poNEŠTOzaSVAKOG: фебруар 2023

субота

Jarkovci

Naselje Jarkovci je smešteno u jugozapadnom delu opštine Inđija, u severoistočnom delu Srema, na jugoistočnim obroncima Fruške gore. Nalazi se na prostoru koji je nekada pripadao vlastelinskoj porodici Pejačević.

Veruje se da je grof Petar Pejačević imao 99 pustara (imanja), jer da je imao 100 morao bi da izdržava vojsku. Imanje Moja volja je bila njegova najmanja pustara. Legenda kaže da je grof Petar bio boem i kockar. Jednom prilikom na terasi svog letnjikovca u kartanju je izgubio sve sem ove pustare. Tada je njegova žena tražila da se ona karta po svojoj volji. Sela je za sto i sve ponovo vratila te su zbog toga imanje zvali Moja volja. Druga legenda kaže da je grof Petar imao ćerku jedinicu Doru koja je šetala pored jezera i tražila da se po njenoj volji tu napravi letnjikovac.
Pustare su bile poljoprivredno- proizvodne jedinice u okviru velikih vlastelinskih imanja, odnosno privredna gazdinstva sa selom. Sastojale su se od obradivog zemljišta i velikog broja ekonomskih zgrada, zgrada za proizvodnju, biroških kuća (biroši su radnici koji su obrađivali zemlju) i stanova upravnika. Često je na pustarama podizana i upravna zgrada – kurija, u kojoj je plemstvo boravilo tek ponekad, najčešće jednom godišnje kada su dolazili da prikupe prihode. Jedna takva bila je upravo zgrada na obali Jarkovačkog jezera.
Ne zna se tačno vreme podizanja ove vlastelinske zgrade, ali po svemu sudeći ona potiče iz druge polovine 19. veka, kada su rumskim vlastelinstvom upravljali grof Petar Pejačević i njegov sin Adolf. Zgrada je bila podignuta na uzvišenju sa koga se pogled prostirao na čitavu okolinu. Ima osnovu u obliku slova „T”, sa prizemnim dužnim i jednospratnim poprečnim krilom. Dvorac, odnosno letnjikovac veleposedničke porodice Pejačević predstavlja spoj seoske i gradske arhitekture toga doba. Dimenzije objekta su 15×15 metara a visina zidova iznosi 4,10 metara. Prvobitno se na spratu nalazila jedna terasa, međutim, u kasnijem periodu dozidana je još jedna prizemna terasa u neobaroknom stilu. Oko zgrade se nalazio mali, lepo uređen vrt sa cvećem, stazicama od rizle i ponekom skulpturom, kao i mali park. Do 1906. godine zamak grofa Pejačevića je bio upravna zgrada za grofove sluge i ljude koji su radili na njegovom imanju koje se prostiralo na celom potezu današnjih Jarkovaca.
Nakon Prvog i Drugog svetskog rata imanje Moja volja je velikim delom uništeno i sve pomoćne vlastelinske zgrade su porušene. Između dva svetska rata u sačuvanoj vlastelinskoj zgradi je bio smešten dom slepih devojaka, koji je bio pod najvišom zaštitom kraljice Marije Karađorđević. Kažu da su devojke koje su ovde boravile imale staze kuda su šetale, pa im nije trebala pomoć jer se okolo nalazi šuma. Tek osamdesetih godina prošlog veka naselje menja naziv Moja Volja u naziv Jarkovci.
Nakon Drugog svetskog rata zgradu kupuje doktor Kostić i pretpostavlja se da je u to vreme dozidana druga terasa. Doktor Kostić, koji je bio pulmolog je želeo da otvori stacionar za lečenje plućnih bolesti, međutim rat ga je omeo u tome. Zgrada u njegovom vlasništvu ostaje do sredine pedesetih godina prošlog veka, kada je otkupljuje Mesna zajednica. Danas je to višenamenski objekat u kome su smešteni seoska škola i vrtić, mesna kancelarija i donedavno i ambulanta.
Ova zgrada, koja postoji blizu dvesta godina i dalje je u funkciji, mada bi joj trebalo jedno dobro sređivanje jer izgleda kao da će se svakog časa srušiti neki deo odavno propale fasade. Deca tu idu u školu što zvuči neverovatno s obzirom na izgled zgrade. Bilo bi lepo kada bi se obnovila i povratila stari sjaj.
Jarkovačko jezero se proteže uz naselje Jarkovci u dužini od 2 km. Jezero je veštačka akumulacija nastala tokom 1976. godine pregrađivanjem potoka sa ciljem navodnjavanja okolnih useva. Duž jezera je obeležena biciklistička ruta duga 5,5 km kojom je posetiocima omogućeno da obiđu krug oko jezera i prođu kroz naselje. Ona je deo Jezerske biciklističke rute Srem koja je duga 155 km i prostire se na teritoriji opština Ruma, Irig i Inđija, a prolazi pored 5 jezera među kojima je i Jarkovačko. Ovom rutom povezana su tri naselja naše opštine: Maradik, Jarkovci i Ljukovo.

