokaz koliko je ljudi bilo izlečeno(došli na štakama ,a otišli bez ovih pomagala). Zmajevčani se već decenijama nadaju da iako javnog kupatila više nema, a bazeni su zatrpani pod seoskom samoposlugom, da će se u selu ponovo otvori lečilište kao što je Kanjiža, Vrdnik ili Melenci.
Zmajevo ima i jezera, koja su nastala eksploatacijom gline za potrebe ciglane u Zmajevu u Južno-bačkom okrugu što jezeru daje jednu posebnu svetlu boju, kao i ribi koja se u njemu nalazi. Od 2014. godine upravljanje najvećim jezerom je preuzelo Udruženje ribolovaca „Šaran“ iz Zmajeva, na čelu sa iskusnim ribolovcima i što je najbitnije, pravim ljubiteljima prirode koji se trude da od jezera naprave pravu oazu odmora, relaksacije i sportskog ribolova. Površina jezera je 6ha i ima 14 velikih i komotnih bokseva za pecanje, dok je prosečna dubina jezera 2m. Na jezeru se peca šaran, amur, som, smudj i štuka. 
Jezera se pune prirodno iz 26 izvora dok ih od reke Jegričke deli 20 metara zemlje.
Kao i mnoga druga stara mesta i Zmajevo ima starih i lepih građevina. Pravoslavna  Crkva Sv. Nikolaja sagrađena je 1793. godine.
Staro zdanje Mesne zajednice, izgrađeno je 1905. godine.
Šteta što ovo mesto ima tako velike potencijale da bude pravo turističko i banjsko lečilište, koji još uvek čekaju da budu iskorišćeni.

18.09.2022.

Stara i Nova Moldava u Rumuniji i Insula ostrov

 Stara Moldova se nalazi uz Dunav, u rumunskom delu Đerdapa. Stara Moldava (rum. Moldova Veche) je naselje u gradskoj opštini Nova Moldava (rum. Moldova Noua ). Naselje je značajno po prisutnoj srpskoj nacionalnoj manjini u Rumuniji. 

Grad se prvi put pominje 1777. Na karti iz 1723. naselje se zove Pesneak, a 1761. Bosnaak. Po svemu sudeći, postojala su dva naselja (Bošnjačko i Baronsko), koja su spajanjem formirala sadašnje naselje – Moldova Noua. Tek 1808. godine grad se u zemljišnim knjigama pojavljuje kao Neu Moldova (Moldova Noua).

Gornja oblast Dunavske klisure (Gornja Klisura, od Baziaša do Cozle), gde se nalazi Moldova Noua, bila je naseljena od davnina. Najraniji tragovi naseljavanja ljudi potiču iz paleolita i pronađeni su u selu Gornea (com. Sichevita). Oko Moldove Noua i oko većine sela u klisuri, arheolozi su došli do otkrića iz svih drugih perioda antičke ere.

Grad istoričari smatraju jednim od najvažnijih rudarskih gradova u vlasništvu Rimljana. Iz rudnika Moldove Noua rudari su izvlačili zlato, srebro, bakar, gvožđe, olovo. 

Zanimljivo je da meštani i danas koriste ime Bosneac – Bosneag, koje potiče od jednog od bošnjačkih rudarskih preduzetnika.

 Rudnik je imao problem sa otpadom i gde da ga odlažu. Kako se u blizini Stare Moldave nalazilo nenaseljeno ostrvo zvano Insula, dosetili su se da bi na njemu mogli odlagati jalivinu, tj. otpad iz rudnika, koji su brodovima prebacivali. U jednom ambicioznom momentu, čak su napravili nešto poput mosta od Stare Moldave do ostrva i imali nameru da otpad prebacuju vagonima. Međutim, 1990. godine rudnik je prestao sa radom, a konstrukcija mosta, koja nema ni početak na obali ni kraj na ostrvu, ostala je kao uspomena. Tada se postavilo pitanje šta da se uradi sa zagađenim ostrvom, pokušali su da ga ozelene i uspeli. Ali kako im je trebala potvrda da će se ostrvo obnoviti, doveli su konje na ostrvo. Konji su se odomaćili, time i potvrdili da je obnova ostrva uspešna i sada ih ima preko 200. Jedini stanovnici ostrva, a i turistička atrakcija, te se organizuje obilazak ostrva. 

