Moj Banat 3.deo-jerbo znam šta je red

  Bogo blagi! Ta kak'a bi ja to ispala unuka, ako ne bi divanila i o svojoj drugoj majki i dedi? Majka Biserki (tatinoj mami) i deda Lazi (tatin tata) zvanom Bača.

  Bili su malko strožii, ali sam ih podjednako volela. Imali su baščicu, prid gongom, punu svakojakog mirisnog cveća. Najvećma sam volela noćnu frajlu i turski karanfilić. Ala je pridveče mirisala cela avlija na noćnu frajlu! Volela sam da iziđem i uživam u mirisu, a oči na vr' glave od stra' zbog pomrčine.

  Sećam se, imali su živinu koju sam volela da 'ranim sa prikrupom koju mi je deda vadio u lonče. Jednom ga je miš uj'o za prs', pa nije meni dav'o da uzimam sama. Poznavala sam im sve petlovi i samo sam se jednog bojala. Delovao mi kočoperno, a on, uncut i špiclov jedan, tačno je to znao. E, kad mi jedared skočio na glavu i poč'o me kljucat', završio je u supu...

  Nigdi nema taki tavan, kaki su oni imali. Džidža bidža, andromolja na angro, a ja otvaram kutije i sanduke, pa sve mislim da ću naći blago. I jesam, našla sam tetine devojačke 'aljine, oblačila ih i vrtela se, a one nacigovane u glokne, pa sve viore oko mene. Divota jedna. Bilo tamo svega i knjiga i razglednica i starih poštanskih markica i starih salveta...ceo dan bi provela na tavanu, al' mi nisu dali. Bojali se da se ne skrljam... Dok deda ne aminuje, džaba mi svi dogovori sa majkom.

  Prid kućom smo se najvećma sigrali, mi deca iz sokaka. Iznesemo sigračke i sigramo se dokle nam dadu. Teraju nas i da je'mo al' mi to sve na brzaka, samo da vididu starii i da što pre opet iziđemo prit kuću. A bilo je i da nam namažedu na 'leb masti i paprike i ondak nas pustidu da na ulicu jedemo. To nam taki bilo zdravo lepo. A mleko nikako nisam volela. Kad vidim da mi nosidu crveno lonče na bele tufne, fras da dobijem. Dadu mi lonče sa toplim mlekom, ja ga gledim, ono se i o'ladi dok ga i dalje gledim, vajkam se kad vidim onaj skorup što pliva na vr' lončeta, nako gnjecav, al' ne puštadu me. Prid mene stavili, a ja k'o da me mučidu, pa se i počnem drapati od muku. Popijem jedva kad vidim da je došlo do balčaka. Šta ću jadna? Mislila sam da me mrzidu kad me teradu to da pijem, a ja ga ne volem...

  Čelobašće sam se zavlačila u malinjak i ogrozd da se zasladim, 'nako za svoju dušu, a i tudekana me ne vidu.

  Jedno kratko vreme imali su i zecove. Obožavala sam da se sigram sa njima i med' nji. Samo slabo su mi davali, kanda sam ih puno gnjavila. 

  E, na žalos', ne bide više to tako. Drukčija su sad vremena. Sad su glavni mobilni telefoni.

23.10.2020.

Moj Banat 2. deo-jerbo ste vi to tražili

  

 

Majka ili ti mamina mama ili ti baba po materi...

   Moja majka se zvala Živka i za mene je legenda od žene. Pred kraj smo je zvali i Žviždana jer je u starosti malko prožviždala. Smejala se na to, nije se jedila.Šopala je zeleni paradajz da što pre pocrveni i imala provala za izvoz. Svaki put kad vidi neko žensko čeljade (nas unuke) umela je da pita:

-Jel', jel' ti praviš gibanjke? Ja što umem da pravim, to niko ne ume!

- A krofne? Jel' ima rupu po sredi?

  Na unuka, koji popravlja kola, je bila posebno ponosna. Kad dođe neko kome treba opravka kola, sa po' avlije viče:

-Doktore, stig'o ti pacijent!

I onda se ponosno okrene i kaže:

-Znate moj unuk je doktor za kola.

Kada mi iz Novog Sada dođemo, uvek nas pita:

-Jeste došli s' koli?

  Često je tražila od nas da je masiramo, a kad nećemo, onda kaže:

- De samo me malo pripuši.

Da bi je pripušili, iskali smo da nam divani priče. Sećam se legendarne priče o crvenoj krmači.

-Hoćeš da ti pričam priču o crvenoj krmači?

-Hoću.

-Ne kaže se hoću.

-Da.

-Ne kaže se da.

I tako u nedogled, šta god kazali, nema priče, dok je nismo provalili.

  Druga priča je bila:

-Bili deda i baba i imali kuću i imali baštu i u bašti klupu a naklupi četka. Hoćeš da ti pričam iz početka?

Šta kasti, mi se sikiramo, a njoj mindeđ, pa se još i cepači.

  Najvolije su nam bile njene priče o detinjstvu, doživljajima, ali se često dešavalo da zakunta u po' priče. Mi je budimo i iskamo još...

  Deda Dušan, koga su zvali Bata je volio da se šegači sa nama, da nam divani svoje priče iz zarobljeništva(koje smo vazda mogli slušati) i voleo je da peca.

Sećam se da je išao na jamure da peca, di god mi zašnjufa pečena riba, setim se njega.

