Bajka o Snežani

Bajka o Snežani je svima poznata - lepotica, princ, zla maćeha, otrovna jabuka, patuljci… “Snežana” (poznata i pod naslovom “Snežana i sedam patuljaka” ili “Snjeguljica”) je izvorno nemačka bajka. Ovu Bajku o Snežani, su napisali braća Jakob i Vilhelm Grim, a objavili su je 1812. godine u prvom izdanju njihove zbirke “Dečje i domaće bajke”. Od tada je nekoliko puta menjana da bi konačnu verziju dobila 1854. godine. Međutim, tek nakon Diznijeve ekranizacije iz  1937. godine, postala je bajka koja je ulepšala detinjstva generacijama dece. Malo ko zna da su originalnu priču braća Grim, po svoj prilici, zapisala prema sudbini jedne stvarne princeze ili možda još jedne. Ima dosta nagađanja o tome.

 Danas je najprihvaćenija teorija nemačkog istoričara Ekharda Sandera koju je objavio 1994. godine u knjizi “Schneewittchen: Märchen oder Wahrheit?” (“Snow White: Fairy Tale or Truth?”).  Po Sanderu, lik Snežane zasnovan je na liku grofice Margaret von Valdek. Margaret je bila ćerka grofa Filipa IV rođena 1533. godine, koje je bila nadaleko poznata po svojoj lepoti. 

Margaret je bila tek devojčica kada se njen otac, udovac, ponovo oženio. Zbog neslaganja sa maćehom, Margaret su poslali da živi u malom rudarskom gradu Valdek na severozapadu Nemačke. Kada joj je bilo 16 godina Margaret je otac poslao u Brisel, na dvor Marije od Ugarske koja je bila upravitelj Holandije i sestra španskog kralja i cara Svetog rimskog carstva Karla V. Lepotica je odmah privukla pažnju dvorjana i mnogi su se otimali za njenu naklonost, ali ona se zaljubila, ni manje ni više, nego u prestolonaslednika, Karlovog sina princa Filipa. Navodno, ni on nije bio imun na prelepu kneginju i između njih je ubrzo po upoznavanju buknula romansa. Nažalost, priča nije imala srećan kraj. Margaret je umrla od misteriozne bolesti u 21. godini. Navodno, otrovana je i bila je žrtva dvorskih intriga nekoga kome se nije sviđala mogućnost da baš ona postane kraljica Španije.

Iako ova priča nikada nije dokazana, u njoj jedno je sigurno - iza zavere nije stajala maćeha jer je 1554. kada je Margaret umrla, i ona već odavno bila pokojna!  Postoji još jedna sličnost sa bajkom. Naime, u rudnicima kojima je rukovodio njen otac radila su uglavnom deca, pa je to mogla biti inspiracija za patuljke koji se pominju u bajci. Kao i u priči, i ova deca su kopala po ceo dan u rudnicima i živela u zajedničkim kućama napravljenim specijalno za njih.  

Još jedna istorijska ličnost moguća je inspiracija za bajku o Snežani - Marija Sofija fon Ertal. Ona je živela u Nemačkoj u 18. veku i bila je ćerka zemljoposednika princa Filipa Kristofera fon Erthala. Nakon smrti njene majke, otac se ponovo oženio i to groficom Klaudijom Elizabet Marijom fon Veningen. Pričalo se da ona nije podnosila muževljevu decu iz prvog braka, a da je naročitu netrpeljivost pokazivala prema Mariji. Međutim, ako je Marija i bila lepa, o tome danas nema pomena u istorijskim izvorima, a nema zapisa ni o tome kako je umrla. Grob joj je pronađen tek 2019. godine.

Ipak, postoje sličnosti sa bajkom, jer nedaleko od zamka u Loru gde je porodica živela nalaze se ulazi u srednjovekovne rudnike. Ti otvori toliko su mali da su u njih mogli da uđu samo deca ili - patuljci. Osim ovoga, postoji još jedna veza. Zamak je danas muzej, a svi koji ga posete mogu da razgledaju i čuveno “magično ogledalo”. Marijin otac kupio ga je svojoj drugoj ženi i na njegovom ramu i danas su čitljivi natpisi - “Samoljublje” i “Ona je lepa kao svetlost”.  

