ZAŠTO PIŠEM BLOG

 

Zašto pišem blog? Kome moji tekstovi mogu biti interesantni?
  Mnoga, još mnoga pitanja motaju mi se po glavi, jer vidim da nešto ne radim kako treba. Čitaoca (prijavljenih na blogu svastarenje5.blogspot.com) imam vrlo malo.
  Počela sam da pišem blog ne bi li sebi olakšala dušu (posle postavljanja dijagnoza- dva gadna kancera), a uz put i još nekom pomogla. Međutim, počelo je sve da me interesuje pa sam malo skrenula sa glavne teme. Glavna tema je bila kako se osećaju pacijenti(prvenstveno oboleli od karcinoma), koji su problemi na koje nailaze, kako drugi ljudi reaguju i šta nam u tome smeta. Onda sam se vratila prirodi, pa je meni počelo da smeta bahato ponašanje pojedinaca i naravno, pisala sam o tome. Zalažem se za očuvanje prirode, ne mogu  o tome da ćutim.
  Međutim i to ima veze sa nama, pacijentima. Dokaz je koliko nam je važno da čuvamo ono što volimo, da se aktiviramo i po pitanju šetnje i po pitanju očuvanja prirode, za koju znam da mene leči. I ne samo mene, bitna je za svako živo biće na ovoj planeti. Skrenuti misli sa bolesti na nešto što je svetski, planetarno, važno isto koristi nama pacijentima. Dokaz je da nismo još za bacanje, da možemo (samo ako hoćemo) da doprinesemo boljem životu i nama i našim pokolenjima. Najlakše je (meni ne, ali vidim druge), zatvoriti se i jadikovati, propadati i psihički i fizički, gledajući rijaliti emisije i ne raditi ništa dobro za sebe, već očekivati da te drugi služe, žale i sl.
  Mene su moje bolesti OPLEMENILE! Sada sam aktivnija nego pre njih, srećnija, više se krećem, vratile su me prirodi, imam više interesovanja  ( da ne kažem, sve me interesuje ) i težim ka tome da ih ispunim. Naravno, sve u okviru mojih mogućnosti, ali isto tako sam tek sada svesna da su te mogućnosti daleko veće nego što sam mogla i da pretpostavim.
  Sada, kako da odgovorim na pitanje ko je moja čitalačka publuka? Ne računam prijatelje koji me znaju. Mislim da sa ovakvim svaštarenjem sa tekstovima, moja publika mogu biti svi.
   Bolesni, da ih podsetim da još uvek vrede, da se vredi boriti, da još mogu doprineti i sebi i drugima da bude bolje, da su potrebni i sebi i drugima koji ih vole...Tu smo gde smo, pa hajde da ostavimo neki lep trag, da probamo da ostavimo nešto lepo posle sebe. Da se zna da smo postojali i bili korisni, da smo se bar potrudili da bude tako.
  Zdravi, zdravlje je relativna stvar i za njih su moji tekstovi (tako bar smatram) korisni. Kao opomena, šta bi bilo kad bi bilo, kao poruka da se i oni potrude sa ne dođu u situaciju nas bolesnih...Da saznaju šta nam smeta, da pomognu u rešavanju problema npr. u zdravstvu i ima tu još mnogo toga.
  Moja reper rečenica je ZAJEDNO SMO JAČI (primenjiva u svemu) i zaista je tako.
   Tekstovi koje pišem, to sam ja, moja razmišljanja, moja ličnost. Danas pišem o nekom problemu sa zdravljem, sutra ću se oduševljavati prirodom, prekosutra ću biti opčinjena nekom radionicom na kojoj sam bila, ljudima koje sam upoznala. To sam jednostavno rečeno ja.
  Nemam nameru da filozofiram, imam nameru da pokažem kako nam može biti bolje bez obzira na dijagnoze, samo ako se potrudimo.
  Vera iz fotelje ili stolice za ljuljanje nikada neće pomeriti planine. Čekati skrštenih ruku da nam nešto padne sa neba je recept za neuspeh u svemu.
  Početak je najvažniji deo rada. (Platon)
Hvala☺
30.11.2019.

