Moje ime je Tamara Ivaniš, imam 53 godine i do svoje 50-te godine sam živela život kao većina ljudi. Manje-više Ekremovski tj. kuća-posao i svakodnevna briga kako rastegnuti platu, poplaćati račune i živeti sa onim što preostane...nisam mnogo obraćala pažnju na zdravlje, sve dok mi koleginica sa posla nije skrenula pažnju da mi mladež na ramenu čudno izgleda i da bi trebalo da to i lekar pogleda. Na njen nagovor tj. uporno insistiranje sam otišla kod lekara i tada mi se život menja iz korena, kako se to kaže kod nas.
Kakav može biti život sa melanomom? Mnogi verovatno misle da je melanom nešto što se dešava drugome, tako sam bar ja mislila. Neće to na mene. Daleko je sunce. Fizički jeste daleko sunce, ali je zato mnogo moćno, naročito sada kada su njegovi zraci mnogo štetniji nego što su pre bili.
Sećam se letovanja kada sam išla u osnovnu školu i kreme za sunčanje vraćene kući jedva korišćene. Tada se moglo sunčati i bez zaštite, ali sada je to sasvim druga priča...Ne samo što "udara u glavu", već utiče štetno i na kožu. Mladeži su ti koji stradaju i na njihove promene u izgledu moramo ozbiljno da reagujemo. Što pre to bolje.
Da li ima potrebe da objašnjavam kakva osećanja, kakve misli izaziva saopštenje lekara da imate rak kože? Koliko može biti bolno čuti reč rak, a do tada misliti da se to dešava samo nekim dalekim, drugim ljudima? To su momenti (koji se samo tako zovu, ali traju mnogo duže) kada dolazi do velikih promena u životu. Posle plakanja, samosažaljevanja, žaljenja, bola i sličnih osećanja, meni lično, melanom je učinio i puno toga dobrog. Slobodno mogu da kažem da me je OPLEMENIO, promenio mi je život na bolje. Lupio mi je takav šamar, da mi se zavrtelo u glavi. Naterao me da se okrenem sebi, da više pažnje posvećujem sebi i onome što me čini srećnijom. Manje se nerviram, bar se trudim svim silama. Ugađam sebi, radim ono što volim. Npr. pišem tekstove, najviše o svojim dijagnozama (melanom, na žalost, nije jedini kancer sa kojim se borim) i to mi dođe kao neka terapija, zatim obilazim prirodu koju obožavam i isto smatram svojom terapijom, radim sve ono što me ispunjava. Sve to sam bila zanemarila, živela u nerviranju i stalnom grču dok mi nije dijagnostifikovan melanom. Pa zar nisam onda u pravu kada kažem da me je oplemenio? Čovek uči na svojim greškama najbolje i nije sve tako crno kako nam se na prvi pogled čini. Uvek se može izvući nešto pozitivno, bar je to moje mišljenje i moje iskustvo.
Dakle, moj život sa melanomom je malo više paženja nego ranije (ne izlazim na sunce kada su uv zraci najjači bez zaštite-šešir/kačket, naočari za sunce, dugi rukavi, zaštitna krema) i mnogo više uživanja u životu nego ranije. Daleko od toga da volim što mi se desio melanom ( više mi odgovara da se tako izrazim, nego da kažem da ga imam jer smatram da ću uskoro moći da kažem da sam izlečena), ali sam mu ipak zahvalna što me je podsetio na stvari koje me zaista čine srećnom.
Mnogo više uživam u nekim stvarima nego pre. Više toga me interesuje i ispunjavam sebi želje, tj. više udovoljavam sebi i uživam u tome...pri tom stalno imam i potrebu da pokažem i dokažem drugima koji su u sličnoj situaciji da nije sve tako crno kako izgleda. Može se ako se hoće biti ispunjen i koristan iako ti trenutno zdravstveno stanje nije baš čista desetka.
16.05.2020.