Priče koje znamo iz detinjstva nisu ni blizu njihovoj prvobitnoj formi: do nas su došle pročišćene verzije prikladne za mališane. U originalnoj verziji zla kraljica nije maćeha već - majka. Grimovi su promenili ovaj detalj kasnije jer su na majčinstvo gledali kao na svetinju. Princ, opčinjen njenom lepotom, od patuljaka traži da je nakon smrti stave u kovčeg koji potom nosi kući gde da čuva i pomera da bi princ mogao da uživa u pogledu na lepu Snežanu. Napokon, sluga, umoran od nošenja kovčega tamo-vamo, udara Snežanu po leđima i ona iskašlje zalogaj otrovne jabuke koji joj je zapeo u grlu. Priča ima "srećan" kraj: naime, pored toga što se ona i princ venčavaju, tokom slavlja zla kraljica a njena majka primorana je da obuje usijane gvozdene cipele i da pleše bez prestanka dok joj ne izgore stopala te umre u najgorim mukama. Vremenom je i ovaj surovi kraj bajke, promenjen i prilagođen najmlađim čitaocima.

Mogućnost da je Sofija bila model za luk Snežane, povećava i činjenica da su braća Grim dugo živela blizu mesta Hanau, koje je udaljeno 50 kilometara od Lora na Majni.

Tokom 1980-ih lokalni istoričar Karlhajnc Bartels istraživao je da li između Sofijinog života i bajke postoje sličnosti. Sofijin otac, plemić Filip Kristof fon Ertal, ponovo se oženio posle smrti prve supruge. Sofijina maćeha važila je za dominantnu ženu koja favorizuje sopstvene ćerke. Lor je bio poznat po proizvodnji predmeta od stakla i ogledala. Sofijin otac bio je vlasnik fabrike ogledala, a u muzeju u tom gradu ponosno je istaknuto jedno od njih. U bajci se pominje i strašna šuma. Blizu Lora postoji šuma koja je u to vreme poznata po opasnim divljim životinjama, kao i pljačkašima koji su vrebali. Snežana je trčala preko sedam gora pre nego što je došla do kolibe u kojoj žive patuljci. Oni su radili u rudniku, a nedaleko od Lora zaista je postojao rudnik. Patuljci i/ili deca su u to vreme zaista radili u rudniku i nosili su zaštitne ogrtače. Neki značajni delovi bajke očigledno nisu nastali na osnovu detalja iz Sofijinog života - stakleni kovčeg, otrovna jabuka i princ spasilac. Sofijin život nije imao srećan završetak kao u bajci - oslepela je u mladosti, a umrla je neudata u manastiru, u 71. godini. Nekada davno, muzej u šarmantnom nemačkom gradiću dobio je davno izgubljenu nadgrobnu ploču. Na toj ploči stajalo je ime Marija Sofija fon Ertal, baronica koja je, kako se veruje, poslužila braći Grim kao inspiracija za bajku Snežana i sedam patuljaka. Sofijina je dugo stajala u staroj crkvi u Bambergu koja je potom srušena, kaže Kempkens. Nakon toga ploča je bila postavljena na zidu bolnice koju je osnovao Sofijin brat. Kada je na tom mestu, tokom 1970-tih, izgrađena nova klinika, ploča je skinuta, a čuvala ju je jedna lokalna porodica koja ju je kasnije poklonila muzeju u Bambergu u južnoj Nemačkoj. Na nadgrobnoj ploči piše:„Ovde počiva plemenita heroina hrišćanstva, posle pobede vere spremna na preobraženje i uskrsnuće". Poruka je značajna i zbog činjenice da u vreme kada je Sofija živela, žene obično nisu imale nadgrobne spomenike i ploče.  

Margaret ili Sofija ili možda neka sasvim druga devojka iz daleke prošlosti, ko god da je poslužio braći Grim u pisanju Bajke o Snežani i sedam patuljaka, omogućila je da ova i mnoge druge bajke obeleže detinjstva generacijama dece. 

15.03.2023.

LICA NOVOSADSKIH KUĆA

Fasada (iz francuskog façade — lice) u arhitekturi je lice jedne građevine. U prirodi čoveka je da teži ka ulepšavanju, pa su tako fasade kuća ulepšavane ornamentima.

