2020-a, čini mi se da traje već 10 godina, a još se nije završila. Toliko toga se izdešavalo, pitam se da li bi se radovali njenom dočeku da smo znali šta nas čeka?
Neću o ružnim stvarima da pričam jer imam lepe vesti. Smanjila sam leukocite za 5 i to za dva meseca. Mali broj koji meni puno znači! Dokaz da je moguće, dokaz da sam u pravu kada mislim da to mogu. Na početku pandemije, skočili su za 20 u toku dva meseca. Bilo je uvedeno vanredno stanje, ograničeno kretanje pa sam moje obožavane odlaske u prirodu morala da stopiram. Patila sam žestoko zbog toga i leukociti su se povećali. Zato sam, čim je ukinuto vanredno stanje, požurila da nadoknadim propušteno. Reka, šuma, jezera i to sve udaljeno maksimum 60 kilometara od mesta stanovanja. Sreća moja što imamo svega u blizini! Moja terapija prirodom. Nisam to ja izmislila, još odavno se zna da priroda leči. Kada bi samo malo pametniji bili oni što ruše i uništavaju šume, reke...Nikako mi nije jasno kako neko može da seče granu na kojoj sedi! Kao da nemaju ni zrnce razuma.
Priroda je tako lepa i dokazano lekovita za ljudsku psihu(o ostalim opšte poznatim dobrobitima prirode sada neću pričati, to i vrapci na grani već znaju). Mislim na boravak u prirodi i njeno delovanje na psihičko stanje čoveka. Što bi se reklo-boljeg psihoterapeuta nema. Bar za mene, a moji nalazi mi kažu da sam u pravu. Dovoljno mi je jednom u toku nedelje, na par sati da šmugnem na neko lepo mesto i eto mene čile, orne, vesele, napunjene baterije do sledećeg izleta. Kriziram ako ne uspem da odem iz grada, ali se potrudim bar do parka da odem.
Volim drveće, pesmu ptičica, šum talasa, miris Dunava, zelenu travu, plavo nebo, bele oblake... Volim moju terapiju!
25.09.2020.