Jarkovačko jezero

letnjikovac veleposedničke porodice Pejačević

pogled na jezero

letnjikovac veleposedničke porodice Pejačević

letnjikovac veleposedničke porodice Pejačević, i još uvek u funkciji škole

letnjikovac veleposedničke porodice Pejačević

Fazanerija

stari bunar

nova ambulanta

25.02.2023.

уторак

VOJNA BOLNICA U PETROVARADINU

Vojna bolnica u Petrovaradinu je najstarija u Evropi, a sastoji se od više objekata građenih u različitim vremenskim periodima, od kraja 17. veka do sredine dvadesetih godina 20. veka. Car Josif II je u više navrata obilazio Petrovaradinsku tvrđavu i nadgledao pripreme za odbranu od Turaka, pa je posle jedne posete 1783. godine naredio da se franjevački samostan (u baroknom stilu, građen od 1699. do 1772.godine) i crkva adaptiraju i pretvore u bolnicu za lečenje ranjenika. Srušena je kupola crkve, spojena sa samostanom, uklonjene oznake i uređene bolesničke sobe. Crkva je 1808. godine preuređena u sedište Slavonske generalne komande. Do 1941. godine tu je bila komanda Dunavske rečne flotile. Kasnije se opravdanost bolnice i potvrdila jer je za vreme austro-turskog rata (1788—1791), bila prepuna ranjenika, pa su se morale dograđivati i barake.

U 19. veku dozidani su još neki objekti u krugu bolnice, a sama bolnica je u stručnom pogledu važila za najsolidniju bolnicu na ovom prostoru. Bila je snabdevena u to vreme sa savremenim hirurškim instrumentima, opremom za oživljavanje, instrumentima za obdukcije i porođaje. Imala je jednog štabskog lekara, pet podlekara i nadlekara.

Zabeleženo je da je prva gipsana udlaga urađena Svetom Petru Cetinjskom koji je slomio ruku prilikom dolaska u Sremske Karlovce gde je rukopoložen za vladiku Crnogorsko-zahumskog.

Nagrade za višedecenijski rad VMC - Vojna bolnica Novi Sad je dobila:

1988 - Orden Svetog Save I stepena, najviše crkveno priznanje, koje je lično uručio Patrijarh Pavle na Petrovdan , na predlog Episkopa sremskog gospodina Vasilija.
1999 - Oktobarska nagrada grada Novog Sada, za izuzetne rezultate u oblasti zdravstvene zaštite i medicinskog zbrinjavanja, koja je dodeljena VMC Novi Sad povodom 55. godišnjice oslobođenja Novog Sada od fašističkog okupatora,
1999 - Orden za zasluge u oblastima odbrane i bezbednosti I stepena, visoko vojno priznanje
2011 - Priznanje „Kapetan Miša Anastasijević”, za tradiciju i kontinuitet poslovnih rezultata u oblasti zdravstva.

