Petar Blagojević, u austrijskim izvorima Peter Plogojowitz (nemački), bio je seljak iz Srbije, za kojeg se vezuje legenda da je posle smrti postao vampir. Živeo je krajem 17. veka, početkom 18. veka, umro negde 1725. u selu Kisilova, možda današnje Kisiljevo kod Velikog Gradišta. Severna centralna Srbija bila je tad deo Austrijske monarhije (od 1718. do 1739). Zna se da je njegova kuća bila na Dunavcu, ali te, ni drugih obližnjih kuća, više nema jer se selo “povuklo” ka uzvišenijem delu zbog čestih poplava prilikom izlivanja Dunava.
Nakon njegove smrti ljudi u njegovom kraju su počeli posle kratke bolesti da umiru. Pre njihove smrti mnogi su tvrdili, da im se umrli Blagojević u noći ukazivao i davio. Ali, za razliku od vampira kakve danas poznajemo, a koji su krvopije, niko nije rekao da mu je Blagojević pio krv. Njegova supruga je pobegla neposredno posle tih čudnih zbivanja izjavivši da joj je u snu došao mrtav muž tražeći joj svoje opanke. Pitanje je ko postane vampir? Ne postanu svi! Izgleda da je postojao neki način na koji bi zajednica oko njega mogla da shvati da će on, ili neko drugi, biti potencijalni vampir. I onda ga sahranjuju bosog, baš zbog toga da ne bi ustajao. Dugo je u ovim krajevima postojao običaj da se ljudi sahranjuju bez jedne cipele ili bez obe. Pa čak i da im u petu ugura trn da ne bi ustajao. Tako je i Petar sahranjen bos. Ali kada su otkopali Petra Blagojevića, na njegovim nogama su pronašli opanke.
Izveštaj austrijskog službenika Frombalda o ovom slučaju, objavljen u bečkom časopisu Wienerisches Diarium („Bečki dnevnik”), spada u prva pominjanja vampirizma u Evropi novijeg doba, prevedeno je na više jezika i učestvovalo u „vampirskoj maniji“ u Engleskoj, Francuskoj i Nemačkoj.
Sve priče o vampirima su usmena predanja, ali samo priča u vezi sa Petrom Blagojevićem je autentična jer postoji jasan zapisnik izaslanika austrijskog, komandanta Flikingera, koga on šalje u Kisiljevo da bi prisustvovao činu iskopavanja mrtvaca. Austrijski komandant, koji je bio tada u Gradištu, je bio potpuno šokiran idejom da neko od njega traži dozvolu da iskopa mrtvaca i probode ga kocem. I onda je on želeo da vidi o čemu se radi. Poslao je svog zapisničara koji vrlo precizno definiše čitav taj događaj. Popisao je sve – u toliko i toliko sati, prisutan je taj i taj, iskopali smo grob, otvorili smo sanduk i onda postoji vrlo detaljan opis pokojnika. Zapisničar je konstatovao da je Petar Blagojević imao dugu kosu i bradu, iako, kako piše u zapisniku, nije sahranjen sa dugom kosom i bradom. Bili su primetni tragovi krvi oko usta. A onda kaže da su ga proboli kocem i sveža krv mu je pošla na usta, nos i uši, iako je bio mrtav 10 nedelja!Zapisničar konstatuje da je Petar Blagojević umro pre oko dva i po meseca, a da ima svežu krv! I na kraju zapisnika on piše da ovakvu pojavu u ovom kraju zovu vampir. Tako tada prvi put reč vampir odlazi iz Srbije. Pakuje se u taj dokument i šalje se u Beč. U Beču zaseda komisija u carskoj kancelariji i odlučuje da ispita o čemu se radi. Iz Beča, nakon šest godina, šalju novu komisiju u Srbiju, koju je predvodio austrijski lekar Petar Glaser, kako bi istražili još slučajeva vampirizma. I nalaze ih u Medveđi, gde postoji vrlo jasan i zapisnik o mrtvacu, koji po opisu isto izgleda kao Petar Blagojević, odnosno ima dugu kosu, bradu. Proboli su ga kocem. Nalaze ih i u Kragujevcu i Stalaću. Svi ti izveštaji se sada pakuju u jednu fasciklu, koja se danas nalazi u arhivi u Beču, i gde se konstatuje da u Srbiji postoje vampiri koji su živeli u 18. veku. I tako ih i zovu. Oni su neživi i nemrtvi. Spadaju u neku „treću vrstu“ koja je tada otkrivena u Srbiji. Dokument je objavljen čak i kao knjiga i zove se “Videli i ponovili”.
Vampirizam i teorija u vezi sa iskopavanjem leševa je bila prisutna u Srbiji još u 14. veku. O tome svedoči član 20. Dušanovog zakonika, koji zabranjuje iskopavanje grobova i spaljivanje tela. Čim je tada morao da donese član zakona koji će to da zabranjuje, jasno je da je to do tada bila masovna pojava. Car Dušan pokušava da je zaustavi zato što je tada želeo dobre kontakte sa crkvom, koja to nije podržavala. Čak u tom članu Dušanovog zakonika piše da sela u kojima se to radi moraju da plate kaznu, a ako je tom činu prisustvovao sveštenik da mu se oduzme sveštenstvo. Dakle, jedan deo crkve je bio protiv “ubijanja vampira” i tog trenutka je crkva rešila da tome stane na put. Ipak, ova pojava “provlačila” se u raznim mestima. Međutim, Austrougari su nakon šest godina istraživanja proterani sa teritorije Srbije i tu prestaje bilo kakvo dalje istraživanje o vampirizmu.
Turke to nije mnogo zanimalo, jer ne postoji ni jedan njihov zapis. Čak u jednom momentu kada seljaci traže dozvolu od austrijskog komandanta da iskopaju Petra Blagojevića, oni mu kažu “da uradimo onako kako smo radili u tursko vreme”. Što znači da to iskopavanje ili spaljivanje leševa Turke nije zanimalo. Oni su organizovali vlast po svom i tražili da se plati harač, a seljaci su mogli da sprovode ovakve običaje kako su hteli.
Iako je prošlo nekoliko vekova od ovog događaja, legenda o Petru Blagojeviću i danas živi među stanovnicima Kisiljeva i okolnih krajeva.
Nakon toliko vekova u Kisiljevu danas samo jedna porodica nosi prezime Blagojević. Međutim, ne može se sa sigurnošću reći da su oni potomci slavnog vampira.
Teško je to otkriti jer srpski narod do 19. veka nije “fiksirao” prezimena i ona su se menjala po imenu oca. Tako je Petar Blagojević dobio prezime po imenu oca Blagoja. A, ako je imao sina, on se prezivao onda Petrović. I, onda je pitanje koliko je sve to autentično kako bi mogli da uđemo u trag nekome iz tog doba.
Imao ili nemao naslednike, tek Petar Blagojević je bio čovek koji je ušao u svetsku istoriju. Iako u njegovo vreme niko ne bi ni pomislio da će stotinama godina posle njegove smrti legenda o vampiru iz Srbije biti veća nego ikada.
U gradskoj kući Velikog Gradišta čuvaju se dokumenta koja dokazuju da je Petar Blagojević prvi srpski “dokumentovani” vampir. Ovi dokumenti su dostavljeni iz Beča kako bi i ovde postojao trag o našem vampiru.
19.08.2022.