Postoji anegdota o ovom ostrvu i zašto je pripalo Rumuniji. Posle I svetskog rata, počeli su dugački pregovori između Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca i Kraljevine Rumunije oko granice(trajali su 3 godine). Pa su počeli i pregovori oko ženidbe kralja Aleksandra I Karađorđevića sa princezom Marijom. Rumunski kralj Karlo II je tada pitao Aleksandra I Karađorđević: "Zete, šta ćemo sa ostrvom?"

Na to mu je zaljubljeni Aleksandar odgovorio: "Kako je ostrvo izmedju Srbije i Rumunije zeleno kao oči vaše princeze, neka pripadne vašoj državi."

slike preuzete sa interneta:

slikano sa broda:

02.09.2022.

Festival Ukusi Vojvodine

 Festival “Ukusi Vojvodine” je događaj koji predstavlja male proizvođače hrane i pića iz čitave Vojvodine, kao i restorane u kojima se neguje tradicionalna vojvođanska kuhinja. Traje dva dana (subota i nedelja). Održava se svake godine u Limanskom parku (ove godine šesti po redu) koji tada svojim mirisima raznih specijaliteta koji se tu kuvaju, ne ostavlja ravnodušnim ni najsitiji stomak. 

Ideja o festivalu se rodila iz potrebe da se bogato nasleđe različitih uticaja koji su učinili vojvođansku kuhinju raznovrsnom i posebnom, prezentuje ljubiteljima dobrog ukusa. Od davnina su se na ovim prostorima ukrštali putevi Istoka i Zapada, mnogi su narodi tu našli svoje utočište, doneli svoje običaje i svoje navike. Mešanjem sa domaćim stanovništvom i podnebljem rođena je jedinstvena vojvođanska kuhinja, te nije ni čudno što važi za mesto gde se uvek može dobro jesti. 

Novosađani, kao i svi drugi ljubitelji dobrih ukusa i posetioci Novog Sada, sa nestrpljenjem svaki put iščekuju festival gde ih na jednom mestu očekuju kvalitetni domaći proizvodi, omiljena vojvođanska jela, ali i dobra zabava za celu porodicu. Sladokusce očekuje dobra domaća kuhinja, prvenstveno gulaši, paprikaši, pečene kobasice, škembići, pasulj, jela od kupusa, jela od testa, kao veliki broj poslastica iz brižljivo čuvanih recepata. Posetioci imaju priliku da kupe kravlje i kozje sireve, prave vojvođanske slaninice, kulene i kobasice različitih receptura, domaće zimnice, meda, proizvode od leblebije, bundeve, različite namaze i ulja, domaće voćne sokove i likere, kvalitetna vina, tu je i zanimljiva ponuda kraft piva. 

Kao i do sada, predstavila su se pojedinačna poljoprivredna gazdinstava i male preduzetničke radnje, restorani, udruženja žena iz cele Vojvodine, lokalne akcione grupe i turistička udruženja Novosadskog vinskog puta.

U okviru kulinarskih radionica, kojih je bilo šest, predstavili su se Aktiv žena Vojvodine „Vojvođanka“ sa jelima od testa, proizvođači udruženja Organski Novi Sad sa satarašom i pričom o novosadskoj organskoj sceni, nastavnici i učenici Srednje stručne škole „Borivoj Mihajlović Mihiz“ iz Iriga pripremili su neke od vojvođanskih specijaliteta. 

U Dečjem sokaku za najmlađe posetioce i ove godine bilo je mnogo lepih tadicionalnih igara, takmičenja, a radionice su ove godine u plavoj boji, jer su šljive glavna tema u oba dana. 

Na dve pozornice u parku, bilo je i dobre muzike. Festival je počeo prepoznatljivim džez zvucima Aleksandar Dujin Orkestra, zatim i tamburice, a bilo je i drugih izvođača.

Festival je prepoznat i podržan od Grada Novog Sada, kao manifestacija koja doprinosi privrednom, turističkom i kulturnom imidžu Novog Sada i Vojvodine.

11.09.2022.

Ada Kale

 Ada Kale, Adakale ili Ada-Kale (tur. ada — „ostrvo” ,kale — „grad”) je nekadašnje ostrvo i naselje na Dunavu u Tekijsko-oršavskoj dolini, između gornje klisure Kazana i nizvodne Sipske klisure, kod ušća reke Černe na granici Srbije prema Rumuniji. Ostrvo je bilo poznato po vinovoj lozi zvanoj adakalka. Ada Kale je potopljena 1971. godine izgradnjom hidroelektrane Đerdap I.