Pravoslavna crkva Svetog apostola Pavla, koja je u bolničkom krugu, izgrađena 1922. godine, služila je do Drugog svetskog rata za pričest i molitve vojnika i bolesnika, krštavanje i venčavanje oficira i njihove porodice, puka vojske Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca smeštenog u Petrovaradinskoj tvrđavi. Bio je to jedinstven slučaj na svetu u tom vremenskom periodu i redak primer spajanja vere i medicine. Nakon Drugog svetskog rata hram je korišćen kao objekat za skladištenje lekova i vrednije medicinske opreme. Kako bi se stvorili optimalni uslovi za rad skladišta, crkveni objekat je dobio centralno grejanje 1990. godine i tako postao prvi verski objekat sa parnim grejanjem, na čitavoj teritoriji bivše Jugoslavije! Hram je obnovljen 1993. godine i vraćena mu je prvobitna, duhovna namena, a VMC Novi Sad je 1998. godine, u znak priznanja za dobročinstvo, odlikovan ordenom Svetog Save prvog stepena od strane patrijarha Srpske pravoslavne crkve Pavla. U njoj se nalaze ikone Fruškogorske Bogorodice, Hrista Pantokratora i četiri svetitelja: Sv. Serafim Sarovski, Sv. Nektarije Eginski, Sv. Naum Ohridski i Sv. Jovan Šangajski. Sve pomenute ikone su rad umetnika Vladimira R. Labata. Fondacija VRL, Vladimir R. Labat i narod parohije su donacijama, verom i ljubavlju podržali izgradnju kapela, liturgije i život crkve. Prostor hrama i porte odiše mirom i duhovnošću koja se s ljubavlju i stalnim liturgijskim bogosluženjem godinama širi kroz čitav region.

Vojna bolnica je od 1786. godine do danas bila vojna, te je značajna i po tome što je jedina stacionarna vojna ustanova u Vojvodini, koja nikada nije prekidala rad i uvek je bila u prvim odbrambenim linijama.

Činjenica da iza zidina simbola Novog Sada, Petrovaradinske tvrđave, funkcioniše i radi jedna od najboljih naših bolnica, sa sjajnim osobljem, pokazuje i da su naši preci bili dalekovidi kada su na tom prostoru osnovali Vojnu bolnicu.

Prva apoteka u Petrovaradinu otvorena je 1765. godine i služila je prvenstveno u vojne svrhe. Njen je zakupac bila trgovačka kompanija iz Temišvara, koja je posle godinu dana, zbog slabog poslovanja, prešla je u privatne ruke. Godine 1802. apoteku preuzima Franc Šams, rodom iz Češke, koji se bavio prošlošću Petrovaradina i Fruškogorja: 1820. godine je u Pešti objavio topografiju Petrovaradina i okoline, a nešto kasnije i knjigu o vinarstvu Fruške gore. Posle njega, od 1817. godine, apoteka (u kojoj su svojevremeno priređivane i spiritističke seanse i koja nije uvek bila na istom mestu) više puta je menjala vlasnike. Jedan je bio Teodor Deodato (poreklom iz Venecije) koji je sakupljao stare knjige, oružje i druge umetničke predmete. Tu su se u svoje vreme okupljale ličnosti od pera (pesnik Jovan Hranilović, dramski pisac Ilija Okrugić Sremac, Antun Gustav Matoš, Šamsov praunuk po ženskoj liniji, a navraćali su i književnici Đuro Arnold i Ubaldo Donadini). Apotekar Aleksandar Brodski je 1906. godine pokrenuo list Fruškogorac, koji je izlazio subotom. Apoteka se u početku zvala Kod zlatnog orla. Enterijer su 1953. godine likovno rekonstruisali slikari Ljubiša Petrović i Milutin Milutinović po uputstvima apotekara i istoričara farmacije Andrije Mirkovića.