Ornament (lat. ornamentum-ukras, šara) je osnovni element ukrašavanja u likovnim i primenjenim umetnostima. Ornament je najstariji dekorativni element na svetu. U vreme paleolita i neolita ukrašavao je posude cik-cak linijama, spiralama i kružnim oblicima ponavljajući ih u nizu. Ornament se nalazi u gotovo svim vidovima umetničkog izražavanja: na fasadi, tkanini, predmetima, u knjizi…  Ornamentalni motivi se prenose iz jedne kulture u drugu, pri čemu se nešto što je značajno za jedan mentalitet usvaja, a ostalo menja ili prilagođava. U zavisnosti od motiva, oblika i boja, prepoznaje se mentalitet i podneblje. Ornamenti, ukrasi na pročeljima zgrada bili su i statusni simbol: vlasnik je poručivao čime se bavi, ali i da ima para i umetničkog ukusa, kao i kakvog je statusa. Ako je bio industrijalac, na fasadu zgrade je postavljao nešto što označava industriju, bankar je isticao simboliku novca i tako redom. Ideje za ukrase na srpskim zgradama stizale su najčešće iz srednje Evrope, Mađarske, Austrije, ali primetan je uticaj i Francuske, Italije, Engleske, u zavisnosti od toga gde se ko i od vlasnika i od umetnika školovao i čemu je bio naklonjen. 

Uređivanjem, kući se pridaje kulturno značenje. Vojvođanske kuće su prepoznatljive po ukrašenim vratima i prozorima. Fasade tih kuća su često farbane jakim bojama pri čemu su pojedini ornamenti ili ornamentalne kompozicije naglašavane drugačijom bojom. 

Na žalost, moderno vreme gradi velike zgrade pa je ovakvih kuća veoma malo ostalo. Zato treba da dignemo pogled dok hodamo ulicom i uživamo u lepoti kuća pored kojih prolazimo. Dok ih još ima...

11.03.2023.

KCV

Davne 1907. godine, gradska vlast u Novom Sadu donela je odluku da se zida nova bolnica, između Arterškog kupatila i Kalvarije.  Kompleks zgrada bio je planiran po tada modernom paviljonskom tipu sa kapacitetom 300 postelja. U Paviljonu 1 bilo je Prijemno odeljenje, Uprava i Administracija. Zabat ove zgrade bio je dekorisan mozaikom koji je predstavljao sliku dva monumentalna anđela.  Godine 1912. podižu se dva nova objekta - jedan je Antitrahomno odeljenje, a drugi Antibuberkulozno. Tokom Prvog svetskog rata Gradska bolnica je korišćena kao vojna bolnica za ranjenike, te su tu ležali i oboleli od trbušnog i pegavog tifusa i oboleli od španske groznice. 1921. godine ova bolnica postaje Državna bolnica koja angažuje mlade lekare edukovane u poznatim evropskim centrima medicine. Zahvaljujući tim lekarima, bolnica doživljava  procvat, naročito hirurgija. Godine 1922. podiže se novo zdanje u kojem će biti osnovani Bakteriološka stanica i Pasterov zavod. Problemi koje je imala Gradska bolnica u svom radu preneli su se na Državnu bolnicu i uglavnom su bili finansijske prirode. Pred Drugi svetski rat bolnica ima 455 kreveta. Posle okupacije mađarske vojske, u maju 1941. godine, direktor bolnice i svi šefovi su zamenjeni mađarskim vojnim lekarima koji su tu radili do septembra 1944. godine. 

Posle završetka Drugog svetskog rata bolnica je imala ista odeljenja, broj postelja i opremu kao i pre rata. U novoosnovanoj državi Jugoslaviji, uprkos značajnim finansijskim teškoćama, u bolnici je započeo intenzivan razvoj i modernizacija. Bolnica je postala Glavna pokrajinska bolnica, osnivala su se nova odeljenja i servisi. Uglavnom tokom šezdesetih i sedamdesetih godina dvadesetog veka, deset novih hirurških odeljenja je osnovano koja su kasnije postala samostalne klinike. Izvode se kompleksne i savremene abdominalne i grudne operacije. Odeljenje za unutrašnje bolesti postaje Klinika za interne bolesti i 1964. godine preseljava se u novu opremljenu četvorospratnu zgradu. Brz napredak uticao je i na razvoj ostalih klinika a sve je praćeno modernom laboratorijskom i rendgenološkom službom, transfuzionim i polikliničkim servisima. Posle osnivanja Medicinskog fakulteta i Kliničkog centra Vojvodine, ova velika medicinska institucija je ponos Novog Sada. Podignuta pre 110 godina bolnica je i dalje posvećena poboljšanju zdravlja obolelih. 