MOJA PRVA RADIONICA

Već dva dana sam pod utiskom jedne radionice na kojoj sam bila i čekam da sve dođe na svoje mesto, da se kockice poslože, da napišem koju reč i o tome, onako mirne glave...Ne vredi, moja prva radionica i odmah sa velikim ljudima koji su ostavili ogroman utisak na mene. Ne znam kako izgledaju druge radionice, ali ovako nešto nisam zamišljala. Najbolje da krenem od početka.
  Radionica je bila-Priprema za razgovor za posao u organizaciji KOLPING društva Srbije i MAIN POINT. Meni posao ne treba, radim već 25 godina u istoj firmi ali me privuklo da se prijavim ( nagovorim i ćerku da ide ), jer uvek treba biti spreman, a i naveden sadržaj radionice mi je bio zanimljiv. Pošto se prilikom prijave odgovara na neka pitanja, da bi se izabralo 15 ljudi, nisam očekivala da će me izabrati. Naravno, desilo se baš suprotno, pozvali su me i hvala im do neba. Veliko iskustvo i veliko uživanje su mi pružili! Toliko da bi ponovo išla. Ništa nije bilo suvoparno, već toliko interesantno da su mi 4 sata proletela kao treptaj oka.
  U opuštenoj atmosferi, Slobodan Roksandić osnivač MAIN POINT-a naučio nas je ne samo kako pričati, ponašati se i sl. prilikom razgovora za posao, već i uopšte u kontaktu sa drugim ljudima. Slušala sam pažljivo, bilo je vrlo korisno, ohrabljujuće i primenjivo i na druge situacije u životu. Čovek je neverovatan, uz humor te nauči puno toga. Oduševio nas je.
  Drugi predavač je bio Dimitrije Starovlah, mlad čovek (23 godine), harizmatičan i toliko pametan da mu skidam kapu za svaku njegovu reč. Menjao je poslove (prijavljivao se i na one za koje nije bio kvalifikovan i bio primljen), sada radi ono što voli, napisao je knjigu "Put do uspeha" (i druga knjiga mu je pri kraju), radi motivacione govore...Svaka čast! Kulturan, svestran, mlad čovek koji radi na sebi i pomaže drugima. Takvi ljudi zaslužuju svaku pohvalu i veliko poštovanje.
  Domaćin, Zdravko Isakov iz KOLPING društva Srbije, uglavnom nas je fotografisao i uveseljavao sa pokojim komentarom. Vidi se da voli to što radi, čovek sa velikim srcem i željom da pomogne i mladima i starijima. Ostavio je na mene veliki utisak kao i naši predavači.
  Na kraju, tu su i oni oni koji su kao i ja došli na radionicu. Mladi ljudi željni rada na sebi, željni da nešto nauče. Oduševili su me svi do jednog!
  Namerno neću da govorim o sadržaju radionice, o onome čemu su nas učili, jer to treba videti i doživeti. Svakome bi toplo preporučila odlazak na jednu ovakvu radionicu.
  Poenta je upravo ona o kojoj sam već pisala- nemojte sebe ograničavati sumnjama da li nešto možete jer VI TO MOŽETE!!!
20.11.2019.