Anegdota iz nji'ova života koju su nam iznova i iznova divanili( deda tobož' ljut na babu zbog toga):

-Živka, imal' štogođ za ručak?

-Ima na šporetu!

-Pa ovo je 'ladno!

-Ne znam kako kad je bilo na šporetu?

Umeli su nji' dvoje da sigradu "Čoveče ne ljuti se", da varadu u igri, a majka Živka čak i temperaturu da dobije od sikiracije kad je deda bedi. Al' svađa ne traje dugo i bude "ajd' Jovo nanovo", k'o da ništa nije bilo.

   Volela sam kad se svi porodično okupimo, uja uzme 'armoniku i krene pesma. Svi pevamo k'o na nekom slavlju.

   Umeli smo i na šoru svi da se okupimo, ceo šor, pa i iz drugih dođu. I stari i mladi. Stari zapale vatru na sred šora, a mi mladi preskačemo kad je vatra mala. Na kraju bude vel'ka, logorska, pa se okupimo oko nje, padne veče, pomrčina, pa palimo bambuse i gledamo u žar. Teramo komarce. Uživancija. To su bila lepa vremena.

  Sećam se i da me je majka , koja je znala dosta jezika al' po malko, jerbo je u takvoj sredini živela (romski, rumunski, madžarski...), ubedila da "Liz guz" na francuskom znači "Nazdravlje". Tek u srednjoj školi dam vid'la da sam u zabludi.

Elem.

Voleli smo mi deca da zimi pravimo tociljarku. Zajtimo vode u vedro, pospemo na šor i džedžimo dok se ne u'vati led. A ondak se tociljamo do mile volje. Bilo je i prolaznika, nesrećnika, koji baš tuda naiđu...Pa se spotakne, pa kad zaigra na ledu, još ako je oljoljan...Ju kak'i je tu bilo skrljanih! U nas dece je bome bilo i poderanih čakšira. Al' ne marimo. Svež luft i sigranje, to je najvolije bilo i biće kod dece. Drkćali smo i bilo nam zima, al' nismo 'teli u kuću. Mada, bojali smo se da ne fasujemo čerez poderanih čakšira.

  E, a jel' ste i vi išli na pijace(jedna jedina u mestu al' tako svi divane)?

   A jel' i vas bilo stra' noćom kad rom prođe sa mečku kroz vaš šor, kad je čujete kako brunda dok hoda?

   Joj da vam ne strovalim, ne stropoštam na leđa odjedared sve, stajem ovdi.

18.10.2020.

Moj Banat

 

Banat... Razmišljam već neki duži vremenski period o izrazima koji polako odumiru, a koji su obeležili moje detinjstvo, moj život u Banatu. Nisam daleko otišla, samo do Bačke, ali dovoljno da i sama zaboravim te stare reči, prilagođavajući se novoj sredini. Da li su u pitanju godine života ili nešto drugo, ne znam, ali imam potrebu da pokušam da evociram uspomene ovim tekstom.

Čerez toga, jerbo sam se trenutno iskeketila ili naherila, imam vremena za pisanje. Preturala sam ladle, čikmeže, nadkasne(na lotre ne mogu da se verem) i našla papira i plajvaz(sve ždroncala usput) da bi imala na čem' pisati, jerbo volem prvo da misli turim(metnem) na papir, a posle da prekucam na sokoćalo. Šta ćeš, kad tako volem. 'Falim te Bože da sam konačno našla papir, ali sam pošorala neke džidže po sobi rondajući. Neka, kad se opravim, džumle ću ih skloniti a sad nek džedže meni čelo nogu na liht plavoj hoklici. Dobro sam se ušmurala al' ne marim. Imam kade, ne smem đipsti, moram sve lagacko da ne bi opet drečala od boli. Ne, nisam ni ljosnula, ni mandrknula, ni brečila. Ma kak'i, ič, nego nisam marila za bol dok me najedared nije šopilo u leđa. Sad sam bangava, al', proć'e. Džabe da se besim, vazda brboćem o tom i tangiram, k'o neka nadžeg baba.

Možda će neko pomisliti da sam šenuta, šuntava, bubnuta, pljenuta, nebaždarena, fiju-fiju kroz kapiju...Možda će neko samo ždraknuti ovaj tekst, al' neću da se jedim. Nije greda, svako ima pravo na svoje mišljenje. Bitno da gulanfer, đilkoš, mrtvo puvalo, špiclov, aratos, žgadov, jajara, mulac, NISAM! Ju naopako, daleko bilo, de pomeri se s mesta!

Malo sam trenula, pa sad nastavljam.

Jedared smo mi deca napravili rošu i klikerali se na avliji. Di su deca, tu je i orcanje. Naiđe jedan komša al iz druge ulice, što mu kuća na lakat, pa poče da nam drži bukvicu preko kapije. Straota! A deb'o, samo tako. Brat ga njegov alavi, taj sigurno mož' da poje' komadišku slanine, od koje bi tri čoveka bila fest sita celi dan! Naša kera se provuče kroz deru, pa na njega. Samo što nije gekno od stra'. Pa počeo da curika i uvati džadu, otperjao kol'ko je naki deb'o mog'o. Pa se još ulop'o do guše. Kera ga sikterisala. Živi piš.

Ajd' sad šlus! Da ne bi ufrkestila ovaj tekst. Štura!

16.10.2020.