Zanimljivo je da je vojna bolnica u Petrovaradinu osnovana samo nekoliko godina posle Bečke vojne bolnice, koja odavno ne radi, a njen istorijat usko je vezan za Petrovaradinsku tvrđavu i Podgrađe. Kada je na evropskoj reci izgrađen grandiozan “Gibraltar na Dunavu” (1692-1780), i kada je to postalo sedište velikog garnizona, pojavio se i problem zdravstvenog zbrinjavanja vojnika. I danas u krugu bolnice stoji spomen--ploča sa epitafom na latinskom jeziku posvećena inžinjerijskom pukovniku Mihaelu de Vambergu, jednom od prvih graditelja Petrovaradinske tvrđave, koji je, po sopstvenoj želji, tu i sahranjen.

Bolnički park činili su lipa i kesten, idealni protiv komaraca i malarije, a čuveni Robert Koh radio je ovde kao lekar. Ovde je prvi put na Balkanu, 1800. godine, čim je stvoren, korišćen forceps, aparat za pomaganje pri porođaju. Posle Prvog svetskog rata, bolnica je radila u teškim uslovima u tek oslobođenoj zemlji, bez dovoljno hrane, lekova i ogreva, ali je pomoć ubrzo stigla od Saniteta Vojne komande, po naredbi vojvode Petra Bojovića. Nešto kasnije je i renovirana, a zgrada na samom današnjem ulazu pretvorena je 1930. godine u Komandu vazduhoplovstva, pa su bolnicu često nazivali “avijatičarskom”.

21.10.2022.

Zima, zima, pa neka je

Na zimske čarolije niko nije imun. Retko ko voli hladnoću i poledicu, ali kada se iz tople sobe gledaju krupne pahulje snega kako padaju to ipak budi sećanje na detinjstvo i uživanje u igrama na snegu, na sreću. A da li znamo šta su te čudesne pahulje i sneg? Ima puno toga što ne znamo. Na primer, prosečna pahuljica krije u sebi 180. biliona molekula vode, a centralni deo svake pahuljice uglavnom čini zrnce prašine, koje može da potiče čak i od vulkanskog pepela ili svemirske prašine. Bentli A. Vilson smatra se prvim čovekom koji je uslikao fotografije snežnih kristala daleke 1885. godine. On je zakačio fotoaparat za mikroskop, a pahulje je pomerao perom od ćurke. Napravio je oko 5.000 neverovatnih fotografija i ubrzo umro od upale pluća.

Svaka pahulja, bez obzira na sklop kristala i vrstu, ima pravilan šestougaoni oblik. Najređi su dvanaestosimetrični kristali snega koji imaju najnepravilniji i najčudniji izgled. Pahulje, svaka od njih sasvim jedinstvena, u haotičnom letu se spuštaju na tlo i stvaraju snežni pokrivač koji u belini, u nevinosti na koju asocira, uravnotežuje svaki predeo i privremeno ulepšava prizore prljavog grada. Ginisova knjiga rekorda kaže da je najveća pahulja ikad zabeležena imala prečnik od 38 santimetara i nađena je u saveznoj državi Montani 1887. godine. Godine 1988. pronađene su dve slične pahuljice tokom oluje u Viskonsinu (SAD). Kada nastanu, sve pahulje su iste. Postaju drugčije jedna od druge, tek onda kada se upute ka tlu. Vetar ih formira, a transformacija oblika traje sve dok ne “dodirnu” površinu.

A sad malo o snegu... Sneg je providan, a ne beo. Zbog svoje strukture svetlost ne prolazi lako kroz njega već se reflektuje, što u našem oku stvara privid beline. Sneg poseduje karakteristike minerala, poput dijamanta ili soli. Postoje ljudi koji kada vide sneg zapadaju u izraženo panično stanje. Strah od snega zove se hionofobija.

Sneg povećava želju za slatkišima?Dokazano je da ljudi više kupuju kolače, torte i uopšte slatkiše kada se putem vremenske prognoze najavi snežna oluja.

Otprilike, 12% Zemljine površine je konstantno prekriveno snegom.Na Aljasci, u mestu Valdes, u proseku godišnje padne 10 metara novog snega.