ZONA KOMFORA

Izlazak iz zone komfora. Sviđa mi se taj izraz. Svi smo se mi ušuškali u svojoj zoni komfora i teško nam je da izađemo iz nje. Navika je čudo. Daje nam osećaj sigurnosti, ali isto tako i nije dobra za nas. Mnoge stvari nam smetaju i ne daju nam da se opustimo i razvijamo onako kako možemo ali se bojimo promena,  uvek sa mislima da će možda biti gore. Ne može biti bolje ako promenama ne damo šansu! Ko ne rizikuje, taj i ne dobija. To me podseti na onaj vic kad je Lala molio Boga da mu da sedmicu na lotou, a Bog mu posle izvesnog vremena odgovara- Pa uplati već jednom! Tako i mi, voleli bi da nam bude bolje ali ništa ne radimo po tom pitanju. Kao da će nam to bolje samo pasti sa neba. E pa neće! Moramo se i sami potruditi i učiniti nešto, aktivirati, probati neke nove stvari...
Često se žalimo ( i sama sam to radila ) da nemamo materijalnih mogućnosti. Pa ne trebaju nam pare baš za sve, dovoljna je dobra volja. Treba samo malo porazgovarati sa samim sobom, šta je to što bi voleli da radimo, što bi nas činilo ispunjenim i srećnim. Odgovor je tu, čeka na vas, strplhivo čeka da mu postavite pitanje.
Voleli bi da šetate? Izađite iz stana, idite negde gde vam je lepo. Mene parkovi i Dunav oduševljavaju i opuštaju, ali isto tako uživam i u lepim kućama, drveću, dvorištima, terasama, oblacima...
Voleli bi da pišete? Pišite, ne razmišljajte da li je to dobro ili loše, vama koristi ( nevijate Nobelovu nagradu ), ne kažu džaba papir trpi sve. Dobro je ako vama prija da na papir izbacite vaša osećanja, razmišljanja i sl.
Voleli bi da slikate?
Volite muziku?
Želite nekom da pomognete? Humanitarnih akcija ima mnogo, a sigurno imate u komšiluku i neko svratište za decu ili sl. Lep je osećaj kada date neku stvar koja vama više ne treba, nekom ko će joj se obradovati. Lično sam se u to uverila i osećaj je neopisivo lep! Em sam učinila dobro delo, em sam se osećala srećnom.
Sve to možete i verujte u sebe, to je ono najvažnije. Naći ćete šta vas ispunjava i biće vam mnogo lepše u životu. Samo izađite iz svoje zone komfora!
16.11.2019.

Bolest ili nešto drugo

Koliko može biti bolestan jedan ljudski um, zaluđen tehnoligijom koja nam je dostupna u sadašnjem vremenu? Rekla bi da je sve otišlo do vraga...Rijaliti na svakom mestu.
Zamislite da radite, bilo gde ne bitno je, a da vas gazda posmatra svo vreme preko kamera, da vam na viberu šalje slike vasi koleginica i poruke i svaki čas nešto zanoveta...pri tom taj isti gazda je na nekom svom drugom poslu u drugoj firmi, radi za drugog. Pitam se kakav je to posao gde možeš da buljiš u telefon non-stop i kakav je to mozak koji uživa to da radi! Eee koliko smo propali, nismo ni svesni. Nije ni čudo što ne mogu da zadrže radnike na takvom poslu. Pa ko će to da trpi? Da razmišljam svo vreme da li mogu da se počešem, da li mi neko viri u dekolte, da li neko prisluškuje šta pričam?! Hvala ko časti, NE i NE! Radije ću naći drugi posao. To nije briga za biznis to je bolest...a polako se širi na sve strane. Kamera koliko voliš i zloupotreba istih takođe, a sve je kao zbog zaštite...voajerima i sadistima da hrane bolesni mozak.
E ja vam neću biti hrana ni moje dete, a i svima vama savetujem isto. Bežite odatle što pre.
12.11.2019.

Jesen u Futoškom parku

U tišini parka, šušti opalo lišće pod nogama. Beskrajnom mirnoćom i srećom, drveće ispunjava svaki delić moga tela. U daljini čujem veseli cvrkut ptica kao pozdrav jesenjem suncu. Spustih pogled na opalo lišće koje mi deluje veselo u svojoj raznolikosti boja. Kao da zna da svojim padom doprinosi jesenjoj bajci, jer park je prava šarena bajka okupana suncem. Svako drvo kao da sa ponosom nosi svoje jesenje odelo,  kao što su se nekad na balu nosile balske haljine.
Ne znam gde ću pre da pogledam i šta da slikam.
Duboki udah sam se nameće, terajući pluća da što više udišu mirise parka. Prelepe mirise posle kiše, opalog lišća, zelene trave, drveća.
Sasvim slučajno opazih dve veverice u veseloj igri oko drveća. Zastajem da ih posmatram. Nesvesno, počinjem da se osmehujem. Nastavljam veselo šetnju kroz park, svesna da mi je osmeh i dalje na licu, punim pozitivnom energijom umorno telo. Prolaznici me gledaju sa osmehom. Čini mi se da je moja sreća prešla na sve njih.

07.11.2019.