Klinički centar Vojvodine (KCV) u Novom Sadu, nastavlja tradiciju Velike gradske bolnice. Klinički centar Novi Sad je osnovan odlukom Vlade Republike Srbije 1997. godine, a Izvršno veće AP Vojvodine, koje 2002. preuzima osnivačka prava, 2007. godine osniva Klinički centar Vojvodine.

Danas je Klinički centar Vojvodine vrhunska, visokospecijalizovana zdravstvena institucija najvišeg ranga, a istovremeno je i najveća nastavno-naučna baza Medicinskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu. Pored redovne zdravstvene delatnosti, na klinikama i u centrima za dijagnostiku sprovodi se edukacija lekara na specijalizaciji i subspecijalizaciji.

KCV je jedinstveni urgentni i bolnički centar za grad Novi Sad i čitav region Južne Bačke.

09.03.2023.

Maslačak

Maslačak, nepravedno svrstan pod korov svakog proleća ukrašava travnjake svojim žutim cvetovima, koje uskoro zamenjuju vazdušaste lopte sačinjene od kružno raspoređenih sićušnih semenki na tananim nosačima, spremnih da budu oduvane i raznesene vetrom.

Latinski naziv za maslačak Taraxacum officinale došao je od grčkih reči taraxis (“upala oka”) i akeomia (“liječiti”), jer je sok iz njegove stabljike tada služio kao krema za lečenje upala oka. 

Ova biljka poreklom iz zapadne Evrope, bila je dobro poznata starim Egipćanima, Grcima i Rimljanima, a koristila se i u kineskoj tradicionalnoj medicini više od hiljadu godina. Zbog svojih lekovitih svojstava koristi se u farmaciji, a bila je u upotrebi u tradicionalnoj arapskoj medicini i narodnoj medicini starosedelaca Amerike. Maslačak, kao lekovitu biljku, prvi je opisao Hieronimus Bok. To je zeljasta biljka, vretenastog korena sa prizemnim nazubljenim listovima raspoređenim u obliku rozete i cevastom stabljikom na čijem se vrhu nalazi žuta cvetna glavica. Čitava biljka sadrži mlečni sok, emulziju belančevina i smole. Zbog oblika listova koji su oštri, nazubljeni, maslačak duguje i ime: na francuskom naziv mu je “dents de lion” – lavlji zubi. 

Sveži listovi ubrani pre cvetanja koriste se kao osvežavajuća prolećna salata, a od svežih cvetova, uz dodatak limuna i šećera, pravi se sirup. Veoma delotvoran je i sok isceđen iz sveže biljke koji se može koristiti tokom perioda vegetacije, dok se u zimskim mesecima preporučuje čaj od korena i nadzemnog dela biljke.

Maslačak se tradicionalno koristi kao diuretuk, stimuliše izlučivanje tečnosti i olakšava rastvaranje taloga u vidu mokraćnog peska čime preventivno deluje protiv stvaranja bubrežnih kamenaca. Poboljšanim izlučivanjem tečnosti poboljšava se i stanje obolelih od reumatizma i gihta. Gorka jedinjenja su odgovorna za podsticanje lučenja žuči i olakšanje pražnjenja žučne bešike što povoljno deluje na varenje masti i proteina i sniženje nivoa holesterola i uree u krvi. Takođe, maslačak povoljno deluje kod problema sa apetitom, poboljšava varenje, ublažava nadimanje i olakšava eliminisanje gasova. Narodna medicina ga preporučuje kao blag laksativ, kao sredstvo za čišćenje krvi, za ublažavane tegoba kod kožnih oštećenja, ekcema, akni, bubuljica i kožnih infekcija. Prisutni polifenoli imaju antioksidativni efekat, a pokazano je i antikancerogeno delovanje u slučaju zloćudnih tumora tkiva jetre, dojke i prostate. 

Cela biljka je jestiva (koren, stabljika, listovi i cvet), te su brojni narodni recepti na čijem spisku se nalaze neki delovi maslačka.

Koren maslačka se u velikoj meri koristi u Aziji, a ova biljka se uzgaja u Indiji kao lek za jetru. Osim toga, maslačak se upotrebljava za lečenje infekcija, virusa, oteklina, zadržavanja vode u organizmu. 