Ada Kale bila je preostala turska enklava do 1912. godine. Na ostrvu dugom 1,75 km i širokom 0,5 km nalazili su se tvrđava i mali grad sa džamijom, bazarom, malom pravoslavnom kapelom, nekoliko kafeterija, guvernerskom palatom i nekoliko zavojitih uličica. Poslednjih 600 (prema drugim izvorima 1.000) uglavnom turskih stanovnika živelo je pretežno od ribolova i proizvodnje slatkiša i duvanskih proizvoda. Živi turizam razvio se u 20. veku, kad je Ada Kale je služila stanovnicima okolnih regiona kao romantična destinacija, zahvaljujući oslobađanju od poreza prilikom kupovine turskih slatkiša, nakita i duvanskih proizvoda. Ada Kale je takođe bila poznata po uzgoju ruža i proizvoda dobijenih od njih (ružino ulje i parfem).
Adu Kale su još Rimljani utvrdili i na temeljima tih utvrđenja građena su druga tako da je ono uvek služilo u vojne svrhe, jer je onaj ko je bio njegov gospodar gospodario plovidbom kroz Đerdap.
Ada Kale je često menjala gospodare. Bila je srpsko, tursko, austrougarsko i na kraju rumunsko ostrvo.
Najdužu borbu za kontrolu Ade Kale vodile su Turska i Austrija i ona je trajala više od 500 godina. Menjalo se i ime ostrva. Dugo vremena zvalo se Sa’an, a poreklo tog naziva se gubi negde u mraku istorije. Kasnije je bilo poznato i kao Karolina, po austrijskoj tvrđavi, Nova Oršava, po gradu Oršavi na rumunskoj obali, Ada-i Kebir (Veliko ostrvo), na mešavini arapskog, persijskog i turskog. Ime Ada Kale (na turskom Ostrvo tvrđava), pod kojim je i potonulo u Dunav, dobilo je nakon izgradnje velike tvrđave.
Feliks Kanic zabeležio je da je ostrvo imalo "kasarnu, bolnicu, crkvu i jedan tunel ispod Dunava prema srpskoj obali, koji je vodio do obalskog utvrđenja, nazvanog Fort Elizabet po austrijskoj carici".
Priča se da su svi živeli zajedno, kao jedna porodica, uprkos različitim verama i nacijama.
Svi su praznovali Hidrelez (Đurđevdan), bili kao jedna porodica, uzajamno se poštovali, zajednička im je bila i odeća, uglavnom tradicionalna turska. Pilo se svako veče, najčešće domaća dudova rakija, na spavanje se odlazilo otključanih vrata, ne pamti se kada je zabeležena krađa ili svađa. Ovo ostrvo koje je predstavljalo „orijent u srcu Evrope“.
Jedna od legendi kaže da su ga, tragajući za zlatnim runom pohodili Argonauti i tu prvi put videli maslinu, a Herodot ovu dunavsku adu opisuje kao ostrvo puno maslina i stada stoke.
Ada je još bila pod turskom vlašću kada je 1849. na njoj boravio Lajoš Košut. Tamo je stigao na putu za Tursku, gde ga je prognala Austrija posle propasti mađarske revolucije. Na ostrvu je dočekan sa počastima, a predanje kaže da je nosio sa sobom mađarsku krunu koja je četiri godine bila skrivena na Adi Kale, zakopana u zemlju.
Rumunski kralj Karolj II posetio je ostrvo 1931. Popio je kafu, iz šoljice iz koje je pio i njegov otac, sa smehom saslušao legendu kako je neko na Adi Kale davno prorekao da će baš te godine doći vladar koji će vratiti privilegije ostrvljanima, i potom oslobodio stanovnike carine na uvoz duvana i četiri vagona šećera, poreza na suvenire. Na ostrvu je postojala fabrika cigara, za koje kažu da su konkurisale kubanskim, pušili su ih i neki članovi britanske kraljevske porodice i sam rumunski kralj.
Bila je pesma o ljubavi mlade Turkinje i mornara Rumuna, Ajše i Dragomira, negde pedesetih se pevala. Imala je dva kraja, po jednom su oboje skočili u Dunav jer se porodice nisu slagale sa njihovom ljubavlju, po drugoj su ostali zajedno. Kada bi rumunski turistički brodovi prolazili pored ostrva, uvek bi na najjače puštali tu pesmu.