Za jedan dan napadalo je najviše snega u Koloradu kod Silver Lake-a 1921. godine, do 193 cm.

U Severnoj Dakoti (SAD) je zabeležen rekord u pravljenju tzv. snežnih anđela. Oko 8962 ljudi je mahajući rukama i nogama u snegu pravilo ova nebeska bića. Najviše ljudi grudvalo se u Sijetlu 12. janura 2013. i to njih 5834.

Teško za poverovati, ali je istina da na polovima nikada ne pada puno snega. Većina mećava potiče od starog snega kojeg vetar konstantno raznosi.

Akustika koju ravne i tvrde snežne površine omogućavaju na Antarktiku dovodi do toga da se ljudski glasovi mogu čuti kilometrima daleko.

Nema potrebe da šapućete kada odete na skijanje i nalazite se u podnožju visoravni. Vikanje, gromoglasan smeh i pucnjevi iz pištolja nisu u stanju da pokrenu lavinu.

Unutar igloa može biti za 100 stepeni toplije nego napolju. Neke životinje kopaju duboke rupe u snegu zbog hibernacije tokom zime. Sveže napadani sneg u sebi sadrži 90 do 95 procenata vazduha što ga čini odličnim toplotnim izolatorom.

Previše snega može da izludi čoveka. To oboljenje se naziva arktik histerijom, koja se uglavnom vezuje za ljude koji naseljavaju polarne krajeve. Izaziva niz simptoma, među kojima su i eholalija – besmisleno ponavljanje reči koje su oboleli načuli ili im se učinilo da su čuli, kao i trčanje po snegu potpuno goli.

Snežna sezona 1991-1992. u Sirakuzi u Njujorku je bilo naročito loša. Više od 4,2 metra snega je palo na grad. Tako da su u martu 1992. godine, na Veću građana u Sirakuzi doneli dekret „u ime snegom izmorenih građana“ u kome se kaže da bi bilo koja količina snega pre Badnje večeri te godine bila nelegalna. Ali Majka priroda nije poštovala zakon, pa je dva dana kasnije pao sneg, a sledeća zima je donela još više snega.

Gradić Kaprakota na jugu Italije drži rekord kao mesto u kome padne najviše snega u danu. Marta 2015. više od 2,5 metra snega je palo za samo 18 sati. To je skoro oko 12-13 cm po satu!

Ginisova knjiga svetskih rekorda ima i zabeležen rekord o najvišem Snešku na svetu koji pripada Sneškici (žena Sneška Belića) iz Betela u Mejnu, koje je nastala tokom perioda od mesec dana i bila je visoka preko 37 metara.

Sneg može izgledati i narandžasto i žuto i roze i zeleno, pa čak i ljubičasto. Iako je tehnički bezbojan, sneg može da sadrži prašinu ili alge koje mu daju različite boje. Narandžasti sneg je pao iznad Sibira 2007. godine, a ružičasti sneg (sneg lubenice) prekrio je Krasnodar 2010. godine.

Prema Nasinim naučnim simulacijama (potvrđenim udaljenim robotima na površini planete), tokom leta na severu Marsa može doći do iznenadnih snežnih oluja. Znamo da na Marsu postoje oblaci i podzemni led, tako da je sneg svakako verovatan.

Smatra se da januarski mraz nagoveštava zdravu godinu, a obilje snega – dobar rod. Beli pokrivač štiti korene drveća i žitarica koje su u to doba godine u fazi bokorenja. U narodnim bajkama za sneg se kaže da liči na pelene ili toplo ćebe u koje je zemlja ušuškana. „Nema zime dok ne padne inje“, kaže narod. Led prekriva reke i jezera, a njegove naslage štite ribu u dubokoj vodi. Postoje raznorazna verovanja i praznoverja o snegu kao i mnoge pesme posvećene zimi.

Nekada je bilo rašireno verovanje da se na osnovu vremenskih prilika u januaru može proreći kakvo će biti vreme tokom cele godine. Prognoze su ličile na izreke, bile su kratke i jasne, recimo: „Januar bez snega – jul bez kiše“. Ili: „Sneg na Vasiljevdan – kiša na Petrovdan“. Najbitnije je ono što se događalo u prvom mesecu godine i posebno njegovog prvog dana. Ako je inje na drveću, godina će biti berićetna. Ako pada sitan sneg, pčele će ubrati puno meda. Ako zemlju prekrije krupan sneg, leti se mogu očekivati najezde bumbara.

Jako raširena legenda tvrdi da je na početku sveta sneg ličio na brašno. Neka nemarna žena izbrisala je tim snegom svoje dete. Bog se na to naljutio i pretvorio ga u hladni pokrivač. U narodnom pravoslavlju veruje se da sneg pada kada od bele košulje Gospoda Boga ili anđela otpadaju parčad tkanine. Njegovi gospodari su inače Sveti Dimitrije, Sveti Nikola i Sveti Atanasije, poznati i kao zimski sveci. Za svakog od njih pričaju se razne legende. Kod njih je zajedničko to što se pahuljice sipaju ko iz rukavice ili sa njihovih dugih brada. U nekim područjima Bugarske postoji veoma davno zapisano verovanje prema kojem sveti Dimitrije i Sveti Atanasije raznose sneg u vrećama i kada dođe pravo vreme, spuštaju ga na zemlju.

Prvi sneg, bez obzira na to na na koji je dan i u koji mesec pao, smatra se lekovitim. I danas se ljudi valjaju u snegu ili se umivaju snegom, u nadi da će biti zdravi tokom cele godine. Nekada su verovali da će tako sprečiti glavobolju ili bol u krstima za vreme teških poljskih radova.

Dobro je kada sneg dolazi i odlazi kada mu je vreme. U suprotnom kaže se „kao sneg u junu“, dakle narušava se prirodni ritam, a onda sledi glad i beda koji najviše pogađaju siromahe.

Poslednji sneg u Bugarskoj se zove „rodin“ zato što nagoveštava dolazak proleća i ptica selica. Taj sneg je obično krupan, liči na čaure, a prema narodnom verovanju te su čaure znak da su rode već krenule iz južnijih krajeva prema našim zemljama. U narodnoj meteorologiji ima još nekoliko vrsta snega. Kada nema vetra, kaže se da pada „tihi sneg“. Ako duva obični vetar, onda je to vejavica, ako je olujni – mećava. Kada duva mlak vetar i topi sneg taj se sneg zove „jugov“, zato što je došao sa laganim vetrom južnjakom.

Ima i dosta izreka vezanih za sneg, koje najčešće prave aluziju na prolazne stvari u životu: „bilo pa i prošlo kao lanjski sneg“ ili „prva ljubav je slična prvome snegu; retko dugo ostane.“

Legenda o Baba Marti

Legenda kaže da se ona prvi put razljutila kada joj je rimski kralj Numa Pompilije oduzeo mesto prve dame u kalendaru, dodavši ispred nje još dva meseca.Od tada je ta uvređena starica postala vrlo ćudljiva. Čas se u njoj budi ratni duh boga Marsa, po kome i nosi ime, pa se tako sveti šaljući na zemlju hladnoću, čas svojim toplim osmehom donosi prolećnu radost. Koliko god znao da bude neprijatan, njen bes i nije tako neopravdan.

Prema narodnom verovanju, Baba Marta je oličenje proleća, ponovnog rađanja, novih zamisli i, kao najvažnije, neophodnosti sklada u prirodi i životu ljudi. Kad toga nema, ona na zemlju, kao neka zabrinuta baka, pošalje sneg da opomene unuke kako treba da pripaze na ponašanje.

Prema drugom predanju Deda Sečko (januar) se zaljubio u Baba Martu pa joj je u znak ljubavi, slao pahulje da njima okiti svoj prolećni dom.

Bajkovito sve izgleda kada je pod snegom, kao i same priče o njemu.