U drevnoj Grčkoj, a kasnije i u Rimu, maslačku su pripisivali moć povećanja intuicije. Tako je ova biljka sa prelepim žutim cvetom i stabljikom punom mleka, zauzela prvo mesto na listi onih koje se koriste u “beloj” magiji. Maslačak pospešuje razvoj unutrašnjih moći i duhovnih čula. U spisima okultista zabeleženo je da napici od maslačka mogu da otvore “šesto” čulo, a isti učinak imaju i amajlije napravljene od njegovih latica, soka iz njegovih listića, ali i iz dima koji isparava iz spaljenog korena ove biljke. Upravo zbog toga se za rituale, kao i za lekove i meleme, beru svi delovi maslačka, u bilo koje doba godine i dana. Biljka je uvek puna sunčeve energije, a za lek se koriste koren, list i cvet. 

Cvjetovi maslačka se otvaraju oko 5 ujutro i zatvaraju oko 8 navečer.

“Voli me, ne voli me” - u narodu, mlade zaljubljene devojke i dečaci koristili su ovu biljku kako bi “prorekli” voli li ih njihova simpatija ili ne. Ako je nakon tri duvanja u belu glavicu maslačka na tučku ostala bar jedna semenka, to je značilo da simpatija deli naklonost.

Česta je zabluda kako su maslačak u žutoj fazi i maslačak u beloj fazi glavice cveta dvije različite biljke. Žuti cvet je prva faza cvetanja maslačka te se glavica, kada uvene, polako transformiše u belu pahuljastu “lopticu”. Mladi maslačci niču tamo gde vetar odnese semenke. 

Mleveni sušeni koren maslačka može se koristiti kao zamena za kafu. Postoji mit koji kaže da konzumacija tog napitka u osobi može razviti spiritualne moći.

Ova lepa biljka simboliše mir, topli dom, jedinstvo i sreću.

Zanimljivo je da jedna glavica maslačka sadrži 12 000 semenki i da on može preleteti 8 kilometara. 

Još su stari Kelti verovali da ako neko uspe da oduva ceo maslačak u jednom dahu, ostvariće mu se zamišljena želja. 

Prema irskoj legendi, vile i vilenjaci su se skrili od ljudi pretvorivši se u čvrste žute cvetove, otporne na gaženje, koji se teško mogu iskoreniti. Zato smatraju da maslačak uporno preživljava - zbog vilinske magije u njemu. 

Nekada su pastiri koristili ovaj cvet kao sunčani sat jer se otvara sat vremena nakon izlaska sunca i zatvara se u sumrak. Po njemu su znali i da li će tog dana padati kiša jer bi tada ostao zatvoren.

Poruka koju ovaj cvet šalje jezikom cveća jeste da nikada ne treba odustati od svojih snova, koliko god da je teško. Treba sanjati i verovati u svoje snove jer samo tako će se ostvariti. A onaj koji veruje u čaroliju, može zamisliti želju i u jednom dahu oduvati ceo maslačak.

U hrišćanstvu je maslačak simbol tuge i muke Isusa Hrista, jer se u Pashi koristio kao gorka trava. On se pojavljuje među ostalim cvećem na slikama Bogorodice sa detetom i na slikama raspeća. 

Legenda: Bog je poslao anđela da pita biljke kako žele da izgledaju.

Svaka od njih je želela da bude lepa, crvena ili bela, sa velikim cvetovima ili svetlucava kao letnji san, plava kao vedro nebo. Samo maslačak nije znao kako bi izgledao.I anđeo mu je dao još jedan dan za razmišljanje. Moleći se, maslačak je podigao pogled ka nebu, video Sunce i odlučio da želi da bude tako, žut i lep. Onda je video mesec i promenio mišljenje. Sad je hteo da bude kao on, bela, okrugla, providna lopta. Onda je video zvezde i mnogo su mu se dopale. Kad je anđeo došao, maslačak nije znao šta da kaže: želeo je da izgleda kao Sunce, mesec ili zvezde…Nije znao šta da izabere. I onda je Bog odlučio da ispuni sve njegove želje. Zbog toga je prvo maslačak žut kao Sunce, zatim beo, kao mesec, i ako duvaš u njega, podseća na zvezde.

03.03.2023.