Za Srbe posebno mesto iz bogate istorije Ade Kale ima događaj iz Prvog srpskog ustanka, kada je vojvoda Milenko Stojković, po nalogu Karađorđa, u noći između 5. i 6. avgusta 1804. godine posekao beogradske dahije Aganliju, Kučuk Aliiju, Mula Jusufs i Mehmed-aga Fočića, koji su  po podizanju ustanka sa svojim blagom, pratnjom i haremom pobegle na ostrvo Ada Kale. Pogubio je svu četvoricu, a u Beograd, a potom i u Carigrad, poslate su glave trojice dahija. Aganlijina glava nikada nije pronađena. Postoji priča da je upala u Dunav prilikom pranja. Kako je Aganlija došao iz Bosne u Srbiju kao čamdžija, a završio u vodama Dunava kao zlikovac, nastala je izreka: „Voda ga donela, voda ga odnela“.
Dunavskog ostrva tvrđave nema pola veka, a oni koji veruju u legende kažu da nad nekadašnjom adom i dalje bdi Miskin Baba, poslednji emandski princ iz 18. veka stare dinastije Uzbeka iz Buhareje, koji je pošao je u svet da traži ostrvo koje je video u snu. Ostrvo iz njegovog sna bila je Ada Kale na kojem je ostao do smrti, živeći kao prosjak i izvodeći čudesna izlečenja….Ostrvljani su ga pamtili po skromnosti, legenda kaže da je mogao da pretvori vodu u vino. Umro je u 95. godini, a grob mu je postao mesto hodočašća za mnoge muslimane i hrišćane.
Celokupno stanovništvo je iseljeno do 1968. godine, a Ada Kale je nestala sa mape sveta 1970. godine. Tada su talasi reke pokrili ostrvo na kome se nakupilo legendi i istorije dovoljno za nekoliko svetova.
Tvrđava i muslimansko groblje preseljeno na ostrvo Šimijan par kilometara nizvodno od Kladova, kao i satni mehanizam sa ostrvske sahat-kule, koji je sedamdesetih godina prošlog veka bio na zgradi, sada napuštene, prahovske carinarnice, retki su tragovi sa dunavske Ade Kale koju je potopila đerdapska akumulacija.
Posledice izgradnje hidroelektrane i povećanje nivoa Dunava za 70 metara bile su raseljavaje velikog broja ljudi koji je živeo na obalama reke. Nikako ne smemo zaboraviti da je nakon izgradnje hidroelektrane, nastalo najveće veštačko jezero u Srbiji, Đerdapsko jezero.
Stanivnici ostrva koji su morali da napuste ostrvo, kažu da bol zbog toga još postoji.
Taj bol izbija iz svake reči u Pričama sa Ade Kale. "Ostrvo je imalo poseban miris, na svakoj strani je bio različit. Od reke je dolazio gotovo morski miris vode, oko kuća se širio miris voća, ili marmelade koja se spremala, kada se ode u čaršiju sretao vas je miris duvana. U proleće bi čitavo ostrvo ozelenelo, a uveče, čim bi nastupio sumrak, započinjao je pravi orkestar žabljeg kreketanja... Svi imaju domovinu, svako može da poseti zavičaj, svako može da se vrati negde. Ja ne mogu da pokažem mužu i deci mesto gde sam rasla."
"Za decu je posebno bilo kao raj. Tamo smo naučili da delimo sa drugima. Praznici su bili posebni, u Turskoj nismo doživeli tu atmosferu i praznovanje. Imali smo plažu, ali nismo mogli ići mnogo dalje od obale, zbog virova i vrtloga. Ljudi su dugo živeli, jeli ono što su sami zasadili, na čistom vazduhu, nije bilo automobila, stresa. Zahvalan sam Bogu što sam proživeo detinjstvo i mladost u tom rajskom kutku sveta. Da negde ima takvog mesta, ostavio bih sve da živim tamo."

na ovom mestu je bilo ostrvo

slike preuzete sa interneta:

07.09.2022.

Korzo

 U subotu, 10. septembra, u 20.22 na Bulevaru Mihajla Pupina bio je peti po redu Korzo, koncert na otvorenom u okviru programskog luka Kaleidoskop kulture koji svaki put sve više oduševi.

Klasična muzika iz koncertnih sala se premešta na ulicu da bi približila ovu vrstu umetnosti svim sugrađanima. Svetski poznat violinista Julian Rachlin svirao je sa Vojvođanskim Simfonijskim Orkestrom pod dirigentskom palicom sjajnog Aleksandar Marković, a slušali smo dela Betovena i Bramsa. Spektakularan doživljaj, uz prelepu muziku i vatromet, i to potpuno besplatno.

10.09